Иако има аутора који на то указују већ деценијама тек су украјински преврат и улога коју су у њему одиграле про-фашистичке снаге у потпуности осветлили чињеницу да ратни пораз Трећег рајха није био праћен одговарајућим разобличењем и уништењем тоталитарне нацистичке идеологије. Данас више нема никакве дилеме да је та идеологија не само преживела већ и да се, у тајности, функционално и организационо толико развила да њени данашњи носиоци сматрају како су довољно моћни да изађу из анонимности и покажу свој утицај на савремена политичка и остала друштвена кретања. Нацистичка обележја на униформама неких јединица тзв. „десног сектора“ које су се бориле и боре у саставу кијевске хунте, нови амблем НАТО-а који представља осенчену свастику, медијска популаризација нацистичких вредности и научних достигнућа, само су неки примери овог тренда. Сходно могућностима нових информатичких технологија гласноговорници повампирене нацистичке идеологије свету отворено стављају до знања да су пред вратима. Они више не беже, не крију се, већ отворено промовишу своје симболе и намере, марширају под својим заставама и када год су у прилици зверски насрћу, подсећајући нас на 1933. годину. Могуће је да ће стравичан злочин у Одеси 02. 05. 2014, када је 46 људи погинуло, а преко 300 повређено(1), приликом спаљивања Дома синдиката од стране украјинских нео-нациста, историја препознати као што данас препознаје паљење Рајхстага(2), посебно у делу спремности украјинских власти и њихових ментора да тај злочин оставе некажњен, упркос томе што су виновници познати.
Но, нажалост, ово зверство као отворени удар стиснуте нацистичке песнице само је најава онога што тек долази као последица оживљавања нацистичке идеологије под патронатом Новог светског поретка, а време је да се запитамо да ли важи и обрнуто – да ли се Нови светски поредак ствара под патронатом нацистичке идеологије?!
Свеједно. Пажљивијим сагледавањем савремених глобалистичких процеса може се рећи како се оживљавање нацистичке идеологије данас одвија и видљиво испољава кроз бар пет основних показатеља које су свакако међусобно повезани:
- Јавно поштовање и оживљавање изворних нацистичких култова.
Нацистички култови, обележавања најбитнијих нацистичких празника и догађаја, одавање поште нацистичким лидерима итд. активности су које практично никада нису ни престајале, без обзира на предвиђене законске казне у Немачкој и другим земљама. Али, оне су се, брем формално, одвијале у тајности. Након распада Совјетског Савеза долази до легализације или полу-легализације оваквих активности прво у прибалтичким а затим и у многим другим европским земљама. Нацистичке параде у Летонији и Украјини, скупови са нацистичким обележијима у Норвешкој, нео-нацистички маршеви у Европи и сл. постају тренд који се шири уз све већу медијску афирмацију посебно кроз интернет.
- Имплементирање основних постулата нацистичке идеологије и методологије у доктрину тоталитарног друштва у настајању, које себе назива Новим светским поретком, а које испољава истоветну агресивну мржњу према нацијама и бескурпулозност према појединцу коју је испољавао и нацизам. Тај неолиберални тоталитаризам давно је оставио иза себе демократске привиде које је годинама користио као маску за своје агресивне циљеве и потпуно отворено користи репресивне механизме (полицију, правосуђе, тајне службе) за успостављање и одржавање свог униполарног поретка, који се базира на власти „елите“ и прамидалној уређености. Нема дилеме да су корени тог система смештени у Хитлерово време, као ни да тајни затвори Новог светског поретка (Гватанамо, Пољска итд,) све више личе на нацистичке логоре.
- Избор директних потомака утицајних нациста из периода II светског рата на високо позициониране положаје у међународним наднационалним институцијама који се одвија већ годинама, а који је кулминирао недавним избором Жана Клода Јункера и Доналда Туска на практично водећа места ЕУ. Свакако да политичка опредељења нечијих предака не треба да буду критеријум за било чију дискриминацију у политичкој катијери, али истовремено промовисање двојице нацистичких потомака за кључна места у ЕУ, и то без против кандидата!, тешко да може бити случајност.
- Покушај мењања историјских чињеница везаних за стварне узроке и последице Другог светског рата, са циљем брисања или бар замагљивања разлика између нападача и нападнутих, злочинаца и жртава, победника и побеђених. Проглашавање Дана победе за Дан Европе, покушај приказивања Хитлера и Стаљина као равноправно одговорних за избијање рата или изједначавање жртава немачких геноцидних злочина над цивилним становништвом са жртвама савезничких војних операција, само су део великог пројекта психолошких и социјалних лабораторија Новог светског поретка чији је циљ релативизација историјских чињеница о последицама спровођења нацистичке идеологије.
