1903.година је за руске конзуле који су служили на Балкану испала трагична. У пролеће је од руку албанских фанатика у Косовској Митровици погинуо први конзул у Македонији Г.С.Шчербина, а у лето, врло близу, у Битољу – конзул Александар Аркадјевич Ростковски.
Руски конзулат у Битољу је основан 1861.године.
Конзул је обављао велики број различитих задатака, и није случајно што је Ото Бизмарк говорио да је „лакше да се буде добар дипломата, него добар конзул“. Познати новинар са почетка 20.века Александар Валентинович Амфитеатров је положај руских конзула у словенској Турској карактерисао као „двосмислен“: с једне стране „супер јаки, најјачи могући, у очима овдашњих власти и народа“, а са друге „потпуно беспомоћни и неми пред Константинопољем и Петербургом“. Међу задацима конзула је било информисање своје владе о политичким, економским и осталим аспектима живота тог округа у коме је дипломата постављен за конзула. У вези с тим је добро позвати се опет на А. Амфитеатрова који је био очевидац многих догађаја на Балкану с почетка 20. века, и који је лично познавао скоро све конзуле Русије у региону где је неко вршио дужност конзула. Он је писао: Пошто сам се упознао са архивима неколико наших конзулата био сам запањен масом литерарно-политичког рада, који је обавезан за сваког руског конзула; свако саопштење које је стизало у амбасаду је било истовремено и фактичка детаљна, проверена кореспонденција „са лица места“, и чврст уводни чланак у вези са кореспонденцијом. Сваке недеље, понекад и чешће, из наших конзуларних градова су у Константинопољ слати огромни пакети са тешким свескама таквих извештаја, а њихови дупликати су отпремани у Петербург. И ето тако – како стигну у тај град који спасава сам Бог, ту њима дође – капут! Ишчезну! Јако их лепо приме, ставе број на сваки материјал, сместе где треба у архиви и – спавај мирно, мили праху – док не сване срећан дан! Архиве нашег министарства за иностране послове су пуне најдрагоценијег могућег етнографског и политичко – историјског материјала из извештаја конзуларних представништава који се мрве и пропадају у дипломатско-бирократским недрима без разлога, без резултата и без излаза! Ростковски је лично са горчином говорио (подразумева се – у приватном разговору) о тим материјалима: „То чита само амбасадор у Константинопољу, а у Русији – само министарски… мишеви“.
Императоров руски конзул, државни саветник Александар Аркадјевич Ростковски рођен је 18 октобра (овде и даље датуми су дати по старом календару) 1860.године. Он је пореклом из старинске породице племића од града Могиљевска. Његов отац, Аркадиј Николајевич Ростковски, дуго је био официр генерал-штаба и начелник штаба 8.коњичке дивизије, а за време Николаја Првог је имао чин мајора. Учествовао је у Мађарској кампањи 1848.године и на Цареву наредбу предао је императору Францу-Јозефу сабље четрдесет мађарских генерала који су предали оружје пред русским јединицама (код Вилагоша). Мајор А.Н.Ростковски је тада био награђен аустријским орденом Гвоздене круне. Он је учествовао и у Кримском рату. Умро је 1882.г. у чину генерала у пензији. Његов син је васпитаван у једној од одеских гимназија, а затим у лицеју „Императора Александра“, који је завршио 1883.године. Желећи да се посвети служби на муслиманском истоку А.А.Ростковски је ступио у Азијски (доцније – Први) департман Министарства за иностране послове. Ускоро је прекомандован у Бугарску, на дужност другог секретара Императорске Руске дипломатске агенције и генералног конзулата. Затим је пребачен на дужност секретара и преводиоца у генералном конзулату у Јерусалиму. На тој дужности је био три године, врло детаљно проучавајући живот, законодавство, културу и наречја народа муслиманског Истока. 1887.године нашао се на истој дужности у Јањини, а затим у Бејруту. У јесен 1890.године са звањем „колешки асесор“ (врло висока дужност у Русији 18. и 19.века, тешко се достизала – прим.прев.) Ростковски је постао заменик Г.В.Путјатија – агента МИП-а у Одеси. 1893.г. он је вице-конзул у Бриндизију (Италија), а после још две године поново је на Балкану, и то као вицеконзул у Битољу (али је од1899. до 1901. он и конзул у Ускјуби), а када је вице-конзулат претворен 1901.г. у конзулат – он је постављен за конзула.
