Исто такво дуалистичко виђење света и однос према породици и браку наследно је предато и новоманихејским сектама – павликијанима и богумилима, који су доцније названи катари, а чију су праксу у народу називали дословно – спавање мушкарца са мушкарцем ( рус. мужеложество). Исти је грех био проширен и међу витезовима из реда темплара. После тајног посвећења за њих је заклетва на непорочност, сиромаштво и послушност губила сваки значај, и уместо смирења код њих су цветали разврат, раскалашност и религиозна равнодушност. Наследници и чувари учења темплара су постали шкотски франкмасони, који су одиграли главну улогу у формирању највиших звања у покрету слободних зидара.
Јачањем позиција масонства и развојем идејног покрета Просветитељства, који су масони и створили, у западној елити је почео да се мења однос према педерастији. Први трактат у њену заштиту, који се борио за њену декриминализацију, био је «Есеј о педерастији» који је 1785.године написао познати енглески «просветитељ» Јеремија Бентам, аутор теорије утилитаризма, која полази од тврдње да смисао људског живота представља тежња за уживањем. Бентам је позивао да се укину санкције због педерастије и содомије, које је називао «резултат ирационалних религиозних страхова, створеним старозаветним «рушењем Содоме» и појачаним «ирационалном антипатијом» друштва према уживању у било ком облику. Бантам је писао: «Очигледно је да она (педерастија) ни код кога не изазива никакву патњу. Напротив, она доноси задовољство… она не изазива никакву озбиљну опасност, јер шта има у томе такво, да би се бојали? Тиме се баве само они који су сами одлучили да буду такви, и који у томе налазе задовољство». (1)
На тај начин је Бантам потврђивао да содомизам не представља болест, већ добровољан, свестан избор човека, једино – он је ту појаву оцењивао као позитивну. Значај његовог трактата је у томе да је он први дао рационално образложење права на педерастију, које произилази из концепције природних права човека, и управо ће та аргументација бити прихваћена за основу одговарајућих правних аката у ново време.
Прво кривично гоњење содомита у Француској је било 1791.године укинуто, а имало је за последицу револуционарни масонски преврат и доношење Декларације о правима човека и грађанина. Затим, 1810. то је потврдио и Кривични кодекс Француске, према коме су кажњавани само насилни хомосексуални поступци. У 19.веку, под утицајем француског законодавства, долази до декриминализације содомизма и у другим државама (Холандији, Баварској, низу држава на простору Италије, а затим и у јединственој италијанској краљевини), али у ширим слојевима западног друштва она се и даље сматра за неморалну.
Претварање греха у болест
Због врло великог научно-рационалног прилаза проблемима развоја друштва, породице и човека ситуација се крајем 19. и почетком 20. века мења. То се најбоље видело у појављивању више нових «наука» – социологије, психологије, сексологије, еугенике и др, које се поклапало са ренесансом паганске окултне мистике. Дошло је до формирања и новог покрета – феминистичког, који је у центар пажње ставио односе међу половима. Одлучујућу улогу у његовом настанку су одиграли они исти, већ помињани масонски кругови, који су себи поставили задатак да жене убеде у антихришћанска либертаријанска схватања и да их одведу из крила Цркве. Како се говорило у једном од докумената Конвента «Великог Истока» 1929. године у Француској: «Једино протестујући против закона и хришћанског морала ми ћемо рашчистити место за нови морал, који је неопходно по сваку цену кодификовати». (2)
Пошто се појавио као покрет за једнака политичка права (сифражизам), феминизам се врло брзо сконцентрисао на захтевање да се промени положај жене у породици и да се њена социјална мисија у том свету преиспита. Пошто је прво истакнут захтев да се женама да право на коришћење контрацептивних средстава, па затим и на абортус, односно – чедоморство, радикални феминизам је прешао на пропаганду слободне љубави и негирање брака, временом стичући јасно изражен малтузијански карактер. Неомалтузијанство које пропагира еугеника је у то време јачало, и ради његове подршке основано је много одлично финансираних феминистичких група и асоцијација. Најтипичнији у том погледу је био рад америчке феминисткиње Маргарет Сангер која је 1914. основала журнал «Женска побуна» (уз паролу: «Ни богове, ни газде»), у коме је први пут коришћен термин «контрола рађања». Тај термин је нешто доцније постао део назива «Америчке лиге за контролу рађања» коју је такође основала ова дама. Доцније је «Америчка лига за контролу рађања» наставила да постоји као «Међународна асоцијација за планирање породице».
Све то време су окултно-масонски кругови, остајући у сенци, контролисали покрет, усмеравајући га онако, како је то одговарало њима. С времена на време би «бљеснули», тек да би лидере револуционарног друштва које се управо формирало подсете о његовој главној улози. Један од таквих светионика је била позната представница теозофије, масонка 33. нивоа Ани Безант, која је на конгресу слободних мислилаца у Бриселу 1880.године изговорила: «Прво треба победити Рим и његове пророке, изборити се против хришћанства и да са небеса отерати Бога». (3)
Теозофија, као најпопуларније мистичко учење тог периода, је у ширењу либертаријанских идеја одиграла важну улогу. То учење је осмислила позната окултисткиња Е.Блавацка, и оно је представљало смесу и генерализацију наслеђа кабале, гностицизма, херметизе, манихејства, будизма и хиндуизма. На бази свега побрајаног формулисани су догмати савременог окултизма. Уз сву стрпљивост за друге религије и философије – теозофија се хранила мржњом према монотеистичким религијама, а највише према Православљу. Главна «заслуга» Блавацке је била у формулисању идеје о шестој раси, која се по њој управо ствара. А та раса ће започети «припрему» за седму расу коју ће представљати потпуно чисте душе и чијом ће појавом човечанство да заврши циклус свог земаљског развоја, када ће се преселити на другу планету како би на земљи почео нови циклус. Теозофија се на крају претворила у огроман «левак» у области културе, кроз који су се знања старине и Истока преносили савременој западној цивилизацији и која је омогућила стварање много окултних покрета и секти, које су омогућиле масовну експлозију окултизма у другој половини 20.века.
У таквим условима је дошло до формирања новог дефинисања педерастије, на које су утицали покушаји да се она представи као «природно стање». Мада заштитници настраних нису успели да се изборе за оно, што су желели, општи однос према педерастији је постао блажи: ако су је раније сматрали за морални порок, који је кажњаван, сада је она прешла у психичке болести које треба да се лече. 1869.године је зато смишљен нови термин – «хомосексуалност», и педерастија је 1886. године од стране психијатра Рихарда Крафта – Ебинга окарактерисана као «дегенеративна болест», што је прихваћено и све до средине 20.века било преовлађујуће. Нови статус хомосексуалности је дозволио његовим представницима да себе прикажу као жртве и да се ограде од агресије друштва (болесни се не смеју осуђивати, са њима мора да се саосећа).
Међутим, стално ширење хомосексуалности у највишим слојевима западног друштва, посебно међу интелектуалном и културном елитом, допринело је да су међу сексолозима и психолозима који су се бавили проучавањем сексуалних аномалија почели да се предузимају покушаји рехабилитације оних који су имали тај порок. Значајан допринос је дао Сигмунд Шломо Фројд, члан јеврејске масонске ложе «Бнај Брит», захваљујући којој је његова теорија психоанализе почела да се шири и популарише у читавом свету. Познато је да Фројд није само био заинтересован за практичну магију и окултизам, он је у ствари направио сопствени тајни масонски ред са тајним састанцима и сопственим језиком. (4) На његове погледе су јако утицали такви познати људи, као што је био «највећи јудејски пророк», кабалиста Адолф Желинек, и доктор Вилхелм Флис који је развио идеју и концепцију бисексуалности, коју је проглашавао за «владарку над свим живим». (5) Како су писали истраживачи фројдизма, он је представљао не научни, већ религиозни систем, «утеловљења јудејске мистике», «психолошко истраживање Старог завета» тако да нису тек тако Фројда називали «светским рабином».
Фројд је активно критиковао гледиште на хомосексуалност као на резултат дегенерације. Он га је представљао као облик психосексуалне оријентације која зависи од «избора објекта», који се врши према сопственом лику. Врло је важан за доцнију декриминализацију хомосексуалности где су постојали његови закључци да су «сви људи способни да бирају објекат истог пола и да тај избор врше у свом несвесном делу бића» и да психоанализа дозвољава да се код свакога испољи «елемент хомосексуалног избора објекта». (6)
Други заштитник настраних је био члан Фабијанског друштва, велики поштовалац Бернарда Шоа, руководилац евгенијског Галтоновог института и председник Светске лиге за сексуалне реформе, енглески научник Хевлок Елис, ожењен сифражисткињом и лезбејком Едит Лис. У својим радовима («Сексуална инверзија», «Истраживања психологије полова») и он је одбацивао представу о хомосексуалцима као настраним, приказујући их као нормалне људе који се од других разликују по ономе, што им се у сексу чини као најважније. Радикалност његових погледа је предвидела будућу «сексуалну револуцију».
(У следећем наставку: Болест постаје норма)
(1) http://www.columbia.edu/cu/lweb/eresources/exhibitions/sw25/bentham/index.html#02
(2) Цит. по: Toulza A. Le meilleur des mondes sexuels. Le nouvel ordre mondial de la sexualité. Tom 1. Paris, 2008. P. 27.
(3) Ibid. P.30.
(4) Ratier E. Mystères et secrets du B’nai B’rïth. Pris, FACTA. P.141.
(5) https://sites.google.com/site/psychoanalysisbiography/Home/f/fliess
(6) http://vocabulary.ru/dictionary/881/word/gomoseksualnost
