О Косово грдно судилиште. Нова Србијина „домаћинска” политика

470

Добар тактички избор

У интервјуу РТС-у, 28. новембра, саветник Председника Републике Србије, проф. др Оливер Антић, циљано је употребио синтагме „домаћинска власт” и „домаћинско пословање” да би њима представио основни правац, мотивацију и циљеве садашње званичне Србијине политике.1) Политичка употреба помало архаичног придева „домаћински” опомиње на политику светосавског национализма, чије су основе принципе кодификовали св. владика Николај (Велимировић) и св. Јустин (Поповић). Један од вредносних темеља овог концепта политике управо је „домаћински дух” као супротност сваком виду интернационализма. После свих српских искустава са вођењем ненародне, интернационалистичке политике, како југословенске, тако и брозовско-комунистичке, давање садашњој српској званичној политици домаћинског обележја, чини се као добар тактички избор инструмента за легитимацију. Он посебно може да подигне популарност, тј. народну подршку садашњем Председнику Републике, који се инокао у јавности редовно смешта, у њему омиљени, пасторално-рурални оквир, у духу српске и руске народњачке политичке традиције. Остаје питање колико садржина ове политике, изражена кроз конкретне радње и изјаве њених носилаца, одговара овом успело изабраном епитету, који потиче из националног трезора политичких идеја који још једини није доживео банкрот после стотридесетогодишњег српског вођења страначке политике по европском духу и укусу.

Појам „домаћинске политике” у светосавском национализму

Најпре, треба видети шта се под „домаћинском политиком” разуме у политици светосавског национализма у којој је „домаћинство” и добило карактер једног политичког појма. У том погледу најинструктивнији је текст тзв. Жичког устава, нацрт устава који је пронађен у оставштини св. владике Николаја. Реч је о једином, стога и пажње вредном покушају да се у духу светосавског национализма изложе основна начела уставног уређења Краљевине Србије. Тако се у одељку Организација државе каже, да ће се она уредити „на основи домаћинској и братској”, а то је значило, да се Србија „неће руководити пропалим начелима западним”, „то јест”, додаје писац овог уставног нацрта, „она неће постојати… ни на каквом европском Вјерују, ни верском, ни политичком, ни економском, ни друштвеном”. Предуслов „домаћинства”, као „свеопштег привредног и друштвеног поретка”, по владики Николају, представља оцрковљење и братство међу Србима, „јер када завлада братство, лако ће се уредити домаћинство”. У појединостима „домаћинство” је као политички појам по тексту „Жичког устава” значило, између осталог, и следеће: „краљ је први домаћин у држави и он живи од свог имања”; „нико од грађана па ни краљ не сме слати новац у друге земље на чување”; „у Краљевом двору ниједно лице, ни од чиновника ни од послуге не може бити ко није православни Србин или православна Српкиња”, јер, додаје уставописац, „да би се земља очистила од туђина, прво се мора очистити кућа владарева”; „туђинцима се ни у ком случају не могу продавати имања”.2) У најкраћем, у политици светосавског национализма, домаћинска политика се схватала као потпуна посвећеност служења народу и његовим интересима. Помоћ суседима и другим народима у свету била је пожељна, али другоразредна у односу на прву обавезу. Али народу схваћеном, не као проста крвносродничка, паганска заједница крви и тла, која се искључиво изражава кроз варљиве себичне интересе живих генерација, већ као, пре свега, духовна, вертикална заједница у којој су садашње генерације истим етосом и одговорношћу повезане са прецима, а окренуте ка вечним вредностима.

„Домаћинска” политика ненародних мера

Оно што се данас у Србији назива „домаћинском” политиком у основи се потпуно разликује од оног значења који је овај појам имао у светосавском национализму. Садашње Србијино руководство истиче како „постоји због својих грађана” и како им је „посао да о њима бринемо”(А. Вучић)3), али овакво старање о народу власти спроводе, како сами најчешће истичу, „непопуларним”4), или што у преводу са латинског значи ненародним мерама (populus, populi-народ).