Човек материјално обезбеђен, који је радио када га је год позивала држава, а не због личне користи, био је изванредан познавалац историје и живота Македоније у своје време. Будући конзул у њој Ростковски није себи дозвољавао да ради само према строгим ограничењима својих директних обавеза, те је врло је помно проучавао и друге сфере делатности. На пример, у журналу „Жива старина“, у бројевима 1 од 1899.и 4 за 1900, изашла су његова истраживања „Подела становника Битољског вилајета по народностима и вероисповести у 1897.г.“ и „Подела становника Солунског вилајета по народностима и вероисповести у 1899.г.“ Ти радови су добили награде Императорске академије наука.
Почетком 20.века македонски револуционарни комитети који су деловали у Битољском вилајету кренули су да припремају антитурски устанак. Вође устаника су одлично знале да њихове намере немају никакву перспективу. Они су претпостављали да ће њихов покрет бити сасвим поуздано угушен од стране Турака, али да ће масакр хришћана подстаћи велике државе да се умешају и да принуде Турску да Македонији да аутономију. Надали су се и у помоћ Бугарске. Осим тога, они који су били у комитетима су се надали и да ће бугарско мешање подстаћи Србију на одлучно деловање. Таква позиција лидера револуционарног покрета је била потпуно различита од планова Русије. Свој негативан однос према раду комитета руска влада је више пута саопштавала и преко конзула у Македонији, преко дипломатских представника у балканским земљама, па и и јавно.
У вези с тим је значајан тајни телеграм амбасадора Русије у Константинопољу од 5. фебруара 1903.г, упућен Ростковском: „Због дуготрајних сплетки револуционарних комитета чији је циљ да се у Македонији изазове устанак, предлажем да код хришћанског становништва предузмете све мере које зависе од вас да их убедите да рад тих комитета Императорска Влада строго осуђује, да иницијатори и учесници нереда не треба ни под каквим изговором да рачунају на подршку Русије и да, уколико турска влада предузме мере на гушењу нереда, они ће бити препуштени сами себи“.
Званично мишљење се преклапа и са расположењем руског конзула у Битољу. Још 1900.г. у приватном разговору он је изјавио: „У скромним границама моје надлежности учинићу све што од мене зависи како би се компликовање ситуације предухитрило, тј. како Русија не би била увучена у политичку авантуру.
Мени је јако жао македонских Словена, али су ми интереси Русије много важнији обзиром на дужност коју заузимам, и како сам лично осећам то треба да поштујем“.
Међутим, у јесен 1902.г. Русија је Порти поставила питање о реформисању система управе у три македонска вилајета. У јануару – фебруару 1903.г. Русија и Аустроугарска су направиле нацрт реформи за Македонију: „Бечки програм“. Њега су и аустроугарски и руски амбасадори у Константинопољу предали великом везиру у фебруару 1903.г.
Програм реформи су дочекали на нож и Албанци, јер су у њему осетили напад на њихов привилеговани положај, и вође македонских комитета, а локална администрација није била ни способна, а није ни желела да их спроведе. Ростковски је у вези с тим извештавао да локалне „турске власти чине највеће могуће напоре како би парализовале реформе које се управо уводе, и због тога не испуњавају чак ни налоге свог вишег руководства“, а нешто доцније је констатовао и да је: „…Турска администрација дошла до потпуног растурања и нико не жели да испуњава наређења својих надређених“.
Због насилничког и некажњеног насиља и малтретирања од стране Албанаца православно становништво европских провинција Турске било је у ужасном стању. Ипак је Ростковски још 1901.године обавестио о једном невероватном случају: у округу Поречја, који се граничио са Дебарским округом који су насељавали углавном Срби, локални начелник је, не обавештавајући више власти дозволио хришћанском становништву да се снабде оружјем и да у сваком селу постави наоружану стражу која не би дозвољавала Албанцима-разбојницима да пљачкају сељаке. Према подацима који су добијени из Поречја, у току те године (извештај од 1.септембра 1901.године) није било разбојничких напада и никада до тада становништво није било тако мирно и безбедно као у тој години“.
