О легалности украјинских власти и о криминалности државног преврата

Данас се неколико међународих организација бавило проучавањем и разрадом међународно-правних аспеката ситуације у Украјини и око ње. Главна организација која је овлашћена да пре свих разматра ову ситуацију јесте – Организација Уједињених Нација, посебно Савет Безбедности Уједињених Нација. Ово овлашћење СБ ОУН базира се на чланству Украјине у ОУН и на основу тачке 24. Повеље ОУН.

Последњих дана ситуација у Украјини три пута је разматрана у СБ УН. Први састанак одржан је 28. фебруара, али званични коминике само указује на чињеницу да је он одржан. Потом су одржане седнице 1. и 3. марта.

Као прво, Украјина је акције Русије оквалификовала као “агресију”. Заправо, заседање од 28. и 1. марта одржано је управо на захтев Украјине да се хитно сазове СБ ОУН “у вези са агресијом Русије против Украјине”. У званичном поднеску Украјине од 28. фебруара указује се на “претњу територијалној целовитости Украјине” у вези са “погоршањем ситуације у Аутономној Републици Крим”. А већ следећег дана, у писму од 1. марта, говори се о “агресији Русије против Украјине”.

На седници СБ УН од 3. марта истакнуте су две правне тезе. Прво, је украјинска страна навела да је Русија званично одбацила предлог Украјине да се одмах одрже билатералне консултације у складу са чланом 7. Уговора о пријатељству, сарадњи и партнерству између Украјине и Руске Федерације из 1997. године. Друго, указано је да "Руска Федерација крши основне принципе Повеље УН, који обавезују све државе чланице, између осталог, да се уздрже од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе”.[1]

Међутим, оба аргумената такозваног представника Украјине имају правно су манљива. Ради се о томе да правно не постоји ни предлог Украјине упућен Русији да се спроведу било какве консултације, нити постоји употреба силе. Овај закључак постаје још очигледнији када се доведе у везу са одсуством правног субјекта у овој ствари.

На седници од 3. марта, стални представник РФ у СБ УН представио је текст писма Председника Украјине Виктора Јануковича са молбом о војној помоћи. Текст изјаве гласи: “Као законито изабрани Председник Украјине изјављујем: Догађаји на Мајдану и незаконито освајање власти у Кијеву, довели су до тога да се Украјина нашла на ивици грађанског рата. У земљи царују хаос и анархија, живот, безбедност и права људи, поготово на југо-истоку и на Криму, налазе се под претњом. Под утицајем западних земаља остварује се отворен терор и насиље, људи се прогоне по језичкој и политичкој основи. У вези са тим, обраћам се Председнику Русије В.В. Путину са молбом да искористи Оружане Снаге РФ ради успостављања мира, правног поретка, стабилности и заштите становништва Украјине. В.Ф. Јанукович, 3. март 2014. године”.[2]

Кључно правно питање о ситуацији у Украјини јесте питање о легалности власти у тој земљи. Решавање овог питања даће одговоре и на сва друга питања.

Ради се управо о легалности, то јест законитости, а не легитимности власти. Многи су потпуно заборавили на тај термин, сводећи целу анализу (уколико се оскудни и често правно неписмени покушаји уопште могу тако назвати) управо на “легитимност”. Разлика је суштинска. Легалност или законитост – представља јасан појам, заснован на нормама и унутрашњег и међународног права. А легитимност, мада правни појам, теоретског је, а позитивноправног значаја. представља теоретски концепт. Њега дефинишу правни теоретичари и за његово одређивање не постоје општепризнати, тим пре ни правно обавезујући критеријуми. Зашто сви редом причају о “легитимности” власти, а из речника потпуно избацују термин “законитости”?

