КО У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ ДОСЛЕДНО БРАНИ КОСОВО КАО СРБИЈУ?
У овом тренутку,на политичкој сцени Србије само једна парламентарна странка (о ванпарламентарним странкама и покретима сад не говоримо) најначелније брани Устав по коме је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део државе Србије. Остали или ћуте или тргују. У питању је, свакако, Демократска странка Србије, која је, због изјаве премијера Ивице Дачића, да је могуће преговарати и о столици „независног Косова“ у УН, тражила да дотични одмах поднесе оставку. У скупштинској расправи око резолуције о Косову, вођеној 13. јануара 2О13, најозбиљније критичке аргументе против „пузајућег признања“ НАТО протектората као „независне државе“, опет су дали посланици ДССа. Такође, ДСС захтева хитно укидање уредбе о увођењу царина према Косову и Метохији, и што скорију одлуку Уставног суда о поништавњу свих противуставних исхода преговора Београд-ЕУ-Приштина.
Наравно, свега овога свакако не би могло бити без једне косовске доследности – а то је доследност челника ДССа, др Војислава Коштунице, човека који је, од када учествује у политичком животу Србије, увек јасно и гласно сведочио да су Косово и Метохија нешто са чим не може и не сме бити трговине. У време онога што политички аналитичар Маринко Вучинић зове „добом политичке безначелности“, примери начелности и државотворне одговорности више су него драгоцени. Зато ћемо прелистати књиге др Војислава Коштунице које се односе на „косовско питање“.
ИЗМЕЂУ СИЛЕ И ПРАВА
У књизи „Између силе и права/Косовски записи“, Војислав Коштуница је објавио низ својих текстова насталих у периоду пре, за време и после НАТО напада на СР Југославију 1999. године, изведеног зарад отимања Свете Земље србског народа. Књига је подељена на више поглавља: “Почеци“,“Побуна“,“Преговори“, “Рат“и „Окупација“. У њој је, свим озбиљним правним и историјским аргументима, показано како је дошло до интервенције Северноатлантске алијансе која је Арбанасима омогућила основе за стварање „независне државе“. Коштуница, пре свега, указује на чињеницу да су нацифашистички окупатори Косова и Метохије, уз квислиншку албанску власт, од 1941. до 1944. са ове територије протерали преко 1ОО хиљада Срба, а населили на хиљаде емиграната из Албаније. Ову политику наставила је и комунистичка власт Јосипа Броза Тита, које је забранила повратак протераним Србима, а омогућила, у доба добрих односа са албанским комунистичким диктатором, Енвером Хоџом, насељавање Космета досељеницима из саме Албаније. Прогони Срба су настављени за све време постојања СФР Југославије, а Космет је добио и прве елементе државности: “После Другог светског рата, у Уставу од 1946. године, Косово је под комунистима први пут постало посебна административна јединица, да би та јединица, Уставом из 1974. године, добила и облежеја државности“(1). Коштуница је указивао: “Не чине ово подручје само српски историјски споменици и албанска већина, омогућена политиком етничког чишћења у последњих педесетак година. Косово чини и територија одређеног квалитета,са природним ресурсима, привредним потенцијалом,одбрамбеним и комуникационим значењем за Србију. Свака одговорна власт мора и у том контексту да размишља о будућности овог подручја“(2). Још 1995. године, Коштуница је наглашавао да дијалогу Срба и Арбанаса треба да претходи србско – србски дијалог, да „на основу националног консензуса аутентични представници Срба, а не један њихов неовлашћени представник,могу да разговарају са аутентичним представницима Албанаца“(3). Арбанашки представници би морали бити изабрани на изборима у оквиру државе Србије, коју, у то време, сепаратисти, предвођени Ибрахимом Руговом, нису признавали.