Подржавано од стране својих вођа албанско становништво је у представницима Русије видело живо олицетворење правца који води „гажењу њихове слободе“ и „уништењу вековних традиција“. Са друге стране, руководиоци револуционарних комитета су се са нескривеном мржњом односили према представницима Русије који су се упорно трудили да охладе њихов револуционарни занос. Чак су се појавиле и приче да ти револуционари припремају атентат на Ростковског. Али су сами учесници комитета, у вези с тим је и писао конзул, уверавали да је „мој живот потпуно безбедан без обзира на сву мржњу коју они према мени осећају.“ При том је констатовао и да комитети спречавају реформе, да терају сељаке да се придружују устаничким четама и прете им да ће бити погубљени уколико то не ураде.
Мирно хришћанско становништво се нашло у најстрашнијем положају. У јануару 1903.године Ростковски је овако писао о становницима хришћанских села: „Са једне стране они страдају од долазака турских војника који односе све што им доспе у руке, а осим тога, како би сазнали где се крију инсургенти малтретирају и муче становнике; а истовремено небројене банде револуционара, чији се број стално повећава, од становништва отима и последњу мрву хлеба.“ У свом извештају од 19.јула 1903. који је био резултат обиласка села у округу Ростковског он је написао: „Без обзира на турску разузданост и пљачку у многим селима су ми говорили да становници села више страдају од банди које су за свој циљ поставиле да народ доведу до крајњег очајања и тиме да га натерају да приђе револуционарном покрету. Како би охрабрили и убедили сељаке инсургенти су их убеђивали да ће се патња сељака завршити врло брзо, јер Русија подржава револуционарни покрет и чека само тренутак да он још ојача како би имала разлог да се умеша у македонске послове и да од турског ропства ослободи овдашње хришћане.“
Непоколебљив и доследан у вођењу рачуна о спољнополитичком правцу Русије, радећи свој посао, Александар Аркадјевич је стекао много непријатеља. Али захваљујући својој храбрости он најчешће уз себе није носио револвер.
Сутрадан после масакра хришћана у Битољу, у априлу 1903.г, он је ненаоружан изашао са својом женом да прошета градом, јер је сама његова појава смиривала хришћанско становништво. Ево шта је о Ростковском записао Н.П.Кондаков – светски познати византиста: „У то време (1900.г. – М.Ја.) руски конзул у Битољу је био већ познат као врло храбар човек, добар познавалац тог дела државе, а њу је упознао путујући по њој и уздуж и попреко. Он је у то време живео у вили у Букову, на високом брду, на само неколико врста од града, у једном од манастира који су удобне ћелије уступали странцима за одмор… Александар Аркадјевич је био заиста врло храбар и не размишљајући о правој и лажној опасности свуда је путовао сам или евентуално са кавасом (телохранитељем – М.Ја.), пркосећи свему што га је окруживало.“
На граници 19. и 20 века у саставу Битољског вилајета био је и град Елбасан у чијој је околини живело племе албанаца-шпатиота који су исповедали православље. Баш у периоду о коме говоримо констатован је њихов масовни прелазак у грко-католичку унију. Да би се Русија упознала са ситуацијом тамо је послат конзул Ростковски. Ево како тај „поход“ описује А.Амфитеатров: „Кроз недоступне брдске пролазе шпатиота наш конзул се кроз снег до појаса пробио ходајући 3 дана и ноћи. После прва два сата ходања он се онесвестио – мислили су да уопште нема смисла настављати пут, али млада снага је истрајала, конзул се повратио и опоравио и поново кренуо даље, повремено пљујући крв на недирнут бели снег. Они који су били пратиоци су одбили да иду даље. Он је тада своју судбину ставио у руке группе разбојника, чији га је атаман и довео до циља…“ Тада се акција завршила повољно по њега, јер су се шпатиоти вратили православљу. „Баш сте се тад намучили? – питао сам конзула када се он вратио и ја се упознао с њим. Одговорио ми је:
-Нисам се толико намучио, колико сам прљав. Три недеље се нисам пресвлачио, нити чизме скидао. Спавали смо на земљаном поду, по кокошарницима. Гареж и инсекти. Када сам се вратио већ ме чекало припремљено купатило и ја сам наредио да ме нико не сачекује: страшно би било да ме моји виде таквог какав сам био. Одећу сам бацио у дворишту и наредио да је спале; а ја сам – бућ у врућу воду која је одмах поцрнела као гар. Тек када сам се окупао у седам вода почео сам помало да се осећам као човек“.