Ево шта је рекао, на пример, портпарол Стејт Департмента: “Јанукович је изгубио легитимитет јер је напустио Кијев и престао је да испуњава своје обавезе, оставивши вакуум у власти”.[3]Овакво “објашњење” нема ништа заједничког са правом никакве везе са правом и са правне тачке гледишта представља недопустиву неписменост. То су напросто брзоплето изабране речи. САД демонстрирају катастрофални недостатак правних аргумената када је у питању Украјина. Заменивши јасан појам легалитета (законитости) власти у Украјини нејасним представама о њеној легитимности, Запад избацује још један шибицарски трик: ми треба да доказујемо законитост законите власти, уместо да се затражи од пучиста који су извршили државни преврат, да правно аргументују законитост свог деловања!

Устав Украјине предвиђа 4 начина престанка дужности Председниак државе. Сви они садржани су у члану 111. Основног закона. Као прво – изјава о оставци, као друго – због здравственог стања, као треће – смрт, као четврто – опозив. Ништа од свега тога се није десило. Одлуке Врховне Раде (парламента) о смени Јануковича су неуставне, па због тога представљају кривично дело. А сад питање: због чега би Русија требало да има посла са криминалцима? Правни одговор на ово питање не постоји!

Некакав Сергејев који је иступио на СБ УН не може се сматрати као представник законите власти у Украјини и сви поднесци свака прича нелегалне власти немају никакво правно дејство. Због тога се Русија и не спрема да разматра Споразум између РФ и Украјине из 1997. године. Нема правног субјекта са којим би га Русија заједно разматрала! А пучисти и њихови западни покровитељи праве се да то не разумеју.

Треба рећи  и како се у овим околностима понело Украјинско удружење за међународно право, тачније његов Председнички савет. Украјински правници су изјавили да “демонстративно одбијање РФ да се консултује са Украјином и државама-гарантима њене територијалне целовитости (Велика Британија, САД, Француска и Кина) представља индикативно занемаривање њених међународно-правних обавеза садржаних у Будимпештанском Меморандуму из 1994. године”. Лукавство ове тезе очигледно је сваком правнику. Са ким нама предлажу да се “консултујемо?” Украјински правници са изгледом лажне простодушности кажу: “са Украјином”. Наивни правници пажљиво заобилазе главно правно питање – питање криминалности пуча.

Због чега Русији предлажу да заборави на демократски изабрану власт и призна бандитску власт? Нема одговора!

Само два дана после објављивања писма Јануковича у СБ УН, 5. марта 2014. године, такозвани представник Украјине покушао је да оповргне правну ваљаност захтева Јануковича Русији за помоћ. Он је тврдио да у складу са тачком 23. члана 85. Устава Украјине, само Врховна Рада има искључива права да одобри размештај оружане силе других држава на територији Украјине. Одобрења Раде (парламента) није било и из тога следи да обраћање Председника Јануковича нема правну снагу.[4]Још један покушај извртања стварности. Рада (парламента) има овлашћења да одобри одлуку председника, али не и да такву такву одлуку уместо њега доноси. Само по себи, неодобравање од стране Раде одлуке Председника, не чини његову одлуку незаконитом. У писму од 5. марта такозвани представник Украјине поново није успео да правно образложи зашто Јанукович више није Председник, параграф писма који садржи покушај таквог објашњења, не упућује ни на један правни акт. А Сергејев и највећи умови украјинске правне мисли имали су два дана да размишљају над том тачком!

Са правне тачке гледишта – ситуација у Украјини представља кризу која је испровоцирана државним превратом у Кијеву као резултат заузимања власти оружјем од стране екстремиста.[5]Оружано освајање власти представља кривично дело. Тако да они који се данас представљају као носиоци власти у Украјини немају својство законитости и њихова дејства за Руску Федерацију немају правну снагу! Позиција руководства РФ у потпуности је у складу са законима Русије (Одлука Председника РФ о коришћењу војске РФ у ван граница земље донета је у складу са релевантним одредбама Устава и одговарајућег Федералног закона) и законима Украјине. Русија није прекршила никакве норме међународног права. Сва аргументација Запада о кршењу Повеље УН и других међународних докумената постављена је на правно манљивој основи – без правног решења о питању законитости власти у Украјини. Запад, који је учествовао у збацивању демократски изабране власти и признавању оних који су починили кривична дела према Кривичном закону земље, представља у ствари данас онога ко крши међународно право.