ГРУПАЦИЈА НИКОЛИЋ – ВУЧИЋ: ПСЕУДО-АЛТЕРНАТИВА КАО МОДЕЛ ЗА СРБИЈУ (II)

284

Заједничко деловање са ЕЗ у вези са најактуелнијим и најболнијим питањем за национално постојање Србије – Косовом и Метохијом – СНС види на следећи начин: „Сарађујемо, извршавамо услове, разговарамо са Бриселом све до тренутка, док нам не кажу „или ЕЗ, или Косово. У том ћемо тренутку прекинути пут у ЕЗ“ – тако Т.Николић види наставак процеса – „међународна заједница ће и Албанцима и Србима понудити да потпишу одлуку о КиМ пре ступања у ЕЗ“. (1) Међутим, своју политичку вољу Брисел је већ изразио чином потписивања признања независности Косова од стране већине чланова Евросавеза и слањем мисије ЕУЛЕКС на Косово ради формирања и учвршћивања институција косовске државне власти. Значи, ту фазу је ЕЗ већ прошла, и већ је ступила у следећу. Резолуција Европског парламента од 8. јула 2010. год. у вези са интеграцијом Косова (која се базира на признању независности Косова од 17.02.2008.) обавезала је све чланице ЕЗ (чак и оних пет, које нису признали његову независност), на заједнички став према пријему Косова у ЕЗ, са акцентом на немогућност поделе Косова (што је потврђено два пута – у резолуцијама од 29.03.2007. и од 5.02.2009. год.) Резолуција је прописивала да се у 2011. г. започне са припремом Косова за почетак преговора о потписивању Споразума  о стабилизацији и придруживању. Та резолуција позива Србију да предузме низ мера, те да не прави препреке регионалној интеграцији Косова (трансгранична, регионална и локална сарадња), обзиром да је један од главних циљева процеса стабилизације и придруживања – регионална кооперација. (2)

            Резолуција Европског парламента од 18. јануара 2011. год. у вези са процесом интеграције Србије на Косову гласи: „Потребно је да српска влада расформира српске паралелне структуре на Косову, које подривају процес децентрализације и које онемогућавају пуну интеграцију српске заједнице у институције Косова. Европски парламент такође позива српске власти да заузму конструктивну позицију у вези са предвиђеним општим изборима на Косову, те да убеде косовске Србе да учествују у изборном процесу  као неопходном чину за онемогућавање маргинализације српске заједнице“. (3) Према томе, за ЕЗ се не ради о избору Србије између ње (ЕЗ) и Косова (тај је воз одавно отишао!), већ је на реду њен следећи услов – успостављање потпуне међудржавне сарадње и интеграција Срба Косова, са њиховом асимилацијом  у косовско друштво, и то – уз помоћ Београда! А то ће већ да се нађе у следећим условима, које ће морати да извршавају они, који толико теже да уђу у Евросавез тако, што ће му под ноге бацити интересе сопствене државе и народа, коме и сам припада.

            Шта СНС представља „изнутра“ лепо је изговорио генерал Б.Делић, који је 2008. год. заједно са Николићем и Вучићем напустио СРС. Делић констатује: „У почетку је изгледало да ће СНС бити патриотска партија, као мекша варијанта СРС, са потпуно истом идеологијом“. Међутим, испоставило се да СНС поседује више „специфичности“: нема ни идеологије, ни програма као таквог, базне тезе су написане на енглеском; КиМ се не помињу; странка није формирала систем локалних одбора; избори се стално понављају, врло често постоје паралелни одбори; у први план избијају људи сумњиве репутације који, међутим, уживају подршку руководства странке; интелектуални потенцијал стручњака који су такође прешли у СНС се не користи, већ напротив, постоји огроман јаз између странке и руководства; у ствари у СНС све решавају само два човека – Николић и Вучић. Али и ту главну улогу игра само „други човек“ странке – А.Вучић. Све у свему, констатује Делић „ситуација у странки је катастрофална“: за 2,5 године није направљена инфраструктура, стално понављање избора, понекад на сваке две недеље, код људи изазива отворен подсмех. А битно је да партија која из буџета не добија ни паре, без обзира на то располаже огромним средствима – за закуп зграде у центру града, за понављање локалних избора, за СМИ и  т.д., али порекло тих средстава остаје непознато. Закључак генерала Делића је директан: „СНС је једна велика превара“. (4)

            Природно, суштина борбе СНС са ДС је у борби за власт. Међутим, и ту има необичних  детаља. У новембру прошле године, на питање: „Да ли имате бар скицу будуће владе?“ Николић је одговорио: „Не… Шта уопште значи та функција – министар? Погледајте само ко нам је министар правде… Кад победимо на изборима  ћемо сви ми из коалиције, као озбиљни људи, да седнемо и да решимо ко ће бити у влади“… (5)

