O британском обичајном праву

243

Политичари и представници медија који су у Резолуцији Парламентарне Скупштине Савета Европе (ПССЕ) о Украјини од 9. априла 2014. године, пронашли неке недоследности и погрешна тумачења истинског међународног права, узалуд се упињу да дођу до истине.

Слични напори једноставно не вреде за ПССЕ, која је одавно и заслужено добила надимак “европске брбљаонице”. Премда јој ни та етикета данас не пасује баш најбоље. Данас за ПССЕ нешто тачније одговарају карактеристике психијатријске болнице, које је описао добри војник Швејк у бесмртном роману Јарослава Хашека: “У лудници је могао свако да говори шта му на памет падне, као да је у Парламенту”.

Ако треба да се позабавимо неуморном делатношћу ПССЕ, онда је најбоље да то учинимо из визуре енглеског обичајног права. Као што је познато, одлуке у Гордом Албиону које доноси Краљевски суд Њеног Величанства, добијају форму обичаја и служе као пример за друге пресуде.

На примеру Резолуције ПССЕ о Украјини, то би изгледало овако.

–       Представници партије “Свобода” у Врховној Ради Украјине претуку лидера Комунистичке партије Украјине Петра Симоненка за време његовог излагања. Ово и друге сличне случајеве ПССЕ не региструје и рад украјинског парламента квалификује као “демократски”. Од тога би требало направити обичајно право и дозволити разбијање физиономије члановима ПССЕ за време њихових наступа, као демократску процедуру. Највероватније ће се у партији “Свобода” наћи стручњаци таквог профила и са њима се могу склопити одговорајући уговори.

–       ПССЕ је кијевску хутну признала за закониту власт. Да би ово ушло у обичајно право, потребно је у Статут ПССЕ унети тачку о томе да оружано освајање власти представља легитиман начин изражавања политичке воље, а оне који су незадовољни том врстом политичке делатности, подвргнути промени личног описа међу зидинама скупштинског здања.

–       ПССЕ је утврдила да се извршава Споразум који су 21. фебруара потписали Јанукович и представници опозиције.

Опозиција и њени западни покровитељи нису испунили Споразум ни у једној тачки. Степен бестидности те лажи види се у томе да ПССЕ није приметила како хунта није испунила те обавезе у тачки примирја супротстављених страна. У складу са званичним саопштењем, посланик из партије “Свобода” И. Мирошниченко је 18. марта 2014. године заједно са члановима партије упао у канцеларију НТКУ. Уз помоћ притисака, а такође и уз примену физичке силе (наношење удара по лицу, гушење краватом) према руководиоцу ТВ компаније Александру Пантелејмонову и пратећи те акције увредама (у том смислу и на националној основи), приморали су последњег да напише изјаву о оставци.

Нешто касније од стране припадника “Десног сектора” била је опљачкана и спаљена канцеларија Комунистичке партије, што природно, посланици ПССЕ нису узели у обзир приликом разматрања дејстава хунте. Као ни хапшење активиста народне опозиције на југо-истоку и њихово задржавање у истражним затворима без поткрепљене оптужнице.

Овде се сам по себи намеће обичај који треба унети у Статут ПССЕ: “Примирје међу супротстављеним странама неопходно је остваривати уз помоћ паљења канцеларија једној од страна који није сагласна са примирјем, уз помоћ ударања по лицу и гушења краватом, а такође и уз помоћ хапшења и смештања у изолацију грађана који нису свесни корисности оваквих демократских процедура”. Несумњиво би то улепшало Статут, а истовремено би олакшало судбину парламентараца који су присиљени на неизмерно лицемерје.

–       ПССЕ није приметила да хунта крши једно од елементарних људских права – право на слободан доступ информацијама. По узору на најреакционарније диктатуре у историји, они забрањују у Украјини емитовање програма главних руских ТВ канала.

Овде би такође у Статут ПССЕ требало унети и члан по коме дискриминација медија из политичких разлога представља неотуђиво право сваког владара који је дошао на власт уз помоћ оружаног преврата, без обзира на неусклађеност дискриминације са законским нормама.

Делатници ПССЕ неприкривено извршавају политичке налоге из својих престоница, без обзира колико то штетило њиховом имиџу. У оваквој ситуацији, било би логично у преамбулу о принципима рада Статута те организације унети фразу из тог истог романа Јарослава Хашека, само мало исправљену: “Овде се тога нико не стиди. Могуће је чак представљати се као свети Ћирило и Методије, само да би се добила дупла порција”.

–       У Резолуцији се истиче да рефрендум на Криму није у складу са Уставом Крима и Украјине.

“Поред тога, наведни резултати и одзив су неистинити. Резултати референдума и незаконита анексија територије од стране Руске Федерације немају правну снагу и Савет Европе их не признаје”.

Да ли је потребно и даље анализирати ову, са тачке гледишта здравог разума незамисливу Резолуцију ПССЕ? Потпуно је очигледно да је она састављена од стране колектива политичара који живе у виртуелној стварности. Овде је неопходна другачија, још одређенија карактеристика те организације, коју је Јарослав Хашек ставио у уста Јожефа Швејка још пре сто година:

“Овде ви можете вриштати, рикати, певати, плакати, блејати, циктати, скакати, молити се, падати наглавачке, ходати четвероношке, скакати на једној нози, трчати укруг, плесати, галопирати, по цео дан чучати или се пентрати по зиду и нико вам неће доћи и рећи – слушај, не треба то да радиш, то није пристојно, то је срамота за културног човека”.

П.С. Приликом гласања за Резолуцију о Украјини, учешће је узело мање од четвртине посланика ПССЕ. Можда ће време показати да не одговарају баш сви из те организације карактеристикама добродушног војника Швејка.