Ове године се у Србији, као и у многим земљама широм света, обележава стогодишњица завршетка Првог светског рата. Обележићемо годишњицу завршетка шестогодишњег циклуса ратова у којем је Србија, заједно са својим балканским савезницама, најпре поразила Отоманску империју, затим одбила изненадни напад Бугарског царства да би, на крају, 1914. године победоносно протерала и трупе Аустроугарске са свог тла. Након здруженог напада немачких, аустроугарских и бугарских трупа и трогодишњег изгнанства, Српска војска се 1918. године победоносно вратила у Отаџбину са високо подигнутим ратним заставама. Ни једно знамење пуковске славе и достојанства није у шестогодишњем рату пало у непријатељске руке.
Када се завеса спустила на ратну позорницу Великог рата, на политички и географским картама није било места за три моћне царевине, немачку, аустроугарску и отоманску. Ко се намерио на Србију и њене моћне савезнике нестао је у великом понору. Чинило се да је то крај вековне борбе српског народа за слободу коју је српска војска донела не само себи већ и Хрватима и Словенцима.
Можемо се спорити колики је стварни допринос Србије победи Антанте у Великом рату али је неспорно да је ова по површини и броју становника мала а по јунаштву велика држава дала све што је могла и да је у строју савезника остала храбро и трпељиво од првог пуцња до славне победе. Том борбом задивила је тадашњи свет и заслужила његово поштовање. То нам непријатељи никада нису заборавили.
Можда су Срби на тим славним победама изградили и своје митове. Можда су улепшали и увеличали своје победе. Можда? Али и да је тако, српски противници су биле светске велесиле и најмоћније државе тог доба. Од њих није било срамота ни бити поражен а посебно лепо је било победити их.
Република Хрватска ове године неће са посебном помпом обележити стогодишњицу Великог рата. И зашто би? Њене пукове на свим фронтовима пратио је глас о злочинима, предаји и одступању. У огромној већини хрватски војници нису овај рат доживљавали као свој нити су разумели и оправдавали његове циљева. Борили су се на страни неправде, поробљавања и хегемоније у рату без части и славе.
Ускоро ће наступити и годишњице Другог светског рата а Хрвати ни ту неће имати чиме посебним да се похвале. Њихови добровољци су уништени у стаљинградском „котлу“ а ваздухопловци и морнари враћени у домовину након губитака на источном фронту. Независна држава Хрватска (НДХ) је остала највернији Хитлеров савезник до самог краја рата. У јуну 1941. године приступила је у Венецији „Тројном пакту“ а у децембру објавила рат САД. У време кад су сви савезници и сателити напуштали Хитлеров брод који је тонуо (Италијани септембра 1943; Мађари марта 1944; Словаци и Румуни августа 1944; Бугари септембра 1944.) само су Хрвати остали до краја уз нацистичку Немачку предавши се тек у мају 1945. године, целу седмицу након немачке безусловне капитулације). У тренутку предаје више Хрвата је било у оружаним формацијама НДХ него у НОВЈ. Сем Далмације, где су Хрвати били од првих дана антиокупаторске борбе значајно заступљени, свако помињање отпора окупатору до пада Италије било је у ствари одавање почасти Србима из Хрватске на њиховом храбром отпору усташком геноциду.
Сваки народ тражи своје митове па били они изаткани под зидинама Троје, Беча, Масаде или на бојним пољима Ватерлоа или Стаљинграда. Али увек су их тражили у борби за слободу против страног угњетача и у борби против моћнијих и јачих.
У томе и јесте разлика између Срба и Хрвата. Док Срби, са промењивом срећом и уз доста жртава ратују за слободу против најмоћнијих држава попут Немачке, Турске и у задње време САД (са њиховим савезницима и сателитима), највећа победа Хрватске је победа над сопственим грађанима који се осећају као Срби и православци.
Из угла хрватске државе и многих грађана Хрватске, можда је војничко протеривање побуњених Срба била адекватна војна реакција на њихово одбијање да признају „своју државу“ а претерана сила која је при томе употребљена само мала непријатност у легитимној војној акцији. Можда? Али, молим вас, немојте бар тврдити како се ради о величанственој победи и организовати параде и славља.
За митове је ипак потребно мало више.