Изгледа да је Џејн Псаки добила достојну замену. „Бисерне изјаве“ у име Стејт дипартмента почео је да даје и нови портпарол Џон Кирби. На редовном брифингу за америчке новинаре и стране дописнике, поводом стања у Украјини дао је занимљиво виђење: украјинска армија је „принуђена да отвори ватру“, па зато они „крше примирје ради самоодбране“. Ако је тачно то што Кирби говори, онда снаге Новорусије крше примирје. А ако је једнострано прекршен споразум о примирју, онда више не важи, обнавља се оружани сукоб. Али, ето, он је установио нову формулацију: кршење примирја ради самоодбране.
Међутим, прави проблем се налази у томе, што је чак и у извештајима кијевских медија тешко пронаћи доказе о озбиљнијем кршењу примирја од стране снага Доњецке и Луганске народне републике. Ту и тамо има пушкарања, прегруписавања мањих пешадијских јединица и извиђачко-обавештајних акција (украјинске снаге су у последњих дана успешно омеле неколико покушаја извиђања), али ништа више од тога. Са друге стране, Кијев је до средине августа упутио ка линији раздвајања око 65.000 војника. Како их је скупио и какав је вољни фактор код њих, то је друго питање. Такође, у област из које је према Минском споразуму требало да се повуче сва тешка артиљерија, поново се враћају ракете кратког домета „Точка-У“ и вишецевни бацачи ракета „Град“. Едвард Басурин, заменик начелника штаба Армије ДНР упозорава да је на аеродром код Мариупоља украјинска армија пребацила и готово све што јој је остало од ваздухопловних снага ударне тактичке авијације. Поред тога, ноћна бомбардовања места око Доњецка и Луганска су све учесталија. Током посете Криму, Владимир Путин је упозорио да „Русија има податке како украјинска армија концентрише снаге у Донбасу, укључујући војну технику“. Чак и летимичан преглед украјинских медија показује да је нова војна акција близу. Све што се дешава треба да испровоцира снаге Новорусије да узврате, а онда да се исконструише повод за почетак нове велике офанзиве. Не ради се, дакле, како рече Кирби, о „кршењу примирја ради самоодбране“, већ о припремама нове велике акције. А захваљујући изјави портпарола Стејт дипартмента јасно је и да је Кијев добио зелено светло за ту акцију од Вашингтона.
Ово је и кључна ствар. Без тог одобрења, у Кијеву више никоме не би падало напамет да се упушта у нови сукоб. Осим шачици авантуриста из екстремистичких организација којима је рат постао уносан бизнис. Ако се узму у обзир укупне прилике у Украјини, закључак како Кијев није спреман на нови круг оружане конфронтације намеће се сам по себи. Украјина више није земља пред потпуним колапсом, она га је већ доживела. Буџет се споро или никако пуни, јавни дуг расте, отворено је питање енергетске безбедности, социјални амбијент је гори из месеца у месец, институционално-бирократски апарат је делимично блокиран, војне снаге су демотивисане (највећи број дезертера је побегао у „непријатељску“ Русију) а поврх свега, на овој, некада великој земљи поносних људи, се спроводи политички експеримент „ин виво“: на неке од челних позиција у држави се доводе странци. Посебно је занимљив случај бившег грузијског председника Михаила Сакашвилија, који је данас губернатор Одеске области!? Са друге стране, снаге Новорусије су током месеци примирја добиле могућност за реорганизацију (данас вероватно броје преко 40.000 припадника), утврђивање положаја и наоружавање, пошто је граница ка Русији фактички без икакве контроле. Према садашњем односу снага, Кијев би у најбољем случају могао да извуче „нерешено“. Да се учврсти постојећа линија разграничења. Због тога је и кључно питање: зашто САД гурају Кијев у нови сукоб? Чему рат који им не доноси победу.
