„НОВИ СВЕТ“ НАСТРАНИХ КАО СВЕТСКА СОДОМСКА АНТИЦРКВА (Шести део)

„Права Анти-човека“ уместо „права Човека“

Са почетком светске кризе 2008. и отвореним проглашавањем од стране светске елите да је „нови светски поредак“ неопходан, политика учвршћивања „права“ содомита је прешла на виши ниво. Прво – достигла је светске сразмере, друго – под  оправдањем да се води борба са хомофобијом она је добила облик агресивног гушења и истискивања традиционалних вредности.

2008.године први пут у историји УН, на иницијативу Француске, Холандије и још низа земаља, на 63. Заседању Генералне скупштине, донета је Декларација о људским  правима, сексуалној оријентацији  и гендерском идентитету, коју је потписала трећина држава: на данашњи дан њу је потписало 68 земаља (Албанија, Немачка, Андора, Аргентина, Јерменија, Аустралија, Аустрија, Белгија, Боливија, Босна и Херцеговина, Бразил, Бугарска, Канада, Зеленортска острва, Чиле, Кипар, Колумбија, Костарика (придружила се у марту 2010 г.), Хрватска, Куба, Данска, Еквадор, САД (придружиле су се у јануару 2009 г.), Шпанија, Естонија, Македонија, Финска, Француска, Габон, Грузија, Грчка, Гвинеја-Бисао, Мађарска, Ирска, Исланд, Израел, Италија, Јапан, Латвија, Литванија, Лихтенштајн, Луксембург, Малта, Маурицијус, Мексико, Црна Гора, Непал, Никарагва, Норвешка, Нови Зеланд, Парагвај, Холандија, Пољска, Португалија, Централноафричка Република, Чешка, Румунија, Велика Британија, Сан-Марино, Сао Томе-и-Принципе, Србија, Словачка, Словенија, Шведска, Швајцарска, Источни Тимор, Уругвај и Венецуела).

Као последица доношења наведене Декларације дошло је до јачања заштите права содомита. Оно  се испољило у доношењу нових закона, којима се предвиђа кажњавање  за злочине, почињене због хомофобије; ти  закони  признају полне односе припадника истог пола и њима се поједностављује добијање званичних докумената  у којима се наводи пол који  трансгендер жели. За сараднике полиције, затвора, учитеље, социјалне раднике и остали персонал су урађени посебни програми за обуку. У многим школама су спроведене иницијативе које су водиле искорењивању праксе заплашивања.

15.06 2011. Савет УН за људска права је донео Резолуцију 17/19, која је потврдила једнакост међу људима, без обзира на њихову сексуалну оријентацију или њихов гендерски идентитет. Текст који је предложила Јужна Африка, а који је подржало 39 земаља и потписало 86, потврдио је универзалност људских права и захтевао да се до краја 2011.  сачини извештај  о дискриминационој пракси према сексуалним мањинама[1]. После тога се појавио први званичан извештај УН о одговарајућем питању, који је припремила Управа Високог комесара за људска права (ОХЦХР)   који је послужио као база за експертску дискусију у Савету у марту 2012  и  представљао прву дискусију у оквиру међувладиног органа УН на ту тему.

Било би добро да се обрати пажња да је међу мерама које је планирао  ОХЦХР ради постизања опште декриминализације хомосексуализма, предвиђено конкретно   сачињавање препорука о вршењу реформи: преко дијалога са владама, учествовањем у јавној пропаганди ради декриминализације преко јавних наступа, чланака у штампи и видео-снимака,  сарадње са партнерима УН у циљу реализације одговарајућих образовних иницијатива, обезбеђења подршке  за специјалне процедуре којима се одређују чињенице дискриминације и успостављају конфиденцијалне везе са владама. Како видимо, планови ОХЦХР су огромни, и њима  координира штаб који је смештен у Њујорку.

Истовремено се шири финансијска база међународне  „помоћи“   настраним.  Први пут у историји Француска, Холандија и Норвешка формирају 2009.године  Фонд за међународну подршку „људским правима, сексуалној оријентацији и гендерском идентитету“ –  за борбу против хомо- и трансфобије којим заједно управљају државе – донори и невладине организације које су специјализоване за заштиту људских права. Тај Фонд  се бави финансирањем акција за заштиту права содомита. Интересантно је да административно и финансијско управљање Фондом врши француско Министарство иностраних послова[2].  У јулу 2010. формиран је први комитет  за управљање, чији су чланови  представници спонзора тог фонда (амбасаде Норвешке, Холандије, француског МИП-а) и невладине организације (Амнестија Француске, Међународна федерација за људска права и специјализоване невладине организације ЛГБТ заједнице).

