Почетком децембра ове године кренула је прва генерација младића и девојака на добровољно служење војног рока у Војсци Србије у трајању од шест месеци. Они ће на обуци провести три месеца, а остатак у јединицама Војске Србије по потреби службе.
Када се овако лепо срочи, сви поборници служења војног рока се охрабре и помисле да ће ускоро касарне у Србији поново оживети, нестати корова и да ће „живнути“ све запуштене зграде, објекти и ограде које смо са тугом гледали свих ових година пролазећи кроз градове и места, а некада је ту „врило као у кошници“. (1*)
Док младићи и девојке лију зној на обуци, и даље траје полемика о служењу војног рока, од тога да ли је добровољно служење војног рока прави избор, или је боље увести редовно служење војног рока, па све до мишљења да је служење војног рока непотребно.
Бојећи се да ствари не крену правим путем и Војска Србије ојача у сваком погледу огласио се бивши министар одбране господин Драган Шутановац.
Овај дипломирани „машинац“ који није успео да се искаже на пољу хидроенергетике покушава да се докаже као врсни познавалац војне доктрине. По завршетку студија са 32 године, започео је каријеру, где је успео да се за кратко време домогне фотеље министра одбране (15. маја 2007. до 27. јула 2012).
Иако му је требало мало дуже времена да заврши основне студије, то не значи да не воли да учи, па је током свог министарског мандата завршио низ специјалних курсева из области безбедности у САД, а добио је и диплому „престижног“ (како сам наводи у својој биографији*) америчко-немачког Маршал центра. (2*)
Овако „школовани“ курсиста НАТО алијансе морао је да се огласи и да представи свој “генијални“ изум започет 2010. г – професионализацију Војске Србије.
Иако се ставови опозиције ретко могу чути у било ком режимски-контролисаном медију, господин Шутановац, гле чуда, добија прилику да се огласи по овом питању, ни мање, ни више, него у листу Политика. Да ли су у питању неке предизборне игре, или можда нешто друго, нећемо се бавити у овом тексту.
Хајде да анализирамо шта има да каже господин Шутановац по питању редовног служења војног рока. Он свим својим стеченим знањем у „престижним“ НАТО школама покушава да јавности укаже како је редовно служење војног рока погубно за Србију и у стилу портпарола НАТО (сећамо се Џејми Шеја) образлаже да је професионална војска право и једино решење за Војску Србије, и да само тако може да иде напред. (3*)
Већ на самом почетку свог интервјуа он обмањује јавност и каже следеће;
„Војска Србије се сврстава у ред модерних оружаних снага способних да се супротставе савременим изазовима, ризицима и претњама,“ – нарочито са своја (пре руског поклона) два МИГ-а 29, и осталом неисправном и застарелом техником, коју је он довео у такво стање (прим. аутора).
Даље, бранећи НАТО ставове анализира потребу укидања војног рока и увођење професионализације војске и упоређује Србију са земљама у окружењу које су такође укинуле обавезно служење војног рока, али не наводи да су све те земље чланице НАТО. Уосталом, овако поређење има смисла само уколико Србија иде ка НАТО.
Професионализација војске када су у питању мале државе (економски слабе) је чиста фарса и маркетиншког је типа. Државе које су чланице НАТО могу да пропагирају овакав концепт организовања војске јер уживају заштиту Алијансе. Такође, поређење са Руском Федерацијом, која има више професионалних војника него оних на редовном служењу, је неумесно. Русија је данас толико моћна војна сила и економски снажна држава да може увести било који модел служења војног рока.
Професионални војник је скуп, иако многи покушавају да докажу супротно. Разлика између професионалног војника и оног на редовном одслужењу је велика и није за упоређивање. Свака држава према својим економским могућностима гради концепт који јој највише одговара и зато се не могу поредити државе које су економски јаке са оним које су слабе, или оне које су под окриљем НАТО алијансе са онима које то нису.
Анализирајући трошкове који се издвајају за професионалног војника, господин Шутановац тврди да су та издвајања мања него за редовно служење, али не крије податак да ће „сви бенефити професионализације у савременим геостратешким условима више зависити од Министарства финансија него од система одбране“. Усвојени војни буџет за 2017.годину као и предвиђање даљег смањења буџета у 2018. и 2019. години не иде у прилог професионализацији војске за коју се г. Шутановац залаже. Не иде ни у прилог редовном служењу војног рока, али је у сваком случају повољнији.
