О међународноправној природи и међународноправним последицама прихватања од стране Владе Србије тзв. бриселског споразума до сада се у српској јавности мало расправљало, чему је свакако допринела и званична пропагадно-медијска стратегија Србијиног руководства да бриселски споразум у јавности представе као „статусно неутралан” акт. Истовремено, сама форма споразума је таква да чини анализу његове међународноправне природе компликованом. Његови истински краетори – евроатлантски планери и потписници у улози саучесника, добрано су се потрудили да своје праве намере сакрију одевајући их у несвакидашњу мутант форму.
Бриселски споразум је закључен у форми два писмена инструмента истоветне садржине, један парафиран од стране Кетрин Ештон и Ивице Дачића, а други парафиран од стране Хашима Тачија и Кетрин Ештон.1) Како је први приметио професор К. Чавошки, ради се „о изобичајеној форми међународног споразумевања” која је била својствена дипломатији времена када се тешко и споро путовало, нпр. Вестфалски мир 1648. године.2) Међутим, форма је у савременом међународном јавном праву без утицаја на дефинисање природе једног међународног уговора, јер су „странке слободне да изаберу форму коју желе под условом да њихова воља јасно произилази из конкретне форме”.3) Сам текст тзв. бриселског споразума има хаотичну унутрашњу структуру и штуро дефинисану садржину, скромног обима. За разлику од уобичајених међународних уговора у његовом тексту се не разликују преамбула, диспозитив и завршне одредбе; преамбула је потпуно изостала, као и називи уговорних страна, док су завршне одредбе спојене са диспозитивним делом. На примерку бриселског споразума који је парафирао Србијин премијер, испод завршне 15. тачке, Дачић је својеручно дописао: „Овде потврђујем да је ово текст предлога који ће бити прихваћен или одбачен од обе стране”. Слична изјава премијера Дачића, праћена његовим парафом, налази се и испод текста плана за примену споразума: „Потврђујем да је ово оригинал о којем ћемо се изјаснити”.4) За разлику од Дачића, Тачи на свом примерку бриселског споразума, као ни на плану о његовој примени, који је потписао заједно уз парафе Ештонове и Дачића, не дописује изјаву која се односи на потврду коначне редакције текста уговора (тзв. аутентификација текста уговора), као и на накнадно давање пристанка на бриселски споразум.
Иоле политички обавештенији грађанин Србије зна да по Уставу Републике Србије међународни уговори постају обавезујући њиховим потврђивањем, односно ратификацијом у Народној скупштини и то под условом да је међународни уговор у складу са Уставом РС (чл. 16). Имајући то у виду, као и саму форму споразума којом се избегава заједничко потписивање са Тачијем једног јединственог документа, чини се на први поглед сасвим оправданом теза Србијиних званичника о статусној неутралности бриселског споразума. Међутим, ову тезу сами чланови Владе Србије релативизују својим ставом о неупитној обавезности бриселског споразума и пре акта ратификације, не објашњавајући при том правни основ из кога овај споразум црпи своју правно обавезујућу снагу.
У овој противречности се не крије никаква кнез-милошевска дипломатска мудрост тријумвирата Вучић-Дачић-Николић да нужним уступцима задовољи евроатлантску псеудоимперију, а да, при том, нератификовањем споразума избегне признање независности натовско-албанске државолике творевине на КиМ. Противречност је искључиво намењена политички наивним Србима како би им замутила представу о правној природи споразума, његовим последицама и политичкој и кривичној одговорности Србијиних властодржаца; па је као таква само једно у низу средстава за еутаназију српске правне свести и националне савести и одговорности.
Наиме, ратификација је услов да један међународни уговор постане обавезујући у оквирима домаћег, Србијиног правног поретка, док је у погледу његове међународноправне обавезности ратификација нужна само уколико су се уговорне стране око тога споразумеле или уколико је једнострано представник једне државе уговорнице потписао уговор под резервом ратификације или је такву намеру једна страна јасно истакла током преговора. То произилази из чл. 14. тач. 1. Конвенције о уговорном праву од 1969. године, познатије као Бечка конвенција, коју је Југославија ратификовала 1972. године, а која је основни извор међународног уговорног права (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми, бр. 30/72). Бриселски споразум је И. Дачић парафирао не под резервом ратификације, већ под условом накнадног обостраног прихватања, што је посебна установа, предвиђена у чл. 14. тач. 2, исте Конвенције, чији се ratio налази „у намери да се олакша акт обавезивања уговором који често претпоставља дугу и компликовану процедуру по унутрашњем праву”.5) Сходно таквој природи установе прихватања међународног уговора, бриселски споразум није послат у Народну скупштину на ратификацију, већ га је прихватила Влада Србије и о томе обавестила ЕУ као посредника. Међутим, како истичу С. Аврамов и М. Крећа „услови под којима се држава обавезује актом ратификације важе, mutatis mutandis, и код прихватања”.6)
