Конференција Покрета несврстаних у Техерану, која је одржана последњих дана августа, није могла а да не привуче пажњу међународне јавности. Из сећања још није избрисано време када су три врло поштована лидера светске политике – Јосиф Броз Тито, Гамал Абдел Насер и Џавахарлал Нехру 1961.године ујединили 120 држава и формирали светску снагу која је стајала издвојено и од блока НАТО-а и од Варшавског уговора. Без обзира на политичке околности у земљама Покрета несврстаних та снага није била цементирана, али је ипак била довољно консолидована по питањима пружања отпора неоколонијализму и борбе за право да се несврстане земље самостално и потпуно независно развијају. Покрет несврстаних је одиграо значајну улогу и у прекидању освајачких ратова САД-а у Југоисточној Азији, и у подршци национално-ослободилачким ратовима Африке и Латинске Америке.
Без обзира на прокламовану удаљеност од два постојећа светска лагера, најважнију особину Покрета несврстаних представљале су чињеница да његове чланице углавном различито схватају идеологију изградње друштва социјалне правде, осуда неоколонијализма Запада, и уживање подршке држава Варшавског уговора.
После распада социјалистичког лагера, који је одиграо најважнију улогу у подршци Покрету несврстаних, променила се и ситуација у самом Покрету. Политика глобализације, која је заменила политику неоколонијализма је раздробила Покрет. Државе које су имале највећи утицај у њему – Индија, Индонезија, Египат, Саудијска Арабија, Авганистан, Ирак и неке друге – нашле су се у сфери америчког утицаја, а Југославију и Либију су глобализатори насилно дестабилизовали и уништили. Било је земаља, на пример, Финска и Румунија, које су Покрет напустиле зато што су одлучиле да промене своје спољнополитичке приоритете.
Компромитовање идеја социјализма и интернационализма за собом је повукло кризу идентитета Покрета несврстаних. Већина земаља је изгубила идеолошке оријентире и, спуштајући ниво активности сопственог учешћа у Покрету, забавила се тражењем нових стратегија за свој развој.
Без обзира на речено, као и на чињеницу да некадашњи утицај Покрета несврстаних на политику у свету више не постоји, он наставља да живи и једном у три године организује своје конференције. Америчке дипломате, брзе на прављење закључака, тврде да је Покрет несврстаних „потпуно безначајна творевина“. Слично мисле и многи савремени међународни експерти. Међутим – ипак би се рекло да је ствар компликованија него што се то њима чини.
Конференција у Техерану је показала да је Покрет несврстаних рано осуђен на заборав. Довољно говори чињеница да су власти Исламске Републике Иран успеле да доведу руководиоце 116 земаља (из 36 држава то су били председници тих држава, њихови заменици или премијери, а из 80 – министри иностраних послова и специјални изасланици). Потпуно је растурен амерички мит да Иран представља „одбачену земљу“ која се због свог нуклеарног програма нашла у међународној изолацији. И још више од тога: хтео – не хтео Вашингтон би морао да закључи да његови гигантски напори на припреми „судњег дана“ Ирану нису донели жељене плодове. Само релативно мала група земаља НАТО и њихових најближих савезника инсистира на забрани иранског нуклеарног програма. А огромни Покрет несврстаних је искористио трибину у Техерану да одлучно осуди америчку политику. У закључном документу конференције није само подвучено право Ирана да развија нуклеарни програм у мирнодопске сврхе, већ су му призната права на потпуни нуклеарни циклус, односно на дубоко обогаћивање урана.
Већ само то, да је конференција демонстрирала мирну поделу снага у том сложеном проблему оправдава напоре њеног сазивања. Треба да се напомене и да је Иран потписник Уговора о неширењу нуклеарног оружја, и он упорно понавља да он тај уговор није кршио – за разлику од Израела који није потписао наведени документ, али нуклеарно оружје поседује.
Израел није могао да остане ћутећи на провокацију Покрета несврстаних. Из Тел-Авива су се поново зачуле претње да ће бити нанет удар по иранским нуклеарним објектима, а Ангела Меркел, канцеларка Немачке, је демонстративно позвала израелске власти да „не журе“ са остваривањем претње.
Тешко да такав шоу може светску јавност да одвуче од оног што је најважније: од чињенице да земље у развоју не прихватају америчку политику и да на примеру иранског нуклеарног програма демонстрирају свој прилаз светским пословима.
Сасвим је сигурно да таква позиција за Вашингтон представља хладан туш . Американци, који су навикли на сопствено беспоговорно моралисање у међународним односима и који су потпуно сигурни да су само они у праву, одједном откривају да њихова гледишта дели само мања група верних истомишљеника. Такође и да се политички морал преосталог дела света невероватно разликује од њихове надмене поделе учесника у међународном животу на „чисте“ и „нечисте“ , као и од њихове тежње да светом управљају помоћу батине и бича.