Коштуница се тако залагао и за регионализацију Србије, али без федерализације исте. Тада је писао: “Наш први интерес би морао бити да се учини све да се спречи федерализација Србије и претварање Косова у нову федералну јединицу, због искуства са распадом Југославије, због преседана који је створен закључцима Бадентерове комисије 1991. и 1992. године. После тог преседана, ниједна федерација формирана на овом простору не мора бити трајна. Довољан је само акт о самоопредељењу једне федералне јединице, па да држава почне да броји своје последње дане“(4). Коштуница је тада разобличио и причу о „угрожености људских права“ косметских Арбанаса: “Никада од када је косовско питање интернационализовано није стварно и првенествено био проблем у људским правима Албанаца на Косову, већ у њиховој борби за независно Косово“(5).
Коштуница је, 1998, јасно указивао на последице НАТО агресије на СР Југославију: сепаратизам ће се проширити планетом, а пример побуне Арбанаса на Космету постаће парадигматичан; ОВК ће НАТО интервенцију схватити као подршку; ојачаће радикални и исламски елементи у региону. Он је, као демократа, па и „западњак“ по уверењу, разочарано уочио: “Оваква политика може само да удаљи Србију од Запада, пошто је сам Запад све даље од Запада,од својих изворних либералних и демократских вредности./…/Као што је после Првог светског рата Србија подигла споменик захвалности Француској,сада, после још једне агресије на Србију, она има све разлоге да подигне споменик мржње Америци. Тај споменик, баш зато што није материјалан, могао би бити тврђи од камена од којег је направљен први споменик“(6).
Поводом преговора у Рамбујеу, Коштуница је истакао: “Прави циљ НАТО није мир него окупација“(7). Када је армада Вашингтон – Брисел насрнула на СР Југославију, он је био недвосмислен: “Операцију упада у чехословачку коју је Адолф Хитлер спровео помоћу судетских Немаца, Бил Клинтон хоће да спроведе помоћу косовских Албанаца. Постоји још нешто што америчко председника ставља много више уз бок са Хитлером и његовим режимом. То је рушење међународног правног поретка и система безбедности. Вашингтон и НАТО ставили су се изнад међународног правног поретка“(8). И додавао је: “Праве америчке интересе, прикривене јефтином, тобоже хуманистичком реториком, разоткрио је, да ли због вишка цинизма или због мањка памети, портпарол Пентагона Кенет Бејкон, који је најавио да ће „српски цивили напустити Косово са војском и полицијом“, пошто „Косово неће бити срећно место за Србе“(9). Ипак, Коштуница није имао сумње: “Пореци, државни и светски, засновани на сили могу трајати, али оно што их упорно негира и разара, ма колика била њихова моћ, јесу неистине и обмане на којима се заснивају“(1О).
ОДБРАНА КОСОВА
У књизи „Одбрана Косова“, др Војислав Коштуница је објавио текстове везане за напоре које је уложио (као челник Владе Србије,од 2ОО4. до 2ОО8.) да Космет остане саставни део државе којој, по Божјем и међународном праву, припада. Он је, у уводу другом издању своје књиге, поново указао на лицемерје Запада, који је, преко УНМИКа, у децембру 2ОО3. објавио документ „Стандарди за Косово“, у коме је писало да никаквих преговора о коначном статусу јужне србске покрајине не може бити док год сви, без обзира на етничко порекло, расу или религију,не буду слободни да живе, раде и путују без страха, непријатељства или опасности и где постоје толеранција, правда и мир за сваког. Ипак, 17. и 18. марта 2ОО4. на Косову је извршено насиље огромних размера, чији је циљ био етничко чишћење. Западни медији су овај погром прећутали, ставаљајући свима до знања да за њих тероризам косовских Арбанаса ни не постоји. У то време, вели Коштуница, “поједини специјални представници Генералног секретара УН (посебно Јанс Сорен – Петерсен) отворено су величали чак и оне лидере косовских Албанаца који су оптужени за најтеже ратне злочине“ (11). Представник „међународне заједнице“ (читај:НАТО окупатора) на Косову у то време, Бернар Кушнер, је насиље Арбанаса правдао једном циничном „антрополошком“ тезом: “Људска природа захтева освету, а освета је лек против отрова који је инфицирао овај ратом опустошени крај“(12).