Истовремено, према чл. 12. тач 2. а у вези са тач. 1. Бечке конвенције, већ параф председника Владе на неком међународном уговору може дефинитивно да међународноправно обавеже државу потписницу уколико се стране око тога сагласе. Из тога следи закључак да је премијер Дачић резерву у вези давања накнадног пристанка на споразум од стране Владе Србије истакао како би евентуалну политичку и крвичну одговорност благовремено поделио са другим члановима Владе, пре свега са А. Вучићем. На овакво међународноправно дејство парафа мислио је Африм Хоти, са албанског приштинског Правног факултета, када је указао да „неки споразуми могу да ступе на снагу и без ратификације, уколико их постигну високи државни званичници, укључујући ту председника и премијера земље”, чему ће по његовом мишљењу прибегнути Београд.7) Управо је овај пут изабрао Хашим Тачи када је 19. априла само парафирао бриселски споразум, без икаквог условљавања накнадним прихватањем од стране сепаратистичке албанске Владе. Међутим, сагласно тачки 6. Резолуције сепаратистичке албанске Скупштине од 18. фебруара 2012. године: „Споразуми процеса нормализације односа између двеју држава биће ратификовани од стране Скупштине” (сепаратистичке).8)Албански сепаратисти прибегавају ратификацији бриселског споразума, како то потврђују речи још једног албанског правног стручњака Р. Смака, искључиво због потребе јачања ауторитета унтрашњег правног поретка тзв. Републике Косова, јер „Косово мора показати озбиљност и испоштовати уставне и правне акте”.9)
Уосталом, међународна пракса је и пре доношења Бечке конвенције од 1969. године у појединим случајевима ишла толико далеко да су се чак и усмене службене изјаве највиших државних званичника, пре свега шефа државе, премијера и министра спољних послова, сматрале коначним и обавезујућим за његову државу. Тако је Међународни суд правде 1933. године у спору између Данске и Норвешке у вези Источног Гренланда заузео став да изјава министра иностраних послова Норвешке, Нилс Клаус Ихлена (1919. г.), о давању сагласности Данској да свој суверенитет прошири над целим Гренландом, упућена као одговор на питање данске владе, коју је парламент Норвешке оспорио, „обавезна за земљу којој припада министар”.10)
Наведени елементи форме недвосмислено указују да је у погледу начина изражавања пристанка да уговор буде међународноправно обавезујући бриселски споразум сачињен с обзиром на Конвенцију о уговорном праву од 1969. године, која се према чл. 1. примењује само на уговоре закључене између држава, а не и на уговоре других субјеката међународног права, као што су међународне организације (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми, бр. 30/72). Следствено, према класичној међународноправној теорији, како истиче М. Бартош, закључење двостраних уговора има неспорно карактер имплицитног dei ure признања нове државе, јер је уговорни капацитет неодвојив атрибут државе као основног међународноправног субјекта.11) Федералне јединице немају изворни уговорни капацитет којим би у међународноправном општењу стварале права и обавезе.
Основно правило међународног јавног права гласи да је један међународноправни уговор ваљан иако је противан прописима унутрашњег права, чиме се оснажује принцип pacta sunt servanda.12) С тога имамо следећу кошмарну ситуацију: закључујући бриселски споразум највиши носиоци власти Републике Србије извршили су противуставно и кажњиво кривично дело признања сепаратистичко-теорористичке албанске творевине на КиМ (кривично дело угрожавања територијалне целине), али су истовремено овим, са аспекта унутрашњег правног поретка непостојећим актом, преузели међународне обавезе. При оваквом стању ствари хитна одлука Уставног суда Републике Србије у поступку оцене уставности бриселског споразума покренутог од стране посланика ДСС-а, могла би да предупреди штетне последице на међународном плану. Проглашавањем бриселског споразума неуставним међународној заједници би се послао јасан сигнал да је његовим закључењем дошло до очигледне повреде битне уставне норме, те да је због тога, а сагласно чл. 46. Конвенције о уговорном праву, бриселски споразум ништав (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми, бр. 30/72).
У случају да судије Уставног суда Србије под притиском извршне власти изаберу стазу професионалног и људског беспућа, па не учине оно што и лаици виде – не прогласе бриселски споразум противуставаним, поруку међународној заједници о апсолутној ништавости за државу Србију бриселског споразума мора да пошаљу они чија неотуђива права и интересе овај окупаторски диктат, пресвучен у форму „уговора”, непосредно тангира. Стална, озбиљна и систематична опструкција примене бриселског споразума, путем изградње Уставом Републике Србије предвиђене организиције власти у АП КиМ, претворила би бриселски споразум у историјски споменик западног империјализма.
У супротном, бриселски споразум би постао трагичан преседан пуноважности једног међународног „уговора” који је настао као плод двадесетогодишње најогољеније и најбруталније принуде над државом која је његова уговорна страна – Републиком Србијом. Јер по чл. 52. Конвенције о уговорном праву:„Ништав је сваки уговор чије је закључење постигнуто претњом или употребом силе, кршењем принципа међународног права отеловљених у Повељи Уједињених нација” (Сл. лист СФРЈ-Међународни уговори и други споразуми, бр. 30/72).
То је још један доказ да питање одбране суверенитета и територијалног интегритета Србије на КиМ не може да буде само интерес Србије, понајмање њених владајућих гарнитура, јер се на њему ломи целокупни међународноправни поредак створен у условима равнотеже снага после Другог светског рата.
1) http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/04-L-199.pdf
2) http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=iwSt1DEGW78
3) С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2007, стр. 435;
5) С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, стр. 453;
6) С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, стр. 453;
8) http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/Rezolucija_odnos_Kosovo_Srbija.pdf;
С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, стр. 494;
11) M. Bartoš, Međunarodno javno pravo, I knjiga, Opšti deo: izvori, subjekti, Beograd, 1954, стр. 201-202;
12) С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, стр. 493-494.
