Србија је Савету безбедности УН упутила захтев да истрага о трговини људским органима на Косову и Метохији буде под покровитељством Уједињених нација. Јер, иако је Дик Марти, известилац Савета Европе, фактички, тешко оптужио косовског премијера Хашима Тачија, како за кријумчарење хероина, оружја и људи, тако и за трговину људским органима, илузорно је очекивати да ЕУЛЕКС-ова истрага пружи било какве резултате. И врапци на грани знају да је споменута мисија полиције и цивилне администрације ЕУ на КиМ тесно повезана са албанским криминално-политичким структурама које стоје иза наведених „обичних“ и монструозних злочина. А како народ каже: „врана врани очи не вади“. Уосталом, и пре Мартијевог извештаја знало се за трговину органима отетих Срба а ЕУЛЕКС није ни прстом мрднуо!
Европске колонијалне вредности
Зато се официјелни Београд, после приличног оклевања, обратио Савету безбедности УН. Додуше, то је вероватно учино пре у контексту продужене предизборне кампање а не због навале правдољубивих а, таман посла, националних осећања и идеја. Но, боље је и ишта него ништа. Бар за нас. С друге стране, у Паризу, изгледа, мисле другачије. Јасно, када се ради о српским претензијама.
Француска, држава која тренутно председава Саветом безбедности УН, упорно игнорише захтев Србије. Противно пракси према којој се то ради чим се тако нешто затражи преко званичних канала, Париз избегава да сазове консултације чланица УН у вези са захтевом Београда. Тиме спречава да буде донета одлука да се оно што тражи Србија стави на дневни ред наредне седнице Савета безбедности. Нема шта, ради се о гесту у духу „европских вредности“. Наравно, колонијалних! Из времена када су Белгијанци спроводили геноцид над становништвом Конга а Французи инквизиционим методама мучили заробљене предводнике отпора у Гвинеји.
Но, сада нећу тиме опширније да се бавим. Не „говорим“ о томе да би једна модерна европска сила, која високопарно инсистира на уљудности у политици те свом изузетном културном наслеђу, морала да поштује хуманистичке норме. А не само елементарне цивилизацијске стандарде, што такође не чини. Било би смешно то захтевати док француске ваздушне легије, као некада нацистичке ескадриле широм Европе, сеју смрт по градовима и селима Либије. Галски петао је поново, већ увелико, демонстрирао да му је до туђе слободе, једнакости међу људима и државама, и свеколиког братства, и даље стало као у доба Алжирског рата.
Имам у виду нешто друго: државне интересе и са њима скопчани банални спољнополитички рачун. На томе се – наравно не искључујући емотивно-пријатељску надградњу – темељи стратешко партнерство међу земљама. На страну како се ко понаша према онима који нису укључени у „погодбу“. А Француска, која је недавно потписала споразум о стратешком партнерству са Србијом – а то, да експлицитно поновим, подразумева међусобно уважавање виталних интереса, што је много више од подршке актуелном српском захтеву – брутално гази и основне људске вредности када су у питању Срби, а камоли да доприноси тежњама њихове државе. Не чини то само са Либијом и народима других држава које са Французима немају потписане „уговоре“ о пријатељству, већ и са нама који смо јој однедавно озваничени „пријатељи“.
Нови крвави лист
Председник Србије је, током недавне посете Паризу, после потписивања споразума о наводном стратешком партнерству, изјавио да се ради о прекретници у односима Београда и Париза. Ваљда је тиме хтео да каже: „Много лошег су нам учинили. Подржавали су наше непријатеље током ратних 90-их. Учествовали су 1999. године у агресији на Србију. Признали су сецесионистички акт Приштине. Али, шта је било, било је. Сада ће, када се ради о нама, окренути нови лист, који није замазан нашом крвљу“. Претпостављам да и Борис Тадић зна да проблеми у домену српско-француских односа нису произашли из тога што смо ми нешто лоше учинили Французима, а не да мисли да треба да будемо још услужнији према Паризу. Или сам ја необавештен па не знам да смо, примера ради, подржали захтеве корзиканских сепаратиста, те да са наше стране дува кошава која ремети међусобне везе.