- Враћање статуса независних држава практично свим нацистичким савезницима или државним пројектима нацистичког типа који су тај статус изгубили поразом нацистичке Немачке. Свакако да није и не може бити случајно што су након пада Берлинског зида уследили процеси у којима су све земље које су биле савезнице Хитлерове Немачке добиле статус независних држава са јасном европском и НАТО перспективом (Хрватска, Словенија, Летонија, Естонија и др.), а што су земље које су имале аутохтоне антифашистичке покрете (попут Србије) осетиле удар глобалистичког бича.
Сваки од ових видова оживљавања и испољавања нацистичке идеологије данас није само доказ да је она преживела слом Трећег Рајха већ и да представља реалну опасност за савремено човечанство, будући да пред њега намеће исте изазове, иста питања и дилеме какве су постојале и у предвечерје II светског рата. Отуда није неважно указати на то како је и зашто нацистичка идеологија могла да преживи упркос свом злу које је свету нанела и формалном прогону коме су били изложени њени носиоци и експоненти, рачунајући Нинбершки процес и законску забрану нацизма као политичке идеологије која је у Немачкој на снази од 1945. године.
У ти сврху није згорег бацити поглед на слику која говори сама за себе.
Дакле, кључна питања су како и зашто је нацизам преживео, ко су стварни инспиратори његове идеологије данас (украјински отпадници су само следбеници!) и куда нас води његова евидентна ескалација сутра?
Као и обично корени одговора о садашњости леже у прошлости!
Стварање нацистичких резервних упоришта
Врло брзо након преузимања власти Хитлер је почео да ствара резервна упоришта Рајха ван Европе. Као природна локација наметнула се Јужна Америка, где је још после I светског рата формирана велика немачка колонија која је одржавала добре везе са домовином. Захваљујући великој финансијској моћи Хитлерова Немачка је кроз мрежу банака ( од којих су најпознатије „Алеман“, „Трансатлантико Алеман“ и „Херманико“), већ од средине 1936. на ове просторе пласирала огроман новац којим је пратила активност свијих привредних представништава и новоформираних предузећа, постајући кроз њих власник огромних земљишних поседа, хацијенди, неупадљивих стамбених четврти, рудника, фабрика и свега осталог што је касније служило њиховим потребама. Овом операцијом руководио је директно Мартин Борман, сива еминенција III Рајха и човек задужен за нацистичке контакте са владарима из сенке.(3) Када је операција започела Борман је био секретар Рудолфа Хеса, да би након његовог тајанственог прелета у Енглеску постао лични Хитлеров секретар, а касније и творац конкретних планова његове евакуације у случају потребе.(4)
Током 1943., након великих пораза и губитака на Источном фронту (Стаљингард и Курск) активности Бормана на овом плану су појачане и усмерене на читав привредни сектор. Највеће немачке корпорације Сименс, Тисен, Круп и ИГ Фарбен („Siemens“, „Thyssen“, „Krupp“, „IGFarben“) које су својом економском снагом носиле Хитлерову ратну машинерију почеле су оснивање малих фирми на које су усмериле не само значајне токове новца, већ и патенте и интелектуалну својину. У трансакцијама новца учествовале су и најпознатије швајцарске банке које су за услугу електронског преноса наплаћивале енормних 6 % вредности. Главне дестинације су биле Франкова Шпанија и земље Јужне Америке, пре свега Аргентина, где је 1943, профашистичка војна хунта финансирана нацистичким новцем извршила удар против владе Рамона Кастиља, што се никако не може сматрати случајношћу.
Све ово дешавало се више од годину дана пре него што је 10.08.1944., Мартин Борман одржао званичан састанак са највећим немачким индустријалцима где их је обавестио да немачка индустрија мора разумети да рат више не може бити добијен, и да мора предузети кораке како би се припремила за послератну комерцијалну кампању.(5) На овај начин сва пажња каснијих савезничких истрага усмерила се на период после тог датума, док је већина претходних (и најважнијих) трансакција остала ван фокуса јавности.
