Међународну заједницу је у последње време погодила нова, изузетно опасна и вероватно веома заразна болест. Истовремено, изгледа да болест напада најзаштићеније људе на свету – шефове држава. Пошто Светска здравствена организација још није званично одредила њен назив, радни назив болести је “губитак суверенитета”. Болест нема спољних симптома, међутим, обавештајне службе западних држава непогрешиво препознају болест код овог или оног државног делатника. Како би избегли ширење засад неизлечиве инфекције, остали шефови држава јавно говоре да су њихове колеге тешко оболеле – и у име спасења осталих – њих треба уништити. Истина, неки покушавају да се лече уз помоћ међународних институција (на пример уз помоћ МТБЈ или Међународног резидуалног механизма). Но, нису сви подложни лечењу…
Тако су “губили легитимитет” један за другим – југословенски председник Слободан Милошевић, либијски вођа – Моамер Гадафи, Сиријски председник – Башар Асад, председник Белорусије – Александар Лукашенко, председник Обале Слоноваче – Лаурент Гбагбо, и коначно, председник Украјине – Виктор Јанукович …
Ова болест је засад безбедно обилазила западне земље. Стручњаци Светске здравствене организације још нису могли да установе због чега болест напада само представнике оних земаља које покушавају да спроводе самосталну политику и да се извуку од западне зависности. Можда су саме западне земље рачунале да се узрок огледа у веома јаком имунитету који је урођено присутан код њихове расе, која вековима себе сматра “вишом”. Међутим, заразна болест је потцењена од стране “више” расе и она се сада шири и на земље Запада!
Први је на аларм позвао бивши председник републике Српске, Радова Караџић, налазећи се у карантину (додуше, не медицинском) у Хагу. Нема сумње да је уклањање Радована Караџића са власти средином 90-их година представљало разлог његовог “губитка” легитимитета, а његово смештање у ћелију МТБЈ у јулу 2008. године било је диктирано најбољим намерама да се болесни пацијент изолује и да се добро излечи.
Међутим, испоставило се да је услед непоштовања мера предострожности болест прешла и на судије, и то одједном на све! Пре неколико дана, поставивши питање: “А ко су судије?” (у нашем случају – а ко су лекари?) болесник је одједном схватио да њега покушавају да излече други болесници! Узнемирен тим открићем, Радован Караџић се обратио Т. Мерону, председнику МТБЈ, са молбом да болесне лекаре замени здравим.
Овај захтев Радована Караџића показује да се стање његовог сопственог легитимитета толико погоршало, да је он већ изгубио способност да на прави начин сагледа реалност. Као прво, свој захтев Т. Мерону он је упутио преко тих истих болесних судија, а као друго, ако они чак и предају писмо председнику Мерону, суштински се ништа не мења на ствари, јер је и сам Мерон тешко оболео од те исте неизлечиве болести.
************
Радован Караџић је 17. јула поднео захтев за изузеће свих судија које улазе у састав његовог Претресног већа, конкретно – судија О-Гон Квона, Хоуарда Морисона, Мелвила Бајрда и Флавија Латанација. Основ за подношење захтева јесте тврдња Караџића да је мандат тих судија истекао и у складу са Статутом МТБЈ те судије више немају право да седе у судском већу и суде Караџићу.
Стварно према члану 13-бис, као и 13-тер Статута МТБЈ, како сталне судије, тако и судије adlitem(тј. – привремене, одређене за конкретан случај) бирају се на четири године и морају бити поново бирани од стране Генералне скупштине УН. Судије Квон, Морисон, Бајрд и Латанаци су последњи пут поново изабрани на Генералној скупштини УН одржаној 16. јула 2010, тако да су 17. јула ове године, они изгубили своја правосудна овлашћења. А ако је тако, онда нема никаквог правног основа да они наставе да и даље суде Караџићу.
Штета што је Р. Караџић заборавио да укаже на још један разлог да се дисквалификује судија Х. Морисон – а то је његов рад у другом суду – Међународном кривичном суду. У Статуту МТБЈ је изричито речено да судије МТБЈ не смеју да раде на другим местима. Међутим, то није спречило судију Морисона, а руководство МТБЈ и УН се праве да не примећују те повреде.
Поред тога, постоје озбиљни правни недостаци у adlitemименовању судије Бајрда и судије Латанација. За разлику од сталних судија, које иако формално, ипак бира Генерална скупштина УН, ту двојицу судија за предмет је одредио генерални секретар УН. То може изгледати чудно, али у најдемократскијем суду на свету постоје две апсолутно неравноправне касте судија – стални и adlitem, пошто последњи немају право гласа на општим заседањима судија. Међутим, уочи болести показало се да су сви једнаки, и пали су, изгубивши легитимитет, не само незреле adlitemсудије, него и представници “више” расе.
Дакле, ради се о истинском губитку легитимитета самих судија међународног трибунала! Како се испоставило, западњаци уопште, па и западни правници, изнад свега цене особености легитимности, а сад су се, ето, и они сами опустили, и изгубили ту легитимност!
Можемо само претпоставити како ће се смејати председник МТБЈ Теодор Мерон када буде читао захтев Караџића. Можемо схватити и Мерона, јер је захтев Р. Караџића заиста смешан. Јер нису само судије Претресног већа изгубиле легитимитет, него и све судије Трибунала, укључујући и председника Мерона. Правно решити то питање није могућно – јер Р. Караџић тражи од Мерона да призна да је и он сам изгубио свој сопствени легитимитет . Међутим, прави разлог немогућности да се тај задатак који је Р. Караџић ставио пред Мерона реши на правни начин, огледа се у томе што се тражи да се установи време губитка легитимитета оних који га никада нису ни имали. Сам МТБЈ је био створен заобилазећи Повељу УН и без овлашћења СБ УН. Иако та околност још једном указује на тежину стања Р. Караџића који тражи од Т. Мерона, председника МТБЈ, да реши задатке који немају правне одговоре. Надамо се да се, упркос свему, руководство МТБЈ ипак неће збунити, па ће као и увек, дати одговор изван правних оквира. У складу са одавно успостављеном традицијом.
