Пре неколико недеља, Кристофер Дел, амерички „амбасадор“ у косовској квазидржави, изјавио је „да је прихватање реалности независног Косова предуслов за учлањење Србије у ЕУ“. А како је у наставку рекао: „Најважнији услов који међународна заједница може користити да натера Београд да промени свој начин мишљења је управо његова перспектива учлањења у ЕУ. Мислим да Срби одлично схватају да треба да прихвате реалност независног Косова пре евентуалног учлањења у ЕУ“.
Из Београда су одмах уследиле реакције. Наводно, Дел је – по принципу „шта је баби мило то јој се и снило“ – изнео само ставове америчке администрације а не и ЕУ. Борис Тадић – као да није председник Србије, већ функционер ЕУ добро упућен у планове Брисела – категорички је устврдио: „Признавање Косова није предуслов за чланство Србије у ЕУ“.
Понизна лаж и охола иситна
Ко је боље упознат са евроунијатским намерама, или тачније, да ли Дел или Тадић говори истину, могли смо да тестирамо пре неки дан. У уторак, 14. јуна, један високи функционер Министарства иностраних послова Немачке, изјавио је током посете Београду, да су границе на Балкану „реалност коју нико не треба да доводи у питање“, те да је признавање територијалног интегритета „свих суседних држава“ један од предуслова за ширење ЕУ.
Ради се о Вернеру Хојеру, државном секретару споменутог немачког министарства, који је нагласио да Немачка подржава европску перспективу Србије, али да је она дужна да развија „добросуседске односе“. Јасно је са ким. Пре свега, са Косовом. За Немачку је оно независна држава.
Свакако, не мисле тако све чланице ЕУ. Недавно нас је на то подсетила шпанска министарка спољних послова, изневши поново став своје владе да она неће признати Косово. Међутим, једна ствар је капацитет Шпаније да – узимајући у обзир сопствене сепаратистичке изазове – истраје у непризнавању нелегалног сецесионистичког акта привремених органа у Приштини, а друго је потенцијал пиринејске монархије да Србији отвори капије ЕУ. Несумњиво је да она то не може, док не само Немачка, већ и мање значајне чланице ЕУ које су признале Косово, могу трајно да онемогуће српско кретање евроинтегративним путем. То добро знају власти у Београду.
De factoпа de jure признање?
Разумеју српски властодршци и смисао Делових речи, да Србија пре уласка у ЕУ мора да прихвати „реалност независности Косова“. Ту се пре свега ради о њеном фактичком признању. Како је ових дана рекао Филип Гордон – још значајнији службеник америчког министарства спољних послова од цитираног „амбасадора“ на Косову – ЕУ ће тек одлучити да ли је за Србију „формално дипломатско признање Косова услов за приступање Унији“.
Другим речима, на основу изјаве наведеног немачког званичника, и ономе ко је до сада у то сумњао, морало би да буде јасно да се од Србије очекује да се према Косову, у пуном обиму, опходи као према независној држави, као и да не помишља на његову поделу. Питање је једино да ли ће, и ако то буде случај, када ће, од Београд бити затражено и да формализује такво фактичко стње, тј. да не само да de facto већ и de jure призна независност Косова.
Све то, како рече Кристофер Дел, одлично схвата актуелни српски режим. Очито је и то, с обзиром на оно шта ради Борислав Стефановић, да је његов политички господар, Борис Тадић, већ спреман да испуни први косовски услов (прихватањеde facto независност), који се сада Београду јасно и гласно поставља. Само је питање времена када ће он прихватити косовску царину, аутомобилске таблице, факултетске дипломе, путне исправе … Притом ће, несумњиво, врх режима имати и смелости да грађане Србије погледа у очи и каже им лаж налик следећој: „То све није прихватање косовске независности, већ само има за циљ стварање погоднијег животног амбијента и за Србе, и за косовско-метохијске Албанце“.
Што се тиче другог – за сада још тек могућег – дела пакета косовских услова за чланство Србије у ЕУ (признање de jure независности), ако он уследи, сигуран сам да ће садашњи режим и њега испунити. Јасно, после избора. Но, питање је: да ли ће то од њега уопште бити затражено? Прагматични Вашингтон се држи оне чувене изреке, креатора кинеског економско-реформског чуда, Денг Сјаопинга: „Није важно да ли је мачка црна или бела, већ да ли лови мишеве“.
Живо блато самопонижења
Евроатлантски центри моћи – који су Србији наменили место мале, изнутра ослабљење а споља од стране НАТО-а, ЕУ и ММФ-а, на неоколонијални начин, надзиране марионетске творевине – пре свега су заинтересовани да она уради оно што желе и да то стање буде постављено на трајне основе, а форма им је мање битна. Ипак, на крају ће вероватно и њу наметнути као услов за улазак у ЕУ. Велики корак ка томе биће прихватање концепта тзв „de facto независности плус“. То значи да ће официјелни Београд повећање шансе за улазак у ЕУ (а не сигурно ступање у Унију) морати да плати не само свестраним третирањем Косова као државе, већ и тиме – како су то ових дана, током разговора са српским званичницима, рекли представници немачког Бундестага (Парламента) – „што ће дозволити пријем Косова у УН“. Тако би сама Србија подстакла нови талас признања своје сецесионистичке покрајине. Свакако, онда би, после неког времена, од ње било затражено да по стоти пут купи карту за ЕУ, и формалним признањем Косова.
