У пени реформског таласа премијер Вучић изјављује да Србију очекује – „озбиљна будућност“. Али нама се чини да се текућа стратегија спасавања Србије своди на то да наша овца ухвати европског вука и да се грађанима нуди да заувек реше проблеме раскућавањем Србије. Шта на ово кажу здрав разум и наука?
Пре свега, „будућност“ није чињеница. То је представа о низу догађаја који ће се, можда, одиграти један за другим.
Пошто будућност не постоји – мора се измислити. Морају се проучавати идеје о ономе што би могло да се догоди, а оне чак ретроактивно обликују схватања о ономе што се десило у прошлости. Због тога о будућности не може да се говори у вучићевској једнини – она представља много могућих избора.
Кључна злоупотреба „будућности“ се дешава управо када не постоји равноправност идеја, када се замагљује оно што се десило (нпр. пљачкашке приватизације); када се захтева промена свести и силом намеће једна једина духовна слика.
Укратко: као сада у Србији, када нам се каже да смо на „ добром путу без алтернативе“ и да зачепимо губицу. Овакво понашање је негација и самог појма будућности и своди га на оно што је Е. М. Ремарк, учесник рата, закључио: „Наша будућност допире само до следећег удисаја ваздуха.“
Предвиђање има за циљ да благовремено упозори на препреке будућем развоју. Посебно оне које су стратешког карактера: преломи у циклусним кретањима разних врста; нулте тачке и баријере раста.
За Србију је, овим поводом, типично следеће: у њој никако да ојача инвестициони циклус, ни на небу ни на води. Уз то, покушава се заокрет од друштвене солидарности ка материјалној похлепи, а од бројних нултих тачака типична је — психолошка исцрпљеност људи због живота у нељудским условима.
Како (петооктобарска) „револуција“ није могла вечно да траје, то се посегнуло за „реформама“.
Опстаје модеран и самосвојан
Лако је махати заставом реформи испред очију све већег броја гладних који се уздају у чудо, док су сви медији пригушени.
Али струка није пригушена. Она поставља јасна питања: „шта су циљеви реформе, како су хијерархизовани, која су расположива средства, какав је њихов однос према циљевима, које су фазе реформе, који трошкови и користи, како се они расподељују (ко су бенефактори, а ко плаћа рачун промена), ко су главни актери (иницијатори) – елита (top–down тип реформе) или маса (down–top реформa), језик реформе и учешће у њеном остваривању, мала земља и економија обима, ограничења примене стратешких идеја – објективна (одређена историјом и географијом) и „субјективна“ (само/ наметнута, на пример, одрицање од суверенитета над делом територије; ‘растанак с идентитетом’…“
Одговоре на ова питања, проф. др. Часлав Оцић, чувени српски економиста, сматра неопходним да би се приступило изради националне стратегије развоја. Овај стручњак неуништивог оптимизма тврди да је формула која одређује националну стратегију развоја – модерност која не пориче самосвојност.
Свој ововремени допринос проф. Оцић дао је у важном раду „Стратегије развоја: замисли и остварења“ у капиталном зборнику Могуће стратегије развоја Србије (САНУ, Одељење друштвених наука, 2014), књиге иза које стоји озбиљан напор да се призовемо себи.
Досадашњих 120 стратегија финансираних из иностранства, скоро је неупотребљиво. То би требао знати и Властимир Матејић, председник Европског покрета Србије. На промоцији извесне европске стратегије приметио је да Србија не планира стратешки и у њој не постоји могућа, за већину пожељна визија земље. Ако не постоји визија земље пожељна за већину грађана, онда се поставља питање – зашто? Да ли је то разлог да спроводимо туђе визије? Или да „скинемо са себе лудачку кошуљу неолиберализма“ како нам предлаже проф. Јован Б. Душанић.
Премијер Вучић упорно захтева промену свести. Његов допринос бољој будућности би се можда увећао ако се привикне на чињеницу да у Србији живе Срби, а не Немци или Швеђани.
Зна ли он колико је поверење тих народа у своју државу? Аустријанци откупе државне хартије које доспевају за педесет година, а у Србији не могу да се продају ни оне са доспећем од три године.
Рецимо отворено: клептократија, као систем у Србији, не може да задобије поверење ни оних који чине тај систем.
Зашто нам измиче будућност?
Дуготрајним и стрпљивим радом НЗП /„Наших Западних Партнера“/, њихових ескадрила, окупационих трупа, економских убица, подривачких економских теорија — у Србији су уџбенички сконцентрисане најнаглашеније баријере раста друштвеном развоју: платно-билансна, управљачка, демографска, научно-технолошка, сировинска и енергетска баријера.