Неколико одговора се може потражити на постављено питање. Прво, могуће је да САД желе да наметну нови „домаћи задатак“ Русији у Украјини, како би смањиле позорност и ангажованост Москве на Блиском истоку. Последњих недеља Русија је све активнија у Сирији, па Башар Асад може да рачуна на опипљиву помоћ; сусрет Сергеја Лаврова са колегом из Саудијске Арабије отворио је маневарски простор за преговоре са Ријадом око усаглашавања ставова у тешкој блискоисточној кризи; улога Русије у постизању споразума са Ираном је била велика, а управо се реализује и давно потписан уговор о испоруци система С-300 Техерану. Поред тога, треба додати и да је нова гарнитура учинила прилично на стабилизацији Египта, те да је за зпадне савезнике отворен нови фронт у Јемену, који ће дуго трајати и пуно их коштати. Новом радикализацијом у Украјини и фактичким минирањем Минског споразума се покушава са увлачењем Русије у вишемесечну кризу, због чега ће Москва мање пажње обраћати на друге делове света. Део овог пакета су и могуће провокације на Криму, на шта је већ упозорено са неколико страна (терористички напади, повремени напади украјинских паравојних формација у граничној области, покушаји радикализације Татара и тд.).
Ипак, све то ће тешко донети неку корист Порошенку. Нити ће акције Вашингтона вратити украјинску војску у Доњецк и Луганск, нити ће се суморне прилике у Кијеву поправити. Због тога треба размотрити још неке могућности. Друга могућност је, да на овакав начин САД одустају од доњецко-луганске територије. О томе је претходних дана већ говорио амерички експерт за постсовјетски простор Стивен Коен: „Могуће је да идеја одвајања Донбаса од Украјине више неким политичарима у Кијеву и Вашингтону и не изгледа невероватном и немогућом као досад. Размишљају у стилу: не би ли било најједноставније да се Украјина-која би била у НАТО или савезница НАТО-напросто ослободи Донбаса. Јер, тамо живи много Руса, а економија тог региона одувек је била повезана са Русијом“. Ово би било спровођење стратегије „контроле штете“. Да се Кијев одрекне Доњецка и Луганска, а да сачува остатак територије. Отуда и Сакашвили у Одеси, у којој је према последњем попису рускојезичког становништва било отприлике колико и у Донбасу. Наставак агоније отвара могућност радикализације стања у ионако нестабилним регионима Одесе, Харкова, Запорожја и Дњепропетровска и можда је решење да се „донбаска гангрена“ реши ампутацијом. У прилог овим размишљањима иду и све чешћи протести низа европских политичара због постављања ЕУ у украјинској кризи. Европа плаћа велику цену свега. Због чега? Кога у Паризу интересује коме припада Крим, када њима већ увелико гори на њиховој територији!? Како се буду ближили избори у кључним државама ЕУ ово ће постајати све актуелније питање.
Трећа опција је да су у Вашингтону решили да се ратосиљају Порошенка и његовог окружења. Они су већ одавно потрошени, а смена актуелног председника и једна „блиц-криза“ која би резултирала новим изборима омогућили би „отварање вентила“ у Украјини и смањивање тензија у друштву. Тако би се купило време, барем за наредне две-три године. Окидач за смену Порошенка било би и извлачење „нерешеног резултата“ у новом кругу сукобљавања на истоку земље. На крају, једна од могућности и да се ради о комбинацији три претходно изнете опције. Како се ствари на терену буду одвијале, тако ће се и Вашингтон постављати. У сваком случају, Украјина из покретања нове војне акције не може извући никакву корист. Политичари из Кијева су ставили своју у судбину земље у руке Вашингтона и сада су само „корисни идиоти“ у великој геополитичкој игри коју САД играју на „евроазијском римленду“, од источне Европе, преко Блиског истока, до Средње Азије. А што се америчких стратега тиче, у претходним покушајима војног решавања питања Донбаса су потпуно погрешно прорачунали једну непознату: руско постављање у кризи. Зато су од отварања украјинске кризе преживели три непријатна пораза. Први се тицао референдума на Криму, други „чишћења“ територија ДНР и ЛНР од украјинских снага и потпуног саобраћајног повезивања са Русијом, а трећи уништавања доброг дела украјинских снага код Дебаљцева. Сваки од ових пораза је погоршавао укупне прилике у Украјини и доводио до наглог пораста напетости у Кијеву. Ако доживе и четврти пораз, питање је како ће се све одразити на целу Украјину. Посебно, шта ће то изазвати у Кијеву. Јер, имали су у Вашингтону велике планове и по питању Либије, Сирије, Египта и Ирака, па се све завршило кошмаром који више тешко ко може контролисати.