Стратешко партнерство је двосмерни пут. Оно неизоставно значи да обе стране једна другој нешто позитивно дају а ништа нажао не чине. Иначе, у питању је неки други модел односа међу земљама: окупациони или колонијални. Очито, на западу на тај начин схватају стратешко партнерство са Србијом.
Да је тако, подсетили су нас Французи. Надам се да су сада и „неверне Томе“ схватиле како ствари стоје. А што се наших власти тиче, оне немају, бар у вези са тим, шта да спознају. Добро су знале да воде квислиншку политику. Ипак, и оне су задњих месеци немало изненађене. Веровале су да су евроатлантски господари захвалнији према својим покорним геополитичким батлерима. Другим речима, да ће се бар пред изборе правити да су, ако не стратешки, онда бар какви-такви „партнери“ са Србијом, те српским сатрапима тако помоћи да поново обману народ подгрејавајући евро-интегративне илузије.
Показало се да није тако. Колонијалисти са педигреом одувек су багателисали слуге, свесни да ће старе брзо заменити новим. О томе би, макар из егоизма ако не и националне одговорности, требало да размисле и они политичари који се сада надају да ће моћи да нађу језик са Бриселом и Вашингтоном. Неће у томе успети. Чак ни када се ради о њиховим личним и партијским интересима. Искористиће их и бациће их у политичку канту за ђубре.
Дела и речи
Вратимо се Французима. Они ће, готово сигурно, пре или касније – у тренутку када Запад смисли како да амортизује (предизборни) захтев официјелног Београда – ставити на дневни ред Савета безбедности. То може да се деси веома брзо. Могу да купују време али, ако „жути“ режим поново не повије главу до саме земље, и не повуче захтеве, не могу трајно да га игноришу. Но, како год било, порука Србима – чак и врло евро-кооперативним – већ је послата: „за нас, чланове евроатлантског унутрашњег круга, ви сте безвредан пук и тако ћемо вас увек третирати“.
То би сваки иоле национално нормалан Србин – иако због жеље за бољом материјалном егзистенцијом и повремено сањао ружичасте евроунијатске снове – од сада морао да има у виду када хоће да изговори или напише речи: стратешко партнерство. Како је мудри Конфуџије говорио: „Ако речи нису утемељене, ни дела нису остварива“. Док год непријатеље будемо звали пријатељима, а ратне и актуелно-мирнодопске агресоре третирали као стратешке партнере, пролазићемо као и до сада. Значи, „као бос по трњу“.
За Србију и Србе у целини – када се ради о великим силама – само Руска Федерација може да буде у пуном смислу стратешки партнер. Кина, Индија и Бразил су далеко и са нама немају никакве традиционалне споне, а за Запад смо европска Либија. То не значи да, ако је то могуће, на принципима паритета, не треба да одржавамо максимално добре економске, политичке, војне, и све друге врсте односа, са свим другим великим и малим државама, како истока тако и запада. Али стратешки партнер може да нам буде само она земља која је вољна да нас поштује и уважи наше интересе – односно према којој ми хоћемо и можемо реципрочно тако да поступамо – у размерама које су адекватне изразу стратешко партнерство.
Тек када то схватимо, односно када утувимо у главе ко су нам пријатељи а ко непријатељи, и у складу са тим почнемо да говоримо и делујемо, имаћемо основа да се надамо да ће почети да се остварује бар део онога што чини наше виталне националне интересе. О томе треба добро да промислимо пре него што будемо дали глас на предстојећим изборима. Они који се куну у пријатељство са земљама које нам чине зло, били на власти или у опозицији, тешко да ће повести Србију путем избављења. Ако већ морамо да балансирамо на пољу спољне политике, укључујући ту и претварање (до даљњег) да смо спремни на неки вид сарадње (наравно не стратешке) и са онима са којима праве сарадње не може да буде, не морамо да правимо труле компромисе у домену унутрашње политике.