Коштуница је у својој књизи истакао да су све иницијативе Русије и Србије (за наставак преговора о коначном статусу Космета као саставног дела државе Србије) у Уједињеним нацијама били спречавани од стране САД и њених сателита.Џорџ Буш Млађи је, приликом посете Тирани 1О. јуна 2ОО7, јасно наговестио независност Косова. На састанку дипломата ЕУ и НАТОа, амерички државни секретар, Кондолиза Рајс, била је, такође, јасна: “Како ћемо до тога доћи, остаје да се види.Али Косово ће бити независно“(13 ). Марти Ахтисари, специјални изасланик генералног секретара УН за Косово, од почетка је радио на проглашењу „косовске независности“, и тврдио да Косово мора бити одузето Србима јер су „историјски криви“: “Срби су одбили да поштено размотре историју косовског конфликта и треба да сносе консеквенце“(14).
Коштуница, наравно, није имао никакве сумње да је „рушење темељних начела на којима је установљен међународни правни поредак после Другог светског рата било последица остваривања војних и безбедоносних интереса САД и НАТО-а“(15). Коштуничини начелни, и успешни, напори да право буде изнад силе, које је 2ОО7. подржала Русија у Савету безбедности, одбацујући Ахтисаријев план,касније су ипак били поречени прихватњем „ахтисаријевског“ ЕУЛЕКСа од стране Тадићевог режима. То се десило после избора у Србији у пролеће 2ОО8, након чега је формирана Влада Цветковић – Дачић.
У својим обраћањима међународним и домаћим телима, Коштуница је говорио оно што се не може превидети: “Неприкосновеност територијалног интегритета држава“, по њему,јесте „угаони камен светског поретка“ (16). У Грачаници, на Видовдан 2ОО6, он је изјавио: “Косово је друго име у српском народу за правду, право и слободу“(17). Управо зато, „решење косовског питања мора бити универзално“ (18), како је изјавио на седници Савета безбедности УН 16. јула 2ОО6. Уосталом, „не може се на територији једне демократске државе стварати нова држава“ (19), како је рекао на преговорима у Бечу 24. јула 2ОО6. године. Док је Коштуница био председник Владе Србије, Србија је била држава која „одбацује свако наметнуто решење“ (2О). Он је тражио „нове преговоре и новог међународног посредника“(21) уместо Ахтисарија.
Коштуничина политика у одбрани Косова умногоме се ослањала на Русију. На Међународном економском форуму у Санкт Петербургу 9. јуна 2ОО7. године, он је истакао да је одбацивањем Ахтисаријевог плана Русија сачувала „најопштија начела на којима почива целокупни савремени међународни поредак“ (22). При свему овоме,он је био крајње толерантан и отворен за свако нормално решење: на преговорима у Њујорку, 28. септембра 2ОО7, председник Владе Србије је Арбанасима нудио „статус најповлашћеније националне мањине“(23,164). А на Сретење 2ОО8, Дан државности своје отаџбине, кад је Карађорђе 18О4. дигао устанак против турске окупације, Коштуница је поновио да се „на неправди и отимачини може засновати само лажна држава“(24), без обзира што и у земљи има гласова који тврде да би Србима било лакше ако се одрекну Косова: “Рођени смо као Срби и то морамо остати. Као сви са овог места који су пре два века изабрали сопствени пут, а не онај који им се нудио као лакши и сигурнији“ (25). Тада је истакао да Србија у ЕУ може ући само цела, као и остале државе што су ушле. А после проглашења „независног Косова“, на митингу „Косово је Србија“ 21. фебруара 2ОО8, истакао је основне вредности србског националног постојања: “Који смо то Божији, људски или европски закон прекршили? Који то договор нисмо поштовали? Коме то нисмо пружили руку пријатељства и сарадње, нудећи оно што никоме никад није понуђено. Светски силници кажу – то није довољно. Биће довољно, поручују они, кад ви Срби будете понижени. Кад потпишете своје понижење. Никад и нико неће добити мандат српског народа да пристане на такву недостојну трговину! Никада и нико!/…/Са нама Србима може се пријатељством, али никад није могло силом. Ако пристанемо на силу и на страх, свака жртва свих који су стварали Србију је узалудна. Ако пристанемо на овакво насиље, сваку битку коју су наши преци добили, ми ћемо данас изгубити/…/Косово је Србија!“(26).