Наиме, иако се политичка воља више од две трећине грађана Србије противи жртвовању КиМ за улазак у ЕУ5), премијер И. Дачић је независно и насупрот томе, како сам каже као „практичан човек”, дефинисао да је „већи интерес” народа улазак у ЕУ.5) Крајњу креативност, али и невероватну отвореност у придавању народној вољи другачијег значења даје већ месецима први подпредседник Владе Србије, А. Вучић, говорићи, поред осталог, и о „болним уступцима” које морамо да учинимо на северу Косова и Метохије.6) Болност уступака на КиМ овакве „домаћинске” политике објаснио је директор владине Канцеларије за КиМ, Александар Вулин, истичући како је болан „сваки уступак који дајете људима који су вам отцепили 15 посто територије државе”.7)

Политиком давања накнадног легалитета албанској побуњеничкој и сецесионистичкој квази-државној творевини, а нарочито саучесништвом у постављању тзв. косовске границе, носиоци нове Србијине „домаћинске” политике, не само да игноришу политичку вољу оних које представљају и у чије име владају, а пре свега вољу оних којих се ови акти највише тичу – Срба са севера КиМ, што је уосталом потпуно противно европском просветитељском схватању народне суверености, већ под ноге бацају и сам Устав Републике Србије. Овим ће извршиоци непопуларних мера по питању КиМ, не само урушити правни систем Србије, већ ће се последично, остајући без заштите уставног ауторитета, претворити и сами у фактичке (револуционарне) вршиоце власти.

Разлог за ненародне мера једне „домаћинске” политике

Кључ за објашњење ове привидне унутрашње контрадикторности једне политике која се истовремено представља као „домаћинска”, а при том спроводи ненародне (непопуларне) мере, налази се у горе поменутом интервјуу саветника Председника Републике, који није случајно дат у јутру које је делило посету заменика државног секретара САД, Ф. Рикера, од посете подпредседника Владе Руске Федерације, Д. Рогозина. У врло интригантном делу разговора, који и поред тога нигде није пренет у електронској и штампаној форми, председников саветник је истакао да се на Србију врши притисак, алудирајући отворено на САД, али и да пријатељи Србији, експлицитно помињући Русију и Кину, нуде помоћ. И док је језик безскрупулозних и бруталних претњи потпуно разумљив Србијиним „домаћинима” на власти, дотле им, по речима саветника Антића, помоћ и понуде пријатеља не изгледају потпуно уверљиво, па српски руководиоци стално проверавају њихову реалност.

Из реченог произилази, да недољива сила евроатлантске Империје нагони Србијине домаћине да воде непопуларну политику која је креирана у светским центрима моћи. Дешавало се, посебно у страху од турског и арнаутског терора, да су поједини српски домаћини у циљу заштите своје породице морали да „купују” мир од својих вековних зулумћара. Међутим, у српском народу никада није могао да се сматра одговорним и пожртвованим домаћином онај који из страха своје потомке и наслеђену генерацијску баштину, препушта осведоченом непријатељу и уништитељу своје породице. Овакав домаћин би најпре личио на уплашеног и код лихвара до грла задуженог пијаницу или коцкара, који је спреман да своју чељад преда и у најтеже и најсрамније дужничко ропство. А управо такво духовно ропство и с њим повезано државно и физичко уништење чека Српство на дугом путу до крајње ЕУропске Каносе самопорицања. Истовремено је занимљиво да када је у питању одбрана КиМ страх не осећа већина опљачканог и стотину пута превареног и изневереног народа у Србији, већ њено „домаћинско” руководство.

Ту се и крије решење загонетке садашњег вођења „домаћинске” политике ненародним (непопуларним) мерама; страх потиче од зебње за губитком власти, а „домаћини” на власти су проценили да је по њих опаснији губитак поверења код западних лихвара, него код сопственог народа.