Јер, ко себе ни мало не цени, не цене га ни други. А српска квислиншка власт до крајности омаловажава своју земљу, и бескрајно снисходљивим ставом призива нове несреће. Чак и оне које лако могу да се избегну. Зато ће ЕУ, на захтев Америке, наћи неки модел да затражи од Београда да призна Косово. Као што је Савет министара ЕУ, уз уздржаност Кипра, почетком 2008 одлучио да покрене тзв. Мисију владавине права на Косову (ЕУЛЕКС) – чији прави циљ је да у складу са нелегалним Ахтисаријевим планом помогне изградњу косовске квазидржаве – тако ће и за очекивано усвајање новог услова за улазак Србије у ЕУ наћи неко соломонско решење, које ће омогућити Шпанији, Грчкој и другим чланицама Уније које нису признале Косово, да сачувају част. И да га признају тек пошто, уласком у ЕУ условљена, то учини Србија.
За част и интересе Србије и тако нико у Вашингтону и Бриселу не брине. Али, и то није најгоре. Горе је што су према виталним српским интересима равнодушни они који су дужни да о њима брину, како у нашој власти тако и многи у опозицији. И то не само антинационалној већ и, наводно, патриотској. Зато и пролазимо, како народ каже, „ко бос по трњу“. Тако ће бити и у будућности, док се коначно као нација не отрезнимо од разних интегративних илузија, од оних југословенских па до европских. Тек када постанемо самосвесни и колико-толико национално прагматични, и наши политичари ће бити принуђени да мало више мисле о српским интересима, а не само да их третирају као монету за поткусуривање у функцији личних потреба.
А када би били мање национално мазохистички настројени, те се рационално односили према судбини сопственог народа и његове државе, поставили би себи и следећа питања: „Да ли нам уопште треба улазак у ЕУ?“ Да ли је Унија у стању (и да то хоће) још нешто добро да нам пружи, или ће само бити фактор нашег додатног идентитетског урушавања?
Сви путеви од србофобије воде до русофобије
У вези са тим да ли је ЕУ за Србе нешто позитивно, нек свако ко је према нашем народу добронамеран размисли пошто узме у обзир речи Соње Бисерко и њених сарадника из тзв. Хелсиншког одбора за људска права Србије – да Брисел треба да убрза евроинтеграције наше земље како би што пре биле обуздане српске националне аспирације. Значи, припадници антисрпског дела невладиног сектора сматрају да Србија треба да постане члан ЕУ да би се трајно одрекла себе! Хајде још једном да се упитамо: Да ли нам је онда место у ЕУ? Тим пре, да ли нам се исплати да ради чланства у тој Унији правимо уступке на које би ретко која друга земља пристала? Не ради се само о губитку Косова и Метохије већ и о уласку у нову фазу одрицања од националне традиције.
Наравно, цела прича има и антируску димензију. Србофобни и уједно русофобни кругови у Србији, сматрају да она што пре треба да уђе у ЕУ да би се удаљила од Русије. Како је ових дана отворено рекла Јелена Милић, директорка Центра за европске и атлантске студије у Србији – нашој земљи треба дати кандидатуру за ЕУ како би побегла од утицаја Русије. О томе би већ ваљало да размисле у Москви! Као и да себи одговоре на питање: да ли је Русији интерес да се бори да се Србија ослободи садашње евроатлантске окупације, те да тако добије истински савезничку државу на Балкану, или да мирно гледа како амерички марионетски политичари у Србији, чији народ је изразито проруски настројен, манипулативним путем раде на њеном постепеном али дубинском окретању против руских геополитичких и економских интереса?
То не значи да Руси могу или да треба да буду већи Срби од Срба. Али, крајње је време да Москва одбаци и најмању илузију у вези са тим да Србијом владају Срби. Нашом земљом тренутно господаре страни петоколонаши који су ништа друго до евроатлантски јаничари српског порекла. Неделима која су починили и упорно чине свом народу и његовим правим пријатељима, до сада су сасекли суштински део својих рођењем стечених националних корена. Отуда, ако они од Русије и затраже да одустане од блокаде – уз помоћ вета у Савету безбедности – уласка Косова у УН, Москва на то не треба да пристане. То од ње не тражи права Србија већ њени стечајни управници, који су на кратко успели да обману њен, од немаштине и разних других недаћа великим делом обневидели, народ.
Тиме што Москва не би признала Косово и када би то квислиншка власт у Београду од ње затражила, Русија не би деловала само дубински просрпски већ и у руском интересу. Ствар је у томе што она српска власт која је у стању да се одрекне Косова, Русију сматра пријатељском земљом таман онолико колико и Соња Бисерко или Јелена Милић. Шта би Русија добила тиме што би задовољила њен захтев? Ништа добро, већ само још једног америчког савезника на југоистоку Европе. Но, Русија која би, упркос вољи српских владајућих петоколонаша, одбила да пусти Косово у УН, у срцима великог дела српског народа добила би још већи простор. А пре или касније, изборним преварама и испирањем мозгова преварена и маргинализована српска већина, пробудиће се из летаргије и скинуће окове, па ће се Србија, неминовно, вратити себи. Она ће ценити одлучан став Москве у вези са Косовом, и тек таква Србија ће моћи да буде прави стратешки партнер, па и савезник, Русије. Српске слуге руских непријатеља то не могу да буду, штагод обећавале Кремљу!