Узимајући у обзир наведене Борманове активности и повезаност америчког капитала са нацистичком привредом не треба да чуди да су сви немачки привредни гиганти важни за нацизам не само преживели него и данас представљају локомотиве немачког развоја. И сви они, изузев једног, послују под именима које су носили у Хитлерово време. Опел, моћни Тисен, Круп, тајанствени Сименс, сви су се они као феникси издигли из пепела поражене нацистичке Немачке. Једино ИГ Фарбен, хемијски концерн чији се производ „Циклон Б“ користио за Холокауст, не постоји под тим именом. Али не брините, ту су Бајер, БАСФ, Агфа и неколико других компанија које су га чиниле. Све врло живахне и у доброј корпоративној форми.
Но, да се вратимо Борману и његовим активностима. Овако створена јака и независна материјална подлога омогућила је сигурне резервне положаје нацистичкој елити, посебно оним њеним припадницима који се нису превише експонирали у јавности. И то не само положаје за пуко преживљавање, већ и за реорганизацију и наставак тајних активности и пројеката.
Оснивајући нацистичким капиталом преко 750 корпорација на четри континента, Борман је у њих пребацио новац, патенте и обвезнице, стварајући моћну корпоративну мрежу која је омогућила настанак тзв. “Подземног Рајха”, организације за коју се сматра да данас финансира, контролише и координира све про-нацистичке пројекте у свету, рачунајући и дешавања у Украјини(6).
Ваља подвући да је у свим овим операцијама Мартин Борман сарађивао са Аленом Далсом који је као корпоративни адвокат не само пратио него са својим братом Џоном и био заслужан за сва велика америчка улагања у привреду нацистичке Немачке. Браћа Далс су иначе били у родбинским везама са породицом Ротшилд, а Алан Далс је у време доласка Хитлера на власт био Први секретар америчке амбасаде у Берлину. Управо његово познанство са Хитлеровим финансијским експертом Хјалмаром Шахтом омогућило је касније послове са нацистичком Немачком породици Ротшилд, а његови контакти са Фрицом Тисеном, великим Хитлеровим финансијером, вероватно су му обезбедили директне контакте са Хитлером и пре него је овај преузео власт. (7). А Хитлеров метеорски успон био је све само не случајност!
Током рата Ален Далс и његов брат су радећи у оквиру одговарајућих програма америчке обавештајне службе, која се тада звала Канцеларија за стратешке услуге (Office of Strategic Services, OSS), одржавали блиске везе са Борманом у циљу обезбеђења интереса америчког банкарског и корпоративног капитала уложеног у привреду нацистичке Немачке. Како је познато Ален Далс је касније (1953) постао први цивилни директор ЦИА. Ово је важно напоменути јер баца одређену светлост на наизглед неразумљиву чврсту повезаност нацистичких привредних гиганата и капитала Вол Стрита, као и индустријском технологијом западних земаља, која се није реметила све до краја 1942, упркос ратним дејствима. Чак ни после тога она није прекидана, мада се интензитет веза смањио. Довољно је подсетити да су три моћне банкарске породице (Ротшилд, Рокфелер и Варбург) имале своје уделе у хемијском гиганту „ИГ Форбен“ који је био кичма нацистичке привредне моћи, као и у производњи немачког челика („Фрајгните Шталверке“), а да је „Стандард оил“ препустио Хитлеру технологију за добијање синтетичког горива из угља без чега његова ратна машинерија никада не би добила такав замах. (8)
Ово, такође, баца нову светлост на чињеницу масовне „предаје“ нациста савезницима (пре свега Американцима) након пада III Рајха (9), као и на организовање масовног преузимања нацистичких научника и проналазача, а са њима и њихових пројеката кроз велике обавештајне операције „Спајалица“ и „Сигурна кућа“.
_________________________________________
Одреднице:
- – http://www.pravda.rs/2015/05/01/ovo-je-najstrasniji-ukrajinski-zlocin-godisnjica-masakra-u-odesi-video/
- – Паљење Рајхстага (нем. Der Reichstagsbrand) је назив за подметнути пожар државног парламента Немачке у Берлину фебруара 1933. године.
- – Милан Видојевић – Америка као Четврти рајх
- – На бази једног од тих планова направљен је бестселер британских публициста Сајмона Данстена и Џерарда Вилијамса, „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“, у коме износе и доказују хипотезу о Хитлеровом преживљавању краја II светског рата.
- – http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/638-e
- – Пол Менинг: “Мартин Борман – нациста у егзилу” (1980 год.)
- – http://akter.co.rs/weekly/34-bezbednost/32023-alen-dals-ovek-koji-je-osmislio-operacije-cia.html
- – http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/10/ukraiina-i-pravo-lice-chetvrtog-raiha.html
- – http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:362865-Pentagon-stitio-Hitlerove-ratnike