Најамништвом против Косова

Тумачећи овакво понашање садашњих „домаћина” на челу државе Србије у духу светосвске политичке традиције, добијамо и његов јеванђељски образац. Он по духу и поступцима сасвим одговара јеванђељском најамнику који се плаши вука и не брине за овце, нити полаже живот за њих. Најамник стоји као супротност јеванђељском Пастиру Добром (Јн. 10, 1-16), који полаже живот свој за овце своје, а који је био идеалтипска слика, извор државничког прегнућа, свим владарима светородних Немањића.

Над Србима, њиховим неевропеизованим, „препотопским” политичким разумом и „бизантском” духовношћу и раније су много пута ненародним мерама (непопуларним), а у најбољем интересу „заблуделог” народа, спровођени разноразни интернационалистички експерименти. Новина код овог задњег је у томе, што су се европски крсташи присетили да би духовни инжињеринг био ефикаснији ако се буде спроводио у српској одећи и под српском шајкачом, онако нашки и домаћински. Како се Власи не би поново досетили!

Ово ново „домаћинско” ЕУроп(б)љавања Срба разлику је се у још по нечему. Наиме, прави српски домаћини знају да је у неким српским областима, нпр. у селима ужичког краја, постојао обичај да се породично гробље налази у сред имања, како га распикуће међу потомцима не би продале или заложиле; а данашњим Србијиним унајмљеним „домаћинима” пало је у задатак да буд зашто предају вековном непријатељу најсветије свенародно гробље – Косово и Метохију, да га оскрнави и присвоји. Али пошто Косово није само земља, већ српска морална мера, јер се, по речима св. Јустина (Поповића), „са високе косовске осматрачнице врши смотра над целокупном историјом нашом”8), његовом предајом претворили би се у бесловесно стаду у „орвелијанској” арени, избачено из сопствене историје – су чим ће те изаћ пред Милоша, и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије”. Наравно и раније је било Срба недостојних косовског завета, као што је то био поп Никола Крупежић, посланик из смедеревске Јасенице. Он је у години Херцеговачког устанка, 1875, а пред престојећи српско-турски рат, на Скупштини у Крагујевцу говорио против рата, правдајући своје држање тиме да „народ неће рат, јер не види да ће му њива бити већа ни кеса тежа”9). Данас се Косово не брани војском, већ ратом против политике која Србе своди на поп-Николин аршин њиве и кесе. То је, чини се, једини плод који може да донесе садашње „домаћинско” позападњачивање Србије и Срба.

И најзад, несоја је и раније било како би се они који су од соја – боље видели и даље чули. Али ако одмах, као заточници косовске етике, не уклонимо издајничке међе око Косова, сутра се у роду св. кнеза Лазара неће разазнавати ко је сој, а које несој. Оваква духовна смрт Срба крајњи је циљ евроатлантских планера.

 

 

1) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1219230/Anti%C4%87%3A+Radimo+da+izvu%C4%8Demo+najbolje.html

2) Свети Владика Николај, Србадија, Жички устав, Манастир Војловица, стр. 111-144.

3) http://www.danas.rs/danasrs/politika/rogozin_u_braku_smo_i_iz_ljubavi.56.html?news_id=251890

4) http://www.istmedia.rs/kosovo-ipak-uslov/

5) Наведено према: http://srb.fondsk.ru/news/2012/11/27/srbiia-ne-oslepeti-od-blistavih-ideia-medzhunarodne-zaiednice.html

6) http://www.sns.org.rs/sr/srpska-napredna-straka-vesti/85-glavne-vesti/4672-aleksandar-vucic-odlazim-iz-vlade-ako-me-budu-kocili.html

7) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=08&dd=15&nav_category=11&nav_id=635050

8) Ј. Поповић, Видовданска етика, Печат, бр. 171, 24. јун 2011, стр. 20.

9) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 460.