Србија додатно трпи и последице баријера светском развоју. Данас је свима јасно да су ове снажне баријере политичког карактера и да настају из неравномерне расподеле друштвеног богатства, како између, тако и унутар појединих држава.
Светски силници не одустају лако од постојећих односа. Резултат је преотимања реалних добара од доброг остатка човечанства.
Мада се све теже прикривају, баријере целокупном друштвеном развоју негирају се на посредне начине и маскирају од стране Изабраних. За баријере политичког карактера се нуде наопака решења.
Сликовито о томе говоре стари (наметнути) и нови програм (нове) грчке владе. Први је нудио распродају свега државног ради удовољења страним банкама, док нови забрањује даљу распродају те предлаже да се прво ојача и добро организује држава, па тек онда да се настави са отплатом реалног дуга. Предвиђена је и тотална контрола над бакарским сектором.
На то се одлучила држава приближног броја становника као и Србија, чији су дугови неупоредиво већи. Ово је било могуће у условима када се грчком народу заиста десила демократија и политика која нуди избор сопствене будућности.
Домети транзиције
Уцене Тројке су огроман притисак и на Србију иако је јасно да распродаја јавних добара, као услов будућег „напретка“, Србији ни теоретски не може донети бољитка.
Грчка је то схватила. Национализоваће све оно што Србија спрема да распрода под изговором повећања економске ефикасности и сличних неолибералних фраза.
Наука је већ уочила да је тешко објаснити „реформаторима“, партијским апаратчицима, тајкунима, естрадним интелектуалцима и инстант стратезима да морају повести рачуна о поступном усложњавању привреде и друштва тј. о континуираном развоју.
Кроз најављену приватизацију успешних и масакр око 190 посрнулих предузећа у Србији, пре него што смо сами урадили све што можемо да би нам било боље, режим проводи теорију преврата (дисконтинуитета), убеђујући народ да ће се тиме једном за свагда, решити сва питања.
Ово се није десило у досадашњој историји човечанства. Отуда и презир „реформатора“ према искуствима прошлости и њихова искључива окренутост будућности.
Пример Источне Немачке (ДДР) доказује неостваривост транзиције, онако како је она сада устројена. Након спајања две државе и два дела једног народа ништа се није решило једном за свагда. За ових четврт века од слома планске и тријумфа тржишне економије у екс-комунизму, ДДР је добила укупно 2.000 милијарди (данашњих) евра из буџета западног дела земље и 156 милијарди на основу пакта солидарности ЕУ.
„Упркос свему томе, источни део Немачке и данас је мање развијен, остао је без индустрије и постао регион из којег становници беже: 1989. године имао је 15,3 а 2013. само 12,5 милиона становника. Огромна упумпана средства су одмах и испумпавана назад на западну страну“ – упозорава нас Милутин Митровић („Џаба нам транзиција“, Пешчаник.нет, 26. 1. 2015).
Наравно да се не ради о незнању и неискуству. Напросто, интереси су диктирали такав смер.
Коме и чему да Срби окрену?
Кључно је схватити где то режим види спас. Вођа све чешће упире на Немачку као узданицу за улазак у свет обиља.
Исту Немачку која је у једном веку три пута разарала Србију. Немачку која Дунав од постања сматра својим од извора до ушћа и која изгледа и даље планира да на територији Србије одбаци Србе од његових обала и на њих насели „новооткривене“ народе и националне мањине Европе. Немачку која је ажурирала податке о рудном богатству Србије на Косову и Метохији, а посебно о Трепчи…
Погледује се из Београда и на Лондон. Затурило се да и Енглези не одустају од Трепче и нису је хтели својевремено продати Немцима. Можда помогне Албион који ровари по Србији и цеди је захваљујући ЕБРД. Можда су по његовом „савету“ уништене још четири српске банке. ЕБРД штити пљачкашки вирус кредита у „швајцарцима“, док је Народна банка Србије немушта, одани чувар највишег западног цивилизацијског достигнућа – слободе кретања капитала.
Сви званични економски и социјални показатељи — незапосленост, стопа раста, индекс беде… — указују да је Србија данас на путу ропства и пропасти. Хвале нас и охрабрују само они који су нам тај пут трасирали. Између Москве и Пекинга изабрали су нам Тирану.
Ако се заустави сулуди наум распродаје, Србија још увек може кренути својим путем. Срби имају свој српски код. Србија има довољно поштене интелигенције свих генерација које су способне да мисле, раде и направе избор. Има и честите раднике који су и њу и многе друге државе градили. Србија има омладину која осваја медаље светских такмичења у знању и иновацијама.
Изнад свега, Србија има сачувана знања како опстати и напредовати и у много тежим ситуацијама него што је садашња.
Удружимо се, изаберимо своју будућност од многих туђих. И следствено томе — наставиће(мо) се.