ЗАШТО СРБИЈА, А НЕ ЕВРОПСКА УНИЈА?
У својој књизи „Зашто Србија а не Европска унија“, објављеној 2О12, др Војислав Коштуница наставља да развија теме претходних „косовских анализа“. Како рече Милован Данојлић, „вишевековну традицију борбе против туђинске власти у нашем времену наставља један миран, повучен интелектуалац,такорећи књишки човек,у чијем се духу, а и презимену,задржала коштуњава чврстина нашег племена“(27). Коштуница се коначно опредељује не само за војну неутралност Србије, коју је изборио као председник Владе, него и за политичку неутралност, то јест удаљавање од ЕУ, чије су државе углавном признале НАТО протекторат као „независно Косово“, уз приближавање Русији: “Није реч само о чињеници ад Русија никад није напала или бомбардовала Србију, већ да је напротив кроз историју више пута подржавала легитимне интересе српске државе./…/ Ваља имати на уму да су српски и руски народ кроз историју били судбински повезани, као и да је Србија у Русји у неким од највећих искушења имала и савезника и заштитника“ (28).Политичка неутралност, по Коштуници, подразумева и битну привредну сарадњу с Русијом.
За Коштунцу, Косово је било преломна тачка у односу према ЕУ интеграцијама. Србија не може бити чланица савеза држава које јој отимају део државне територије. Јер, Косово је и питање националног идентитета, али и економско питање, питање ресурса и имовине Срба који су са својих огњишта протерани. Косово,сматра Коштуница, НИКАД не може постати држава ако га Србија као државу не призна: “Може ли Косово постати чланица УН? Каква је то држава ако никад не може постати чланица УН?“(29). Ако се косовски чвор не може расплести данас, расплитање треба оставити за боља времена. Пошто ЕУ није никакав земни рај, и пошто је подривају економска, политичка и морална криза, улазак Србије у такав савез држава није неопходност.Онима који ЕУ стављају изнад Косова, Коштуница је поручио: “Ко воли Брисел више него Србију увек може ту своју љубав да потврди тако што ће личну имовину поклонити за развој ЕУ. Али Косово није и не може бити ствар било ког политичара или било које власти“(30).
ДОСЛЕДНОСТ У ПРАКСИ
Иако, наравно, као и сваки човек, а нарочито политичар, Коштуница није био без грешака, он није правио компромисе око Косова, и о томе најбоље сведоче депеше америчких амбасадора из Београда у Вашингтон, онако како их је објавио Викиликс. У депеши од 8. септембра 2ОО8, у централу је јављено да је „једина партија у парламенту која се активно супротставља сарадњи са Европском унијом“(31) – Коштуничина Демократска странка Србије. То је био наставак дотадашње државотворне политике. Америчком представнику Френку Визнеру Коштуница је, 27. јула 2ОО6, рекао: “Нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати/…/Најлакше решење за САД било би да Косово буде очишћено од Срба и српских безбедносних служби“(32). А 5. јула 2ОО7. америчка амбасада у Београду јавља вашингтонској централи да је „Коштуница очигледно спреман да се против губитка Косова бори до краја“(33). Зато је све и учињено да се 2ОО8. дотични уклони са власти у Србији. Очито, и садашња коалиција (Дачић-Вучић-Динкић) наставља са трајним одстрањивањем Коштунице не само од полуга власти, него и од било каквог могућег утицаја на даље преговоре око статуса Космета.
ШТА ЈЕ КОШТУНИЦА УЧИНИО ЗА КОСОВО?