Редовно служење војног рока се регулише законом и оно постаје обавеза док се професионални војник прима у службу по уговору заснованом на висини новчаних примања. Мотиви су различити и то је оно што их раздваја код приступа овој обавези. Редовног војника мотивише обавеза и уколико је не изврши подлеже санкцијама, док професионалног војника мотивише новац и уколико њега нема он одлази из војске.
С дужним поштовањем се ограђујем од оних којима је искључиво мотив одласка у војску част, традиција и родољубље.
Србија, налазећи се у веома сложеном и опасном безбедоносном окружењу, треба да организује своју војску тако да што више младих људи оспособи за рат јер није у могућности да плати довољан број професионалних војника. Овакво тренутно стање у Војсци Србије је неодрживо, и да није тако, не би било протеста Војног синдиката и то по први пут у историји Србије.
Анализа Војске Србије коју господин Шутановац врши по матрици наученој у Маршал центру је за оне који се у војску не разумеју.
Тврдити да: „Општа војна обавеза ствар је прошлости и сасвим је јасно да регрути не могу одговорити безбедносним претњама у 21. веку, док професионални војник има неупоредиво већу способност и мотивацију у односу на војника на редовном служењу војног рока“, није за поређење уколико је мислио на мотивацију професионалног војника Војске Србије, која је изражена на протесту војног синдиката о висини наднице. Међутим, ако се та анализа односи на професионалнг војника НАТО онда је господин Шутановац у праву.
Постоји консензус релевантних стручњака за војна питања да Војска Србије треба да има део професионалних војника на скупим високософтицираним системима и кључним специјалностима у комбинацији са обавезним (редовним) служењем војног рока.
То је најбоље решење због тога што би Србија вратила систем војне обавезе који се и раније показао као добар и успешно је функционисао све до момента када је господин Шутановац успео у потпуности да га уруши. Куриозитет је што он то урушавање приказује као свој највећи успех и тврди да: „Поред више остварених циљева свакако је највећи успех и испуњено обећање дато пред 5. октобар завршетак процеса професионализације и подизање угледа и стандарда припадника Војске Србије“. Разуме се, нарочито треба да будемо „поносни“ на његов највећи успех „подизање стандарда“ припадника ВС.
Даље, у прилог професионализацији господин Шутановац износи: „Иако није анализирано, дефинитивно тврдим да професионализација војске има позитивне ефекте и на бруто национални доходак јер цела једна генерација која је ослобођена од редовног служења војног рока сваке године ствара нова добра која се морају одражавати и на привредни раст, док око 10.000 младих и способних младића и девојака добијају могућност да се запосле у ВС.“
Као прво, ако нешто није анализирано, како може да се „дефинитивно“ тврди, а затим није јасно на који период мисли господин Шутановац: да ли када је Србија била у „привредном успону“ за време његове владавине, или данас када је стање још лошије и када су тих 10.000 младих (плус још неколико десетина хиљада) напустили своју државу и отишли „трбухом за крухом“, јер немају посао. У многим развијеним западним земљама проценат младих који ради је велик и дефинитивно је неко израчунао да они много више доприносе буџету ако раде, уместо да седе у касарнама, али да подсетимо господина Шутановца, код нас је управо то највећи проблем – незапосленост младих људи. Тако да и овај аргумент за професионализацију пада у воду, сем ако можда, као мерило, треба узети његов допринос друштву када је са 32 године засновао први радни однос у политици и постао најмлађи министар војни у Европи, а данас се представља као највећи војни стручњак (поређења ради аутор овог чланка је у 32. години имао изa себе 9 година радног стажа у војсци, прошао је све ниже командне дужности и у тој доби као командант дивизиона имао више изведених вежби и бојевих гађања него што је имала цела Војска Србије за време министарског мандата господина Шутановца).
Млади људи који би данас одлазили на редовно служење војног рока свакако би више допринели друштву док су у војсци него да су код куће. У војсци би сем обуке, на пример, бранили друштво од поплава, снежних олуја, земљотреса и др. а да не говоримо о највећој користи за друштво – повећање борбене готовости Војске Србије а тиме и безбедности Србије.
