Крајем децембра прошле године, из канцеларије захумско-херцеговачког епископа, саопштено је да ће почетком јануара 2011. године, након скоро две деценије, Мостар поново постати седиште те епархије. Како је наглашено: „повратак епископа у двовјековно епархијско сједиште има вишеструки смисао и значај за Мостар и цијелу регију“, те представља чин „подршке и охрабрења Србима повратницима у обнови живота у ратом расијаном и порушеном Мостару, али и народима других вјероисповијести који у својој разноликости вијековима живе раме уз раме у граду на Неретви“.
У обавештењу такође стоји: „Епископи треба да буду стално уз свој народ.“ Но, нажалост, данас наш народ готово да и не живи у Мостару и Западној Херцеговини. Од 1941. године до средине 90-их, одатле је протеран или је тамо поклан. Јаме испуњене нашим мученицима тихи су сведоци да је захумска земља некада била настањена и православним Србима.
Да смо биолошки виталан народ, какав смо били почетком 20. века, не би имао дилему око тога да ли прогнани Срби треба да се враћају у Мостар, Тузлу, Сарајево, Дубровник. Оно што је наше историјски, могли би постепено да повратимо на демографском плану. Овако, плашим се да би повратак био контрапродуктиван. Били би незнатна мањина у муслиманско-хрватском мору, чија би будућност зависила само од регионално-европске политичке климе. И уз то би млађим генерацијама Срба претила асимилација (поготово у Хрватској) или идентитетска релативизација (у БиХ). Срби у РС неће поново оболети од југословенског вируса, али они малобројни који су остали у Сарајеву често га и даље носе у себи. Тражећи модел опстанка, то би, пре или касније, била и судбина млађих Срба повратника у урбане средине.
Отуда, ако је враћање седишта епископије из Требиња у Мостар симболички позив Србима да се масовније враћају, онда то није добар потез. А боде очи и евроунијатска реторика која провејава саопштењем о коме говоримо. Да ли је посао СПЦ да се бави својим верницима или регионалним проблемима? Је`л мисија српске цркве да унапређује верско-националну разноврсност „града на Неретви“ или да брине о добробити свог народа?
Српски прогнаници – а не избеглице како их погрешно зовемо – треба да се враћају само тамо где поново могу да постану већина или бар да представљају велику мањину (са упориштима у којима преовлађују). Добар је потез што су се Срби вратили у Дрвар, Босанско Грахово или Гламоч, али, када се ради о Мостару или Тузли, треба да сачекају евентуалну промену војно-политичких чинилаца на терену. Морамо да памтимо шта је наше, и да чекамо погодне прилике за решавање српског питања. Опет, макар и подстакнути лепим жељама, не смемо да поступамо себи на штету. Камоли, да смемо да подлегнемо евроатлантској манипулацији.
Из канцеларије владике Григорија поручују: „Обнављање старог сједишта почетак је новог раздобља у историји Епархије и важан корак у нормализовању живота на њеној територији, али и у Републици Српској и Босни и Херцеговини.“ Поздрављам тај чин ако ће он допринети националном и личном бољитку малобројних преосталих Срба у Мостару, а није му намера да у духу, од стране Америке и њених локалних пулена прокламованог босанско-херцеговачког „братства и јединства“, трасира пут за нормализацију прилика у БиХ у складу са евроатлантским стандардима. А то би подразумевало како централизацију БиХ, тако и ново етничко прекомпоновање простора о коме говоримо, на начин да се разбије етничка хомогеност произашла из рата 1992-95. Тако би био створен некакав босански „мелтинг пот“ и основ за доминацију већинских муслимана.
Српски следбеници евроатлантске идеологије, како они у Србији тако и ван ње, хтели то или не, оним што чине томе доприносе. Између осталог и тиме што заговарају по нас штетан концепт решавања питања прогнаника враћањем на старо. И то како у вези са оживљавањем југословенства тако и територијално-националним распоредом. Да је то и могуће, у околностима када су наши демографски трендови и даље гори у пређену са муслиманском популацијом, то за нас не би било повољно решење. Којим случајем да није било ратова током 90-их, ми би у миру изгубили многе територије. Како у тексту „Етничкe мапe БиХ 2009, Дистрикта Брчко 2009 и промена у БиХ 1971-2011“ пише Горан В. Николић, од 1991. до 2011. године Срби би „скоро извесно постали мањина у Котор Вароши, Кључу, Илијашу, вероватно у Модричи и Чајничу“. А удео муслимана у популацији БиХ износиоби „око 51,5%, док би Срби смањили свој удео на око 29%“. Укратко, уз све негативне стране које је то имало, за нас је хомогенизовање на простору РС било спасоносно.
Намеће се паралела са Јерменима. Источни део Турске представља тзв. историјску Јерменију, где су припадници споменутог хришћанског народа све до почетка 18. века чинили гро становништва. Но, већ у наредних сто година Турци и Курди, односно муслимани, стекли су већину у којој су тек опстајале поједине оазе у којима је јерменско-хришћанско становништво имало бројчану премоћ.До почетка 20. века наставио се такав, по Јермене негативан тренд. А када су Турци проценили да је за то наступио погодан тренутак, услед реченог, над Јерменима је било лако извршити геноцид. Спасили су се једино Јермени настањени на истоку националног државно-етничког подручја из времена пре турске инвазије.
Те територије, на којима данас постоји Република Јерменија, Руси су 1828. године ослободили од Персијанаца и Турака. Тада је и ту удео хришћана спао на свега 40%. Међутим, Русија, Турска и Иран, договориле су се да границе буду отворене како би хришћанско становништво које не жели да остане у саставу исламских држава могло да се пресели у Русију, а муслимани из њој припојених земаља, у Персију или Турску. Тако је велики број Јермена доспео на данашњу територију јерменске државе, а њу је напустио немали број Азербејџанаца. Тиме је процес вековног потискивања Јермена са њихове историјске земље, бар на једном њеном делу, заустављен, односно започео је обрнут процес. Јерменско становништво, захваљујући подршци Русије, почело је негде да се хомогенизује. Уз сав објективан бол Јермена изазван чињеницом да су изгубили многе историјске земље, бар је избегнуто да имају судбину изолованих острва у мору туђина, којима прети даља маргинализација или чак нестанак услед погрома. Штавише, створени су, у погледу етничке компактности и концентрације, предуслови за обнову јерменске државности.
Поука коју ми можемо да извучемо из тога је да је чак и од искрених, а камоли по Србе плански смишљено неповољних, узалудних покушаја да се исправи