Црногорска влада повукла је 28. децембра 2016. године из скупштинске процедуре предлог да се дан рођења Петра II Петровића Његоша, 13. новембар, прогласи државним празником. Против тог предлога била је Бошњачка странка, чланица владајуће коалиције. Њено образложење било је да су „неке идеје из Горског вијенца биле идејни концепт и оправдање извођачима злочина и геноцида над исламским становништвом у 19. и 20. веку у Црној Гори и окружењу“.
И у Србији постоје контроверзе у вези с Његошем или, боље речено, гласовита прећуткивања. Пре четири године, готово неприметно, и без државне подршке, обележено је два века од његовог рођења, а октобра 2016. године, навршено је 165 година од Његошеве смрти. И то је прошло у сваковрсној тишини. У вези с тим Блиц нам је поручио да је „можда и боље тако“.
Узрок прећуткивања значајних годишњица и оспоравања Његоша свакако је то што се његово дело сасвим неоправдано, конструисано, злобно и незналачки ставља у несувисле контексте. На пример, наслов поменутог Блицовог текста био је „Његош – од песника слободе до песника геноцида“, а наслови у бошњачким медијима још су конкретнији: „Његош и геноцид над Бошњацима“, „Његошев Горски вијенац као инспиратор геноцида над Бошњацима“, „Његош славио убијање Муслимана“ итд.
Уколико бисмо се са аспекта антропологије и психологије позабавили феноменом данашњег оспоравања Његоша, онда би основни разлог, по свему судећи, био Његошев однос према преверништву, који је један од најзначајнијих мотива у Горском вијенцу.
У основи феномена превере или ренегатства (лат. renegatus, од renego – „одричем се“) јесу страх од моћи и опортунистичка жеља да се пређе на страну јачега. Чином превере појединци и групе стичу осећај сигурности, а доказивање лојалности новој, верској или каквој другој заједници, често се огледа у њиховој свирепости према припадницима заједнице којој су припадали. Та свирепост већа је онолико колико сами ренегати јаче доживљавају своју преверу, свесно или несвесно, као израз слабости које се стиде, преусмеравајући агресију са себе на оне који су се показали као јачи, чвршћи и доследнији у одбрани заједнице. Такође, свирепост ренегата према дојучерашњој заједници јесте и начин да се успостави и учврсти нов идентитет и да се, уједно, неповратно искорачи из претходног.
Агресивност, па и фанатичност, преверника, не само религиозних у прошлости, већ и данашњих етничких или политичких, универзални је феномен. У Горском вијенцу, док трају преговори с ренегатима, један турски сват у потаји слави истребљење и покоравање хришћана у Босни:
„када Босни саломи рогове,
кад све покла што не посунети;
само факир остави фукару
да нас служи, а пред крстом тужи“. (стихови 1817‒1820)
Одбрана од управо такве судбине природно је право сваког људског бића и сваког колектива, и зато у позиву на одбрану од такве судбине не може бити ичег етички спорног.
Читајући Горски вијенац увиђамо и да уз страну коју су изабрали преверници иде и – превара. Подсетимо се примера из тог дела: Турци су не само на превару хтели да убију владику Данила већ су на превару убили младога Батрића. Његова сестра проклиње главаре због њиховог неделања („Главари се скаменили! / кам им у дом!“; стих 1963), а потом извршава суицид. Њена осуда главара упућује на неминовност њихове акције. Иако до тог догађаја они разматрају могућност мирног решења, потези Везира од Скадра (стихови 2200‒2217) указују на опасност од ренегата и њихове функције класичне Quinta columna.
Пред таквом – егзистенцијалном – опасношћу, одлука, у оквиру етике одговорности, права на отпор, али и по начелима онога што је природно, може бити само једна, што сазнајемо из речи Игумана Стефана:
„Иште свијет неко дјеиствије,
Дужност рађа неко попечење,
Обрана је с животом скопчана. (2300‒2303)
(…)
Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена“. (2315‒2316)
Када данас појединци или групе реинтерпретирају Горски вијенац, а Његоша проглашавају „геноцидним писцем“, јасно је да им суштински смета културни образац који је Његош настојао да успостави. Тај културни образац укључује афирмацију права на отпор настојањима да се насиљем или манипулацијом изврши промена колективног идентитета, као и афирмацију права на тотални отпор сваком настојању да се насиљем и преваром дезинтегрише и уништи читав колектив.
Отуда је сасвим јасно и то зашто би у друштву које би, логично, требало да стреми очувању сопствене културе, Његоша и његово дело требало помињати увек, а не само поводом годишњица. За све који том очувању теже, он сам, као и његово дело, ретка су срећа и празник који ће заувек трајати. Зато је добро што су они који с тим суштински немају ништа одустали од проглашавања државног празника. Такав предлог ни сам Његош не би поздравио.