У лето 1903. А.А.Ростковски је са породицом живео близу Битоља – у Буковском манастиру. Сваког јутра је ишао у Битољ, где му је било радно место.
20.јула, на Илиндан, револуционарни комитети су објавили почетак општег устанка. 22.јула у приватном писму генералног конзула Русије у Солуну А.А.Гирсуа Ростковски ће написати: комитет је објавио… устанак, и банде су напале муслиманска села, чији су се становници посебно одликовали разбојништвима… Напади су били неуспешни… Бојим се експлозије муслиманског фанатизма и масакра хришћана. Прешли смо у Буково и уживамо у хладовини, али увече видимо око нас пожаре који се не гасе.“
26.јула Ростковски је (уочи тог дана његов син је напунио 9 година) заједно са домаћим учитељем своје деце, учитељем локалне гимназије К.Мисирковом, лаким кочијама силазио у град. Било је око 10.10 сати. На улазу у град из једне од стражарских кућица жандар не само да није званично поздравио конзула, већ је остао да седи. Не заустављајући кочију Ростковски је два пута дао стражару знак да поздрави. Међутим, овај се није ни осврнуо, већ је и даље изазивачки гледао право у конзула. Тада је конзул наредио да се кочија заустави и онда је изашао из ње, идући ка стражару, који је истовремено кренуо ка конзулу. Ростковски је запитао стражара како се зове. Овај је скинуо пушку и запуцао. Први метак је прошао поред Конзула. Учитељ је повикао да је пред њим руски конзул. Жандарм је пунио пушку. Мисирков је повикао конзулу: „Пустите њега, ускачите у кочију“. Као што је Учитељ претпоставио први пуцањ је заглушио конзула (пуцањ је опаљен на седам корака од конзула). Зачуо се и други пуцањ. Метак је пробио руку конзула и прошао кроз десни кук, смртно га ранивши. Тренутак доцније он је већ био на земљи. Жандарм је пуцао према учитељу, али је промашио. Учитељ је пао на земљу и убица је помислио да га је убио. Затим је пришао конзулу и испалио му метак директно у главу (конзулова шапка је била пробушена и била је натопљена мирисом барута). Затим је подивљали жандарм кундаком ударио конзула у лице, пробивши му кости лобање. Пуцњи су привукли гомилу. Учитељ Мисирков се дигао и у пратњи три турска официра се дотетурао до руског конзулата. По његовим речима – из гомиле војника и официра су се чули повици „дивље радости“ због убиства омрзнутог „москова“.
Телеграм са обавештењем о погибији конзула је у Константинопољ стигао у тренутку када се цео дипломатски кор и цвет локалног друштва сакупио за бал у летњем двору руске амбасаде. Наравно, тај догађај је морао да буде отказан. Руски амбасадор И.А.Зиновјев, пошто је сазнао детаље, највероватније је да је беснео: који га је ђаво натерао да буде амбасадор у Турској? Неколико година пре тога је провео у тихом, мирном, „цивилизованом“ Копенхагену. А овде? И зими, и лети – врућина, не може да се дише, сунце као да не залази. А онда и ти конзули који се јуначе. Пролетос – Шчербина, који је имао само 32 године, а сада и Ростковски -42! Никад мира! – Зиновјев је стварно био ван себе. Удовица Ростковског је била згранута његовим понашањем. Он је отворено осуђивао њеног мужа, што су Турци одмах приметили. Како је констатовао један од запослених у амбасади – Зиновјев је размишљао као да је „турски паша“.
Када је вест о погибији руског конзула стигла у Београд гомиле узнемиреног народа су се окупиле око турске мисије и направиле грандиозну антитурску демонстрацију. Без обзира на заштиту полиције, на згради су били поразбијани сви прозори.
Николај Други, који је у пролеће 1903.године помиловао убицу Г.С.Шчербине, овог пута је испољио чврстину која му и није баш била јача страна. Вероватно у првом случају није било никога ко би му објаснио да се великодушност на Истоку најчешће сматра за малодушност и слабост, а сада је Император инсистирао да се убица казни највећом могућом казном. Међу захтевима султану били су и: кажњавање жандарма „неодложно и најтеже“, „хапшење и примерно кажњавање оних који су пуцали у кочију руског конзула“, „хитна строга казна за сва цивилна и војна лица која су одговорна за смрт руског конзула“. Такође, на 75 врста од Босфора постављен је одред Црноморске флоте који се састојао од 4 оклопна брода, послата из Севастопоља.
Жандарм и његов колега су обешени 1.августа о исто оно дрво поред кога је преминуо Ростковски.
Судска истрага је била брза. Постојала је претпоставка да је на путу којим је Ростковски пролазио било још заседа, тако да оно што се десило није се десило случајно, већ је било резултат организоване завере. У току припреме за извршење казне, када су убица и његов саучесник схватили да је њихова судбина одлучена, рекло би се да су били спремни да издају оне који су их подстрекивали на убиство…
Низ аустријских и немачких новина је окривио Ростковског (као пре њега Шчербину) да је сам крив за своју смрт, јер је „својим надменим понашањем“ „изазвао“ турско становништво да се присети некадашње мржње, а осим тога он је „новцем и саветима помагао устаницима.“ Све су „заденуле за појас“ (тј. превазишле) једне бечке новине, како се то врло јасно изразио један руски новинар, тиме што су оклеветале покојног конзула да је „нагајком“ (кратким бичем – прим.прев.) напао стражара који га није поздравио, без обзира што се овај ваљао пред његовим ногама и викао „аман“ (поштедите), и што је затим хтео да га убије из револвера. Чак и после више деценија, са упорношћу коју је ваљало искористити мало другачије, западни историчари развијају своју лажну тезу о тој трагедији. Тако енглески аутор Дејкин руског конзула у Битољу назива „бахатим човеком који је био тако глуп да је ударио албанског жандарма – муслимана – само зато што га овај није поздравио“.
Наредба о званичном поздрављању руског конзула је била врло важна. Ростковски је могао да прође поред њега (тим пре што је одлично знао како је прошао Шчербина). У том случају би већ до вечери градић био потпуно упознат да жандарм није „поздравио конзула“, а да овај није смео од њега да захтева извршење званичног поздрава. Према конзулу би се понашали као према слабићу, муслимани би га отворено презирали, а хришћани би престали да му верују. Парадоксално, али тачно се у вези с тим изразио А.Амфитеатров: „Покојни Ростковски је, на пример, уживао велико поштовање Албанаца, односно – они су се конзула плашили. И баш зато нису могли да га трпе, и убио га је баш – Албанац. Али истовремено – за своје кавасе Ростковски је узимао само Албанце, а они су њему били верни као да се радило о заљубљеној деци“.
Султан је дозначио крупан новчани износ – 400.000 франака за обезбеђење породице убијеног конзула. Конзулова удовица је одбила такву „помоћ“ и изјавила да „нема износа који би она примила од Турске“ за убиство мужа, и да она сматра срамотним да се новцем искупљује његова крв. Јекатерина Васиљјевна Ростковскаја (девојачко презиме – књегиња Дабижа) је такође рекла: „Да се не обрати пажња на презрив и надмено-непријатељски однос према себи од стране турског жандарма мој муж је сматрао за неприхватљив још и зато што је то могло да се тумачи као слабост или плашљивост. Покојник је извршио свој дуг према отаџбини. Он је заштитио част свог мундира и земље коју је служио тако искрено и тако предано. Тако је и требало да поступи сваки Рус који жели да одржи свој престиж и тако би поступио сваки руски официр ако би неко покушао да га вређа“.
…У јулу 1913.године, после Другог балканског рата, у Битољу је на месту погибије Ростковског постављен дрвени крст. Како је саопштено у телеграму са лица места, то је урађено у „знак признања руском народу за вековно покровитељство над Србима и уопште хришћанима, и „да би смо учинили свети дуг успомене“ на руског мученика Ростковског, који је овде био конзул и био убијен помажући да се ова земља ослободи…“ 1936.године дрвени крст је замењен каменим, и он је постао један од главних симбола града, у народу знан као „Руски крст“. У послератно време крст је срушен при незнаним околностима, а обновљен је 2003.године уз помоћ амбасаде РФ у Скопљу. Натпис на постаменту гласи: “У част и славу руског императорског конзула – Његове Екселенције Александра Аркадјевича Ростковског (1860 – 1903) – за стогодишњицу његове погибије.
8 августа 2003. Грађани Битоља“.
А.А.Ростковски је сахрањен 14.августа 1903. у Одеси, на Новом гробљу, тамо где лежи и његов отац.
