Разговори представника Римокатоличке цркве у Хрвата и Српске православне цркве о надбискупу загребачком и кардиналу др Алојзију Степинцу, започети на иницијативу папе Франческа (и дискретном контролом његовог специјалног изасланика Бернарда Ардура, председника ватиканског Одбора за историјске науке), били су повод бројним текстовима у штампаним медијима, причама у телевизијским програмима и на неколико трибина у Србији. Аутори и гости, част изузецима, углавном су слаби познаваоци теме јер су се, судећи по њиховим намерама, руководили максимом да је важније огласити се у јавности него допринети расветљавању тамне стране поменутог надбискупа. У свим тим приликама помињан је дневник који је надбискуп лично писао или је то повремено и уз благослов чинио његов секретар. Једно је сигурно: мало ко од поменутих је прочитао макар један пасус објављен ранијих деценија у разним формама.
Међу малобројним историчарима (Србима) који се баве истраживањем одређених тема о Другом светском рату, готово да се на прсте једне руке могу побројати они који знају нешто више о улози Римокатоличке цркве у припреми и животу Независне Државе Хрватске. Једино је академик историчар Драгољуб Р. Живојиновић више деценија истраживао историју Римокатоличке цркве у 20. веку. Др Никола Жутић се њоме бави у оквиру ширег и дубљег пројекта, корисног у историографији за разумевање утицаја Римокатоличке цркве на развој Хрватства. Академик историчар Љубодраг Димић објавио је коауторско дело са Жутићем о клерикализму само у времену Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца касније Југославији (1918–1941).
Ја сам у оквирима својих истраживања за докторат о судбини Српске православне цркве 1941–1945. године морао најпре да се упознам са дотадашњим радовима а потом да погледам доступну архивску грађу о улози и учешћу римокатоличког клера у злочинима.
Сматрам да је дневник који је водио надбискуп загребачки Алојзије Степинац веома вредан историјски извор за разумевање његових активности које су, поред осталог, продукт положаја који заузима у клеру и завета Цркви, личних осећања. Надбискупова карактерологија је веома комплексна и проста истовремено кад су у питању Српска православна црква и Српство али и хрватска независна држава.
Надбискуп је у дневник одлагао одређена писма које је добијао и често бележио коментаре о садржају тог документа. Користан пример може бити позивница Милана Антића, министра Двора краља Александра Карађорђевића. Надбискуп је на доњем делу написао своје запажање о сусрету. Таквих прилога било је сијасет. Истовремено, има безброј примера да на појединим писмима није ништа бележио. На пример, на честитки усташког поглавника Анте Павелића поводом рођендана.
Нема поузданих трагова када је и где дневник пронађен на Каптолу. Судећи по материјалу са суђења надбискупу и сарадницима, објављеном у књизи Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima (Zagreb 1946), и књизи Јоже Хорвата и Зденка Штамбука Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera (Zagreb 1946), дневник је и даље био непознат. Ни Виктор Новак у обимном раду Magnum Crimen (Zagreb 1948, друго издање Београд 1988) нити Иван Миховиловић у књизи Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške „NDH“ (Zagreb 1952) нису наводили делове. То указује да се за дневник није знало!
Познато је да су непосредно пред бежање из Загреба усташки главари (министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић), др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу предали личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске. Није познато ко је и када све то пронашао. Могуће је претпоставити да су то надбискупови најближи сарадници открили под притиском припадника југословенске односно хрватске Озне/Удбе, као што су показали где се налази и злато и друге драгоцености. Нејасно је зашто је годинама сакриван садржај дневника. Одговор је могуће потражити у чињеници да је Јосип Броз добио на поклон више од 120 плоча са говорима поглавника Анте Павелића и разни други материјал (фотографије, новине), који је и дан-данас недоступан малобројним истраживачима које занима крај Независне Државе Хрватске.
Није позната до детаља даља судбина дневника. Зна се следећа чињеница: хрватска Удба, поштујући уобичајени поступак кад је реч о вредној архивској грађи, фотографисала је сваки лист и прилог који се налазио између страница и то умножила у најмање 10 примерака и упутила по један примерак истоименим републичким органима. Судећи по неким тврђењима, хрватска Удба предала је оригинал Комисији Извршног вијећа Сабора СР Хрватске за односе са вјерским заједницама. (Ivan Cvitković, Ko je bio Alojzije Stepinac, Sarajevo 1986: на страни 35 Цвитковић, међутим, није користио ни оригинал нити копију већ само делове објављене у часопису Међународна политика, бр. 2/1953, Београд).
Готово сви историчари који су објављивали у време комунистичке Југославије понављали су само неколико кратких белешки из дневника. Делови надбискупова дневника публиковани су први пут 1951. године у часопису „Међународна политика“.
Хрватски римокатолички теолози који су последњих деценија писали о надбискупу Степинцу избегавали су да помињу његове белешке и прилоге, на пример: Jure Krišto, Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska, I-II, Zagreb 1998.
Ни учесници округлог стола Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugoga svjetskog rata i poraća (Zagreb 2016) у припреми својих радова нису користили његов дневник.
Robin Harris у књизи Stepinac njegov život i vrijeme (Zagreb 2016) цитира делове Степинчева дневника а као извор послужио му је фељтон Љубе Бобана у загребачком недељнику Danas из 1990. године..
С обзиром на то да је учествовао у писању каузе ради посвећења надбискупа Степинца, Јурај Батеља је имао прилике да чита дневник и цитира, додуше, само одређене делове: Rivellijeva zavjera laži – Blaženi Alojzije Stepinac i Srpska Pravoslavna Crkva, Zagreb 2015.
Остаје питање да ли је користио оригинал, микрофилм или фотографску копију, јер он то нигде не наглашава.
Својевремено је филозоф Светозар Ливада у једном интервјуу казао да је читао надбискупов дневник. Ливада, додуше, није казао када је и колико томова читао, нити је објаснио како то да баш он заслужи такву привилегију. Како у поменутом интервјуу није цитирао готово ни један запис, тешко је поверовати у његову тврдњу.
Занимљиво је да публициста Бранимир Станојевић („Dnevnici Alojzija Stepinca“, на интернету) једини тврди да је било шест књига дневника и да се оне налазе у Београду!
Новинска агенција „Срна“ августа 2016. године затражила је од управе Хрватског државног архива у Загребу информације о надбискуповом дневнику. У одговору је наведено да су оригинални дневници власништво Загребачке надбискупије и чувају се у Постулатури Алојзија Степинца на Каптолу у Загребу, док се дигитализовани досије користи у њиховој установи. Оригинали су снимљени на микрофилм. У одговору се изричито каже да су дневници писани у пет књига. Наводе да је Управа државне безбедности (не кажу која – југословенска или хрватска!) својевремено од Загребачке надбискупије узела те књиге и ставила их у устројени досије о надбискупу. Досије са свим материјалима је 1992. предат Загребачкој надбискупији а од 2000. године дат је Хрватском државном архиву. „Може се користити у читаоници Хрватског државног архива“, стоји на крају одговора Хрватског државног архива агенцији „Срна“ (текст „Оригинални дневници су у Загребачкој надбискупији“ може се пронаћи на интернет презентацији агенције „Срна“).
На крају остају два питања: Колико је оних који у својим текстовима и говорима знају за преписку агенције „Срна“ и Хрватског државног архива? Зашто Патријаршија Српске православне цркве није послала неког истраживача да покуша да макар летимично прегледа дигитализовану верзију дневника надбискупа Степинца?