            Тада, те 2008. године, у току оснивања своје странке Николић је изјавио да жели да формира странку која ће бити алтернатива актуелном режиму. Међутим, временом се испоставило да је практичан резултат тога – трансформација алтернативе у копију која је надмашила оригинал у праћењу трага западне политике, уз пропагандно прикривање тезом о „сиромаштву и изумирању народа“. За сада може да се закључи: у Србији се реализује румунски сценарио, јер се именовање  на највише државне дужности врши искључиво после добијања дозволе са оне стране океана. Директор и главни водитељ политичког програма на ТВ „Антена-3“ М. Гадеа са горчином констатује: „Нико од наших политичара није ништа чак ни затражио од Америке у замену – рецимо – да се Румунима укину визе, или било шта друго, од чега би Румунија имала користи. Не! Само улизивање, слуганство…“ Румунски карикатуриста је на изванредан начин приказао суштину ситуације, када је нацртао улаз америчке амбасаде, пред којим је дугачак ред политичара, који чекају да их прими амбасадор…(6)

            Тако је, после две ипо године од дезертерства из Српске радикалне странке, групација Николић – Вучић прешла у екстремно прозападну позицију са антируским намерама, које се могу приметити само понекад. Ово последње се видело и у демонстративном непоштовању  највиших представника Руске Федерације – српска СМИ су констатовала да је генерални секретар Српске напредне странке А.Вучић напустио стадион Црвене Звезде 10 минута после доласка на стадион В.В.Путина. (7)

            Као политичка снага СНС исказује нестабилност, зависност, променљивост позиција или уопште немање никакве позиције по најважнијим питањима: оно, што се тврди јавно се јако разликује од онога, што се говори у четири ока; отворено се испољава тежња  да се освоје власт и утицај, што говори о великој жељи за лаком зарадом; неозбиљност (на пр. Николић „често нешто каже, да би после тога, много дана и месеци, убеђивао људе да он то није изговорио“). (8) Он често у јавним иступањима демонстрира нешто, што би се могло назвати  младалачком незрелошћу. Тако је, на пример, на питање новинара зашто после бомбардовања Србије и одузимања Косова од стране Запада он наставља да се бори за приступање његове земље Европској заједници, овај почео да набраја: „Грађани Србије су опростили Европској Заједници када су дозволили да земљом управљају европски штићеници…  Ако су грађани Србије опростили ЕЗ, Француској и осталим земљама све грехе, које су ови учинили према Србији, нема разлога да и политичари не учине исто то. Ми смо већ потпуно предали Европској заједници и наше финансије, и економију, и банке, западним инвеститорима смо за смешне паре продали фабрике, цене смо подигли на ниво цена у ЕЗ –те везе са њом је више немогуће раскинути“.(9)

            Једино што треба још да се уради – то је да се питају грађани Србије да ли су стварно опростили? И да можда господин Николић себи не даје право да говори у њихово име, без њиховог овлашћења. Али, његов је закључак такав – све, што као камен задржава Србију на њеном путу ка ЕЗ,  треба да се одбаци, макар  то, као у овом случају, била и сама Србија.

            Тандем Николић – Вучић представља нови политичко-технолошки модел западне креатуре. Смисао модела је да се код људи створи илузија да постоји политички избор тако што ће се нудити лажне алтернативе у којима ће се Николић „борити“ са Тадићем за што квалитетније опслуживање страних (западних) интереса. Тандем је већ почео напад на интересе Русије на Балкану, када је отворено иступио против руско-српских споразума у вези са „Јужним током“.

          Шта да се ради, избор може да буде само у рукама српског народа. А да на догађаје у Србији погледамо и кроз призму процеса који се дешавају на Блиском истоку и у Северној Африци.

            У Сирији је 15. марта формиран опозициони покрет, који захтева оставку председника Башар ал-Асада. А Сирија је један од највећих, ако не и највећи партнер Русије, својеврсни „излог руског присуства“ у региону. (10)Сиријска лука Тартус на обали Средоземног мора је поново постала база руских бродова (са стационираном тешком крстарицом – носачем авиона „Адмирал Кузњецов“, командним бродом црноморске флоте – ракетном крстарицом „Москва“ и са неколико подморница; лука се ремонтује на терет Русије); председник Сирије Башар Асад је пружио подршку акцијама РФ у Јужној Осетији; Русија планира да у Сирији изгради нуклеарну електрану; Сирија је изразила спремност да ојача везу РФ са Лигом арапских држава и Организацијом Исламске конфедерације, и т.д. Још 2008. г. председник Сирије је упозоравао: Запад покушава да блокира Русију на Арапском Истоку, и Москва би требало да размисли о мерама којима ће одговорити на те поступке Запада. (11) Управо побољшање руско-сиријских односа поседује потенцијал за развој стратешке сарадње широких размера ради учвршћивања геополитичког положаја Русије на Блиском Истоку и истовремено помаже учвршћењу уопште положаја Русије на светској арени. А сада је, после преврата у Тунису, Египту и напада на Либију, удар упућен баш њој. Сиријски владин ТВ канал „Сурија“ наводи податке да су у Дамаск упале групе наоружаних екстремиста, које су већ више пута отварале ватру са кровова и из заклона на учеснике мирних протестних колона (12) – што јако подсећа на методе провокација, које су усавршене на Балкану.

            „Стихијске протестне  демонстрације“ у Либији  су постале вео за војну агаресију блока НАТО. Тако је руским интересима у том делу света нанет најозбиљнији ударац: осим нафтне гране (у Либији ради више руских компанија. То је „Газпром“ који је власник 49% у читавом низу либијских нафтних концесија, „Татњефт“. Требало је да Руси постану пуноправни учесник конзорцијума за експлоатацију нафте на северу Либије, а захваљујући учествовању у пројектима у Северној Африци „Газпром“ би могао да рачуна на учвршћивање својих позиција и на европском тржишту гаса). У Либији су и многе  грађевинске компаније, као и Руске железнице. Укупан обим важећих, али неостварених уговора износи између 3 и 5 милијарди долара. (13) Санкције Савета безбедности ОУН, које су уведене против режима Моамера Гадафија значе и потпуни прекид војно-техничке сарадње Москве и Триполија и замрзавање пакетног споразума, који је потписан 29.01.2010 г, а који је предвиђао испоручивање Либији руског наоружања. Уговори по линији  спољнотрговинске сарадње су  имали вредност око 2,1 милијарду долара а било је планирано и потписивање још једног уговора о испоруци руског наоружања у вредности од 2,4 милијарде долара. (14)

Тако изгледа деловање Западног блока према два највећа партнера Русије на Блиском истоку и у Северној Африци. Смисао тог деловања је једноставан: Русија се одсеца од економских пројеката са њој пријатељским арапским земљама, вредних много милијарди долара. А сада – Србија. Та земља представља „главну петљу“ пројекта „Јужни ток“.

Преко Србије се прорађују различите могућности за рушење „незгодне“ земље и растурање националне свести народа. Прво се ради преко Санџака и Војводине („од нуле“ се ствара зона конфликта, тако што се пребацују обучени активисти, које финансирају страни центри радикалних исламских лидера; формира се вештачка „војвођанска“ самобитност тако што локалне институције раде директно са Бриселом, прескачући Београд; на југу Србије се прорађују методи за инфилтрацију Албанаца и за њихово учвршћивање на српском тлу, уз запоседање локалних органа власти – царине, судова, полиције, образовања; обезбеђује се безбедност при наркотрафикингу, уз војну заштиту од стране снага НАТО преко његових база Бондстил и Мали Бондстил, обе на Косову).

Ширење НАТО које би требало да се заврши укључивањем Србије у његове редове постаје потпуно стварна опасност за Русију. На то је директно, у току своје посете, указаоруски председник владе В.В.Путин: „Инсталирање у Србији наоружања НАТО ће захтевати адекватан одговор  од стране војног комплекса Русије“. (15) „Надувавање“ тандема Николић – Вучић личи на одређени политички одговор, којим се демонстрира могућност и спремност њихове структуре да извршавају „обавезе у  вези са европским интеграцијама“ (после које ће, за Србију, Западни блок одмах да захтева и атланску интеграцију). Тако „посао“ САД на Балкану још није завршен. У тај посао спада и формирање политичких покрета, партија и невладиних организација које имају снаге да се, онда када то буде требало, прилагоде свакој ситуацији и да иступе час са псеудопатриотских, час са ултралибералних позиција, мада ће у ствари  да обезбеђују једино безусловну надмоћ искључиво западних (подразумева се – антисрпских и антируских) интереса у региону.

______________________________________________________

  1. http://www.nspm.rs/prenosimo/na-stub-srama-ako-slazem.html
  2. http://www.europarl.europa.eu/oeil/FindByProcnum.do?lang=en&procnum=RSP/2010/2610
  3. http://www.europarl.europa.eu/oeil/FindByProcnum.do?lang=en&procnum=RSP/2010/2980
  4. http://srb.fondsk.ru/news/2011/03/04/general-delih-sns-velika-prevara.html
  5. http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica
  6. http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Rumunska-porcija-americkih-depesa.sr.html
  7. http://www.kurir-info.rs/sport/putin-video-marakanu-81759.php
  8. http://www.kurir-info.rs/vesti/opasne-pretnje-tomislava-nikolica-66109.php
  9. http://rt.com/politics/the-eu-is-behaving-like-a-hypocrite-towards-serbia/
  10. http://www.rg.ru/2005/01/26/asad-siria.html
  11. http://www.kommersant.ru/Doc/1013457
  12. http://rus.ruvr.ru/2011/04/08/48665558.html
  13. http://www.stoletie.ru/rossiya_i_mir/i_livija_nam_ne_nuzhna_2011-03-10.htm
  14. http://www.rosbalt.ru/main/2011/02/28/823574.html
  15.    http://akter.co.rs/politikaprint/3551.html
Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.