О појму “страна” у преговорима Београда и Приштине

143

 


Званична позиција владе Србије на међународном нивоу, била је обзнањена од стране премијера Србије Ивице Дачића за време његовог наступа на седници СБ УН, која је била посвећена разматрању последњег извештаја Генералног секретара УН о делатности мисије УН на Косову и Метохији: “Србија никада и ни у каквим околностима неће признати директно или посредно једнострано проглашење независности Косова од стране косовских етничких албанских власти, пошто такав корак не би био резултат узајамне сагласности”. По мишљењу премијера Србије, преговори који се воде између Београда и Приштине и споразуми постигнути током тих преговора су “статусно неутрални”. Он је позвао државе чланице УН да се уздрже од признања било какве одлуке о Косову “која неће бити резултат јасног и финалног договора међу странама”.

Међутим, овде се јавља важно питање: кога треба сматрати “страном” у овим преговорима. То да једну страну представља Србија која је законити власник територије Косова и Метохије није спорно, како са тачке гледишта унутрашњег, тако и са тачке гледишта међународног права. Ко заиста представља другу страну?

Одговор на то питање није нимало једноставан. Влада самопроглашеног независног Косова не може се сматрати страном, јер је та влада, као прво, учинила злочиначки акт отимања територије српске државе, а као друго, она представља само једну етничку групу међу вишенационалним становништвом Косова и Метохије. И што је још горе, ту владу предводе лица која су починила геноцид над читавим неалбанским а пре свега над српским становништвом Косова и Метохије. Приликом свог наступа на седници СБ УН такозвани “премијер” Косова Хашим Тачи је утврдио како је више од 100 хиљада Срба широм Косова “интегрисано”. Међутим, он је заборавио да помене стотине хиљада прогнаних Срба, које је протерао он и његова терористичка група. Само по званичним подацима УН, са Косова и Метохије је од 1999. године протерано више од 200 хиљада Срба и других неалбанаца. Реална цифра је много већа. Хашим Тачи такође није могао да објасни зашто “само” (израз Хашима Тачија) 30 хиљада Срба на северу Косова и Метохије не жели да буде “интегрисано”. Није могао да објасни ни то, зашто се само 40 Срба годишње врати на Косово и Метохију. Упркос свему, одговор је познат. Данас се на Косову и Метохији на власти налазе они који су починили геноцид над Србима и због тога у складу са нормама међународног права, та лица не могу бити призната у својству “стране” у преговорима. Да би задовољила појам “стране” у контексту преговора са Београдом, локална власт на Косову и Метохији мора да заступа интересе комплетног становништва покрајине. Сада смо ми сведоци потпуно обрнутог стања. Та власт не само да не штити интересе косовских Срба, већ спроводи и завршну фазу политике етничког чишћења српског становништва и потпуног потирања њиховог културног наслеђа.

“Страна” у преговорима може бити само она локална власт на Косову и Метохији која представља комплетно становништво покрајине. Осим тога, грешке почињене између осталог и услед отвореног притиска Запада на српско руководство, поставиле су питање о појави нове “стране” – косовских Срба, који су упркос свему још увек остали на Косову и Метохији и који се боре за своју земљу и српско национално достојанство. Због чега су они искључени из преговарачког процеса? Због чега је из преговарачког процеса искључено више од 200 хиљада прогнаних становника Косова и Метохије?

Очигледно је погрешно признати власт самопроглашене републике Косово као једину “страну” у преговарачком процесу. Сматрамо да једини излаз у насталој ситуацији може бити постављање питања о постојању мноштва заинтересованих страна. Пре свега оних који не желе да буду апсорбовани од стране криминалне групе, која је незаконито узурпирала власт, а то су становници северног дела Косова и Метохије. Треба имати у виду да ти српски хероји стоје на чврстим позицијама и Устава Србије и међународног права. Право на супротстављање незаконитој власти је природно право човека и оно не мора бити обавезно учвршћено у овим или оним нормативним актима. Узгред, то право је директно предвиђено и у многим уставима (између осталог и у Уставу Француске и Немачке),1 са том разликом да се у једним правним системима оно формулисало као лично право, а у другим правним системима – као колективно право. Међутим, то суштински ништа не мења. Срби у северном делу Косова и Метохије имају много више правних основа да буду “страна” него бивши бојовници ОВК који су незаконито присвојили власт. То исто важи и за грађане прогнане од стране незаконите власти.


1 Члан 20 Устава Немачке гласи: «Сви Немци имају право да се супротставе свакоме, ко покуша да поништи уставно устројство, уколико не постоји други начин». Декларација о правима и слободама човека и грађанина Француске 1789 год. (који је део Устава Француске) такође даје директно право на супротстављање.