Кроз историју је познато да су збивања на Балкану била извор регионалних и светских сукоба. Стога је Балкан био изазов за многе историчаре, аналитичаре, истраживаче. Америчка, али и европска русофобија, разлог су што је Балкан и данас у жижи светског интересовања. Балкан је оцењен као капија према Истоку, али и као стратешко место са којег се могу контролисати утицаји, везе и активности који са Истока допиру у ЕУ, која, очито, нема капацитет да тај простор пацификује нити жељу да га инкорпорира. Иначе, ЕУ је пуна проблема, а они постају све сложенији.
У ЕУ се појављује снажна опозиција у виду тзв. Источног блока, који се не слаже са политиком и вођством Немачке и Француске. Политичка звезда Меркелове се гаси. Немачка канцеларка не успева да сакрије забринутост. Њена основна брига јесу избори, али је то и притисак Американаца који по обичају знају постављати ирационалне захтеве. Притисак долази и из другог смера, од немачких индустријалаца којима су неопходни руски енергенти. Отворено неслагање са политиком Француске и Немачке у ЕУ изразила је Грчка, али и „љубимци ЕУ“ – Пољска, Мађарска, Бугарска и Румунија, земље које чине језгро поменутог опозиционог блока. Чак је и Иницијатива три мора проистекла из независних планова Пољске, чија је политика компатибилна са америчким интересима у југоисточном делу ЕУ.
У сагледавању ситуације на Балкану, наравно, треба имати у виду и руски фактор. Оно што је уочљиво јесте да Русија није показала довољно снажну жељу да свој утицај шири на регион. Економски параметри указују да је економска размјена више него скромна, чак и са српским земљама. Разлога има више. Руска привреда је технолошки напредовала. Сем тога, Русија има развијену и равноправну сарадњу са Кином, Индијом и другим тзв. „економским тигровима Азије“. Недостатак стандарда и мали обим производње балканских земаља, такође су лимитирајући фактор. Ограничења је стварала и политика. Нејасне политичке платформе балканских држава постојале су само за једнократну „изборну трку“. Уједно, недовршена и неуспешна транзиција довела је Балкан у безизлазну ситуацију. Тако је Балкан постао „огледна парцела“ за активности које Запад, пре свега САД и НАТО, намеравају применити према Русији.
Постало је јасно да Балкан није приоритет у званичним руским стратегијама. Томе су, свакако, допринеле и владајуће гарнитуре које су се смењивале у Србији, од којих нити једна није показала склоности за искрену сарадњу са Русијом. Русију су власти у Србији скоро биле заборавиле све до активирања Јужног тока, и до периода када је дошао у питање опстанак Срба на простору који им вековима припада. Власт у Србији данас не види инструментализацију тероризма, не само на Блиском истоку већ и у ЕУ. У међувремену, џихадистичке групе се распоређују по Балкану где имају помоћ дела локалног становништва и политичких структура, уз прикривену активност главног режисера, Сједињених Држава и њима блиских земаља ЕУ. Није искључено да се питање Србије и Срба покуша „решити“ једним прокси ратом. Не само у Србији, већ и на скоро целом Балкану, политичке елите су до неукуса снисходљиве према странцима. Такви политичари, потпуно окренути Западу и личним интересима, нису имали ни жеље ни времена да путем дипломатских канала представе челницима Русије значај Балкана, пре свега за Русију.
Русија није успела пронаћи кредибилног преговарача ни партнера у Србији. Ипак, Русија неће дозволити нападе на Србију и Републику Српску, и снажно ће стати у одбрану српских држава, не само због пројекта Јужног или Турског тока, већ и због вековних веза братских народа. Јер, очито је да амерички каубоји користе русофобију како би се вратили на Балкан. Активности Хојт Брајана Јиа и посете више конгресмена и сенатора региону, као и потпредседника Пенса, на то јасно указују. Насилно „угуравање“ Црне Горе у НАТО, реализација дуго планираног сценарија за Косово и Македонију, развој ситуације у БиХ по питању Срба (незаконита инструментализација Дејтонског споразума, институције БиХ се понашају као институције државне владе, понашање судова), такође. Све су прилике да ће се САД на Балкану поново понашати као власник земље, народа, господар живота и смрти. Према Републици Српској ће се вршити притисци, постављати ултиматуми, ствари ће водити ка ескалацији. Хојт Ји већ обавља „рокаде“ у ОХР и ОЕБС, доводи агилније и људе од акције, а који нису склони ни Србима ни Русима. Еклатантан пример је Денис Хирн, заменик амбасадора САД у Авганистану, који треба да постане супервизор за Брчко и нови први заменик Високог представника УН у БиХ, Валентина Инцка. Досадашњи први заменик, Брус Бертон, такође Американац, преузима дужност шефа Мисије Организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) у БиХ од Џонатана Мура. Мур одлази јер је „скренуо с пута“. Схватио је да је решење за БиХ уравнотежен приступ према сва три конститутивна народа, и тако се понашао. То што је Хирн у Авганистану био заменик амбасадора говори да је задужен за операције и спровођење политике САД уз уску сарадњу са ДИА, ЦИА и ФБИ. Он ће и у БиХ имати право да планира, и уз подршку наведених агенција покреће акције.
Иначе, Хирн је већ службовао у БиХ од 1993. до 1996. године као политички саветник првог америчког амбасадора у овој земљи, Виктора Јаковича. Упознат је са ситуацијом током рата, био је учесник стварања перцепције Срба као ратних злочинаца, што је доказао ангажовањем за Хашки трибунал. Хирн је службовао и у Хрватској, говори локалне језике. Пре доласка на место заменика шефа Мисије у Авганистану био је виши саветник Томаса Шанона, подсекретара за политичке послове у Стејт департменту, тренутно трећег човека у америчкој дипломатији, који је позициониран одмах иза секретара Рекса Тилерсона и његовог заменика Џона Саливена. Тако ће се на месту првог заменика Високог представника у БиХ наћи човек који ОХР треба да врати у доба Педи Ешдауна, када је Високи представник наметао законе, мењао устав, изрицао санкције.
Истовремено, реторика челника у Сарајеву постаје идентична оној из деведесетих година. Према очекивањима, Бакир Изетбеговић отворено промовише Исламску декларацију, политичку платформу свог оца Алије. То доказује чињеницу да се он не залаже за БиХ већ за Босански калифат, који Американци не желе да спрече. Бошњаке у БиХ, као и Албанце на Косову и у Македонији, они виде као најверније слуге САД на Балкану, и сигурног опонента било каквог руском утицају у региону. Два су америчка сценарија могућа у БиХ, а да ли ће бити реализована зависиће не само од америчких жеља већ и од ЕУ, Русије и Кине. Према првом, Бошњаци би уз америчку сагласност и уз помоћ опозиције у Српској направили хаос, напали институције. Према другом сценарију, сачекало би се на независност Косова, односно на незванично уједињење Албанаца, уз потпуни нестанак македонског утицаја у Македонији, након чега би се БиХ насилно, попут Црне Горе, придружила НАТО. САД би преко ноћи, по узору на пресвлачење терориста у опозицију на Блиском истоку, Албанце на Косову из полицијских преобукли у НАТО униформе.
Шта Србија може да учини како би спречила непожељне сценарије? Србија има довољно аргумената да прекине Бриселски споразум. Шта је Србији он донео? Србија је непрекидно чинила уступке и испуњавала све што су САД и Меркелова тражили. С обзиром да је сада дијалог између Србије и Косова спуштен на ниво двеју влада, јер је Србија пристала да даље преговоре операционализују и спроведу Ана Брнабић и Иса Мустафа (ускоро Рамуш Харадинај), Србима на Косову судбина је по свој прилици запечаћена. Преговарачки формат је проширен јер се захтева да се у преговоре укључе представници САД и Немачке. Зашто Србија не тражи да се у преговоре укључи Русија? Русија је гарант Дејтонског споразума, амбасадор Иванцов учествује у раду Савета за имплементацију мира (ПИК), па зашто онда Русија не би била укључена и у преговоре о Косову?
Друго, Србија треба да најави и на скупштинском заседању усвоји декларацију да је Косово привремено окупирана територија. Зашто не? САД су тражиле од Владе Молдавије (премијер Павел Филип је проамерички опредељен) а она је успела да од Уставног суда испослује одлуку да је Придњестровље привремено окупирана територија, те су се снаге УН повукле. У Придњестровљу се налази око 300 000 Руса и проруса (различитих нација, чак и Украјинаца) који не желе изаћи из оквира Русије. Јасно је да САД Русију желе увући у сукоб преко Молдавије и Грузије, тим више што је руски председник Путин у добрим односима са председником Молдавије Игором Додоном. Иначе, ситуација у Молдавији подсећа на македонску матрицу, када је македонски председник Иванов након претњи Хојта Јиа ликвидацијом (претња је била увијена у дипломатски речник) попустио и мандат дао Зорану Заеву. Ако може Молдавија део територије прогласити окупираним ради интереса САД и ЕУ, зашто то да не уради Србија ради заштите својих интереса?
Не треба изгубити из вида да се на простору Србије и Македоније ствара Велика Албанија, која не мора тако формално да се зове, али границе између Албанаца неће постојати, а центар одлучивања биће у Тирани. Гомилање снага Исламске државе на том простору биће претња и за ЕУ, а терористички напади ће се креирати и изводити сваки пут када се ЕУ не повинује интересима САД.