Нешто другачије је изгледала дискусија у вези са Сиријом. Без обзира на напоре Техерана, конференција је решила да поглавље о кризи у Сирији не укључује у завршни докуменат. То представља доказ да међу члановима Покрета постоје дубоке противуречности када је реч о том питању. Најјачи пример за то је чињеница да многи руководиоци не схватају суштину онога што се данас дешава у свету и да верују западној пропагандној машини, што је најбоље потврдило излагање Мохамеда Мурсија, новог председника Египта. У свом емотивном говору Египћанин је осудио политику Башара Асада и изјавио да је „морални дуг учесника Покрета несврстаних – подршка „демократској револуцији“. „Револуција у Египту је била почетак „арапског пролећа“, после ње је дошло до револуције у Тунису, па у Либији и Јемену, а сада револуција прети експлоататорском сиријском режиму“ – рекао је он. Тај говор је имао велики утицај на ток даље дискусије у правцу, који је за Сирију испао непријатан. Ирански ајатолах Хаменеи је индиректно критиковао говор египатског председника. А високи ирански дипломата Хосеин Шејкхолеслам је у интервјуу агенцији „Мехр“ директно изјавио: „Египатски председник је прекршио принципе дипломатије, приказао је политичку незрелост и направио велику грешку.“ Очигледно је да је бивши амбасадор у праву – говор М.Мурсија није био у складу са традицијама међудржавне етикеције. Јер је влада Б.Асада званично изабрана и у свим земљама света призната. Међутим, не може, а да се не примети да М.Мурси представља партију „Муслиманска браћа“ који по читавом свету проносе своју варијанту „слободе“. У том смислу он никако не може да буде поборник Асадове владе, јер се његови истомишљеници данас боре са такозваном сиријском „опозицијом“.
Друга околност, подједнако важна, је учествовање у раду конференције Покрета несврстаних Генералног секретара УН Бан Ки Муна.
Пошто је Стејт департмент САД сазнао да Генерални секретар намерава да путује у Техеран, одмах је изразио своје неразумевање за такав план: каквог смисла може да има посета том потпуно некорисном скупу. Међутим, испоставило се да Бан Ки Мунова посета Техерану није бескорисна, ако ни за ког другог, а оно лично за њега.
Генерални секретар је у Техеран донео вест да је „ОУН узнемирена због нуклеарног програма Исламске Републике Ирана, као и због ситуације са правима човека у њој“. У говору у Иранској школи међународних односа он је испричао да је покушао у директном сусрету са ајатолахом Хамнеием да тражи ослобођење политичких затвореника.
Пажљиво су га слушали и запањили својим одговором.
Ајатолах Хамнеи је саопштио Генералном секретару да са гледишта Ирана поседовање нуклеарног оружја представља „смртан и неопростив грех“. Иран никада није томе тежио и санкције које је Запад поставио Ирану су из измишљених разлога. Оне воде само јачању сигурности Ирана да је у праву да поступа тако како поступа.
Затим је Генерални секретар чуо и да иранско руководство размишља о структури Савета безбедности. „Савет безбедности Уједињених нација има ирационалну, отворено антидемократску структуру, а то представља прикривену диктатуру“ – рекао је генералном секретару Ајатолах. Такође му је речено да структура СБ дозвољава САД-у да своју политику спроводи онако, како то чини булдожер (bulling manner).
Мирна, и истовремено врло образложена позиција Иранаца је високом дипломати демонстрирала како изгледају ствари када се посматрају кроз призму Ирана. Наравно да су то за Бан Ки Муна, који се у Техерану нашао први пут, били потпуно нови утисци.
За Иран је посета Генералног секретара ОУН била важна пре свега зато, што је преко сусрета са њим он поставио свој захтев за место лидера у Покрету несврстаних. То није необично. Данас ни једна влада на свету нема тако јасно и бескомпромисно постављену антиглобалистичку позицију. Пошто је организовао и код себе спровео конференцију Покрета несврстаних, Техеран је добио резултат који је желео.
И ти резултати јасно показују да у Покрету несврстаних долази крај кризе идентитета. У самом Покрету поново почиње да се испољава процес уједињавања, при чему се он јавља на антиамеричкој основи. Природно је да њега тежи да води држава која Америци највише смета – ИРИ. Под антиамериканизмом Покрета несврстаних треба схватати антизападни тренд, који ће јачати како се буду продубљивали светска економска криза и покушаји „насилне демократизације“ других народа од стране НАТО. Однос светских политичара који су се сакупили у Техерану према Иранском нуклеарном програму је постао лакмус за тај тренд.
Тако да место за одржавање конференције уопште није случајно изабрано. Тај симболични акт такође сведочи о склоности чланова Покрета да Иран виде као новог лидера – што ће он, очигледно, потрудити да докаже као Председник Покрета у следеће три године.
Русију је на Конференцији представљао Константин Шувалов – амбасадор за специјалне послове у МИП-у Руске Федерације. Тај ниво отежава слободан рад са шефовима држава и највероватније је да ће резултати Конференције натерати РФ да за следеће догађаје Покрета несврстаних ојача ниво представљања.