Када је Коштуница постао премијер Владе Србије, марта 2ОО4, многи у Србији су мислили да је Косово заувек изгубљено као део Србије.Једно истраживање из јуна 2ОО3. показивало је да чак 55% испитаника мисли да су Косово и Метохија „изгубљени за Србију“(34). Требало је да САД и њени савезници признају независност Косова 2ОО4. или 2ОО5. године. А онда се појавио др Војислав Коштуница. По Слободану Антонићу, његова заслуга је била у овоме: “Коштуница је заслужан зато што је, као правник, управо он одабрао легалистичку борбу против сецесије. Али, започевши отпор на чисто правном терену, Коштуница је пробудио и свест јавности о значају косовског питања. Косово је поново постало тема дебате политичке и културне јавности. Ојачала је свест о његовом значају за национални идентитет, унутрашњи и међународни правни поредак, као и за осећај правде и прихваћености Србије у породици европских и демократских нација. Без Коштуничиног фокусирања на косовски проблем, или би Косово, под спонзорством својих страних заштитника, много пре прогласило сецесију, или би Србија ту сецесију много лакше прихватила. Коштуница је, на неки начин, заслужан да је Косово све до 9. септембра 2О1О. било отворено питање за Србију, САД и ЕУ. Стога љутња евроатлантских снага у Србији на Коштуницу због те чињенице није без икаквог основа“ (35).
Коштуница је 23. јануара 2О12. јасно поручио и да је најава председника Уставног суда Србије, Драгише Слијепчевића, да ће, на захтев министарства правде, овај највиши суд,који треба да буде оличење правде и права у заштити уставног поретка једне државе, „застати“ у доношењу мишљења о неуставним уредбама Владе Србије које успостављају границу с Косовом – „најгори вид изигравања закона“. Тиме је још једном ставио до знања да за њега народна мисао „правда држи земљу и градове“ представља основу деловања. Фишкалска гимнастика председника Уставног суда Србије тако је стављена под рефлекторско светло.
КОСОВСКО ЗАВЕТНИШТВО
Обраћајући се својим витезовима пред Косовски бој, Свети кнез Лазар им је рекао: “Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја“(36). И заиста: Бог се смиловао на народ Лазарев, и он се, после петвековног ропства, дигао на устанак 18О4, а 1912. ослободио је и Свето Косово.
Војислав Коштуница је, 12. септембра 2ОО6, посланицима Народне скупштине Србије рекао: “Ми нисмо први који се у историји нашег народа и наше државе изјашњавамо о Косову, али знамо да је тај одговор у свим временима био један и једино могућ. Још од оних који су пре више од шест векова на Косову пољу оставили животе, преко свих поколења која су живела, умирала и борила се за Косово, тај одговор је гласио да Косово одувек било и да ће заувек бити саставни део Србије/…/јер док је Србије, други одговор не постоји“(37).
О томе би, заиста, ових дана требало да мисле они који су најодговорнији србски политичари: Томислав Николић, Ивица Дачић, Александар Вучић пре свих. Јер, по ко зна који пут у нашој историји, „Косово је грдно судилиште“ (Његош). А мера и провера сваког Србина, нарочито оних који воде државу, био је, јесте и биће Бог Правде, коме пева србска химна и коме је Свети кнез Лазар себе и своје принео на жртву. Док је Србије, како рече др Војислав Коштуница, други одговор не постоји.
УПУТНИЦЕ
1. Војислав Коштуница: Између силе и права/ Косовски записи, Хришћанска мисао, Београд – Ваљево – Србиње, 2ООО, стр.1О.
2. Исто, стр.11
3. Исто, стр. 17
4. Исто, стр. 34
5. Исто, стр.67
6. Исто, стр. 127
7. Исто, стр. 18О
8. Исто, 2О7
9. Исто, 247
1О. Исто, 298
11. Војислав Коштуница, Одбрана Косова (друго, допуњено издање), Српска књижевна задруга, Београд, 2ОО9, стр. 9.
12. Исто, стр. 11
13. Исто,стр.12
14. Исто, стр.15
15. Исто, стр.19
16. Исто, стр. 27
17. Исто, стр. 64
18. Исто, стр. 65
19. Исто, стр. 75
2О. Исто, стр. 115
21. Исто, стр. 127
22.Исто, стр. 145
23. Исто, стр. 164 &