У фебруару 2011. Комитет је разрадио три пилот-пројекта који су у две године реализовани. Први је био усмерен ка постизању толеранције на свим нивоима, до које се долазило   помоћу медијских кампања, притиска на законодавце (откривањем  противуречности   које постоје између националних законодавстава  и међународних конвенција) и непосредном заштитом хомосексуалаца. Циљ другог  пројекта је био непосредан рад са становништвом како би се оно усмерило према ЛГБТ – заједници: приказивани су документарни филмови, одржавани су одговарајући фестивали филмова при чему је посебна пажња посвећивана универзитетима. Трећи пројект је посвећен постизању правног признања асоцијација хомосексуалаца који се боре против дискриминације[3]. Фонд активно финансира  невладине организације, синдикате, универзитете, медије, националне институције за људска права.

Почетком 2013. (фебруар – март), како би се дошло до опште  стратегије за борбу против хомофобије и координацију напора држава три континента, одржане су одговарајуће конференције за људска права, сексуалну оријентацију и гендерски идентитет у Бразилији (Америка), Катмандуу (Азија) и Паризу (Европа)[4].  А 15. и 16. априла на међународној конференцији у Ослу, на којој се сакупило 200 представника из 86 земаља, направљени су закључци  дотадашњег рада и размотрени су следећи кораци који би водили јачању позиција   ЛГБТ-заједнице[5].

Како видимо, содомска мафија се данас претворила у снажну идејно-политичку снагу која, стичући све агресивније облике, почиње да контролише најбитније сфере културно-друштвеног живота. Њено напредовање ка висинама светске политике вршено је неприметно, дуго   није озбиљно схватана јер је посматрана  као једну од мањина. На крају  када је, пошто је сакупила потенцијал и формирала разгранату мрежу  организација и покрета  који су јој били потчињени, изашла на светску арену, испоставило се да у структурама које држе власт „сексуална мањина“  још одавно представља „сексуалну већину“ која чврсто диктира своје норме и законе. Делујући под видом борбе против дискриминације и хомофобије (који се тумаче врло широко и произвољно) они активно јачају своја искључива права, постепено се претварајући у касту недодирљивих.

У стварности, дајући својим правима верски карактер, содомска мафија почиње да стиче црте религиозне заједнице. Стављајући у прве редове  „уличну  хомосексуалност“  и прикривајући то научно-гендерском  реториком њена окултна њу-ејџовска суштина за сада се не открива, али јасно иде ка своме циљу. Делујући  према сатанитској логици она упорно врши замену смисла и појмова, како би увукла у своје мреже што шири круг  људи који, обзиром да су већ толерантни, немају снаге да разликују истину од лажи. А што је друштво толерантније, то содомити имају мање стрпљења за њега.

Делујући као вампири, они користе социјалну организацију и законе тог друштва да би, пошто га подрију и разложе изнутра  на тим рушевинама саградили своју содомску антицркву, која у ствари   представља сатанину антицркву. Прикривајући се „правима човека“  они тог човека ликвидирају и уместо њега стварају бесполно биће – анти-човека. Стварајући „бракове“ особа истог пола  они ликвидирају прави брак који представља једини савез између мушкарца и жене, који они негирају. Стварајући своје „породице“ они у ствари ликвидирају породицу у којој деца представљају плод љубави између мушкарца и жене, а  деци  коју одузимају од родитеља  остављају без порекла – без рода и племена.  Под изговором да се „воле“ они уништавају праву љубав, јер уместо породице  као „мале цркве“ која представља савез људи  различитог пола који се воле, и који се уједињују вером у Бога, они формирају  „малу антицркву“ која представља савез  настраних – савез нељуди које уједињује смртни грех и који служе сатани.

Они усисавају сокове тог система, док им је он потребан. Чим  та „заједница“  достигне критичну масу она ће формирати тада већ светску содомократију, и њихова револуција ће се завршити: содома ће постати једина норма, а све остало ће представљати патологију. Исви пороци и перверзије ће постати норма, установиће се свеопшта сексуална анархија када озакоњење брака неће имати никакву важност јер ће га заменити најпротивприродније форме конкубината. Оно што се данас дешава у Норвешкој је само скица платна које они сликају, али  чију руку води лично сатана.

***

Содомски грех све више јача као злоћудни рак, са којим договора нема, нема ни тражења компромиса или постизања консензуса. Метастазе су стигле и до наше земље. Али Русија има свој пут, своју судбину и своју веру коју ми никада нећемо напустити. Она остаје последња и једина брана православне духовности која једина и може да се супротстави тој гадости која се све више шири. Претње које су се нашле пред нама захтевају да  се јасно и чврсто одреди наша морална позиција која ће, са своје стране, омогућити да се прихвате неопходне законодавне, политичке и социјалне одлуке, без којих би неминовно настао потпуни распад  друштва.