Констатација Г. Шутановаца да „не треба војска да нам васпитава младиће“ и, како даље наводи, да је „најнезгоднији аргумент за друштво у економском пропадању и моралном посрнућу управо жеља да нам у недостатку кућног васпитања омладину васпитава војска, јер тобоже ко то уме боље од војске“, је крајње цинична и не одговара истини.
Уколико је заиста служио војни рок, како је навео на крају свог интервјуа, требало би да зна да је војска на хиљаде неписмених војника описменила, оспособила за возаче, куваре, телеграфисте и да не набрајам даље све оне који су након завршетка војног рока нашли запослење захваљујући управо том „васпитању“ у војсци. Или можда господин Шутановац очекује да младима посао нађе странка као што је њему нашла, или да се стручно усавршавају по иностранству са места министра одбране?
У свом чланку http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/rado-srbin-ide-u-vojnike/ предложио сам бенефите од стране државе за оне који одслуже војни рок.
Професионална војска има смисла само уколико држава Србија има могућност да је озбиљно плати (као САД, НАТО, Француска, Енглеска и др.) и бројчано велика да може извршити све обавезе. Неозбиљно је причати о професионализацији војске у држави која издваја за војску толико мало да једва покрива преживљавање, а из године у годину њен војни буџет је све мањи. Уколико би привредни раст заиста био на нивоу којег је недавно најавио премијер, и ми на том путу развоја 2030. године достигли Француску, Енглеску, и Немачку, онда би модел професионализације војске свакако требали спровести по узору на те државе. А дотле треба да живимо у садашњости.
Наградно питање за господина Шутановца: На основу анализе и предлога од стране војних аналитичара (Лазански и др. – прим.аут.) Србија треба да има 35.000 војника (оперативни састав, професионални војници, добро плаћени); да којим случајем крену у рат у коме су губици неизбежни, од које популације ће се попунити борбене јединице уколико нема обученог људства у резервном саставу? Да ли од оних осакаћених младића који су служили такозвано цивилно служење војног рока потурено од стране саветника г. Шутановца, или оних који га уопште нису одслужили након укидања 2011.године?
Чак ни саркастичан завршетак интервјуа: „Имајући у виду да су готово све државе у окружењу у НАТО, а да смо ми тај савез већ „победили”, не може се очекивати да ће нас било који сусед напасти у скорије време“, не може да сакрије намере овог политичара који на све могуће начине покушава да скрене пажњу са онога што је Војсци Србије урадио као министар војни. И поред свега што је на крају изнео подсетио бих га да је Војска Југославије 1999. године, иако није била професионална као НАТО војска, пружила отпор и показала вештину ратовања која ће се сигурно изучавати у многим војним школама у свету. Као учесник тог рата, у коме сам и одликован, баш ме интересује како би професионална војска господина Шутановца прошла у том рату.
У току свог министровања г. Шутановац није се много бавио одбрамбеном стратегијом, више га је занимао рад војне индустрије и извоз наоружања и војне опреме. Стога му треба одати признање, јер је много „дао“ за развој војне индустије, али је и много узео – о чему је, раније, писано у медијима. (4*)
Да ли због малверзација у вези са извозом наоружања и војне опреме г. Шутановац покушава да се врати у врх политике, где је заштићен од одговорности, или су опет у игри неке нове комбинације и договори са актуелним режимом – видећемо. Да није лако вратити изгубљено поверење говори и чињеница да је затражио подршку од неколико пензионисаних генерала Војске Србије на недавно одржаној Скупштини Демократске странке, управо оних генерала са којима је разарао систем одбране Србије и њену војску, ваљда да „ојача“ своје аргументе.
Сада када се на актуелни режим врши притисак од стране разумног и патриотског дела јавности да се поново врати редовно служење војног рока, прихвати понуђена војна помоћ од Русије у пуном обиму, више издваја за војску и припреми држава за одбрану, појављује се господин Шутановац и у својству изасланика НАТО пропагира ничим утемељен модел професионалног војника у Војсци Србије као „немогућу мисију“. Јасно је о чему се ради.
Упутнице:
(1*) http://www.mod.gov.rs/cir/10352/prijem-decembarske-klase-vojnika-10352
(2*) http://www.marshallcenter.org/mcpublicweb/en/
(3*)http://www.politika.rs/scc/clanak/369808/Tema-nedelje/Ne-treba-vojska-da-nam-vaspitava-mladice
* http://www.ds.org.rs/o-nama/biografije/41-dragan-sutanovac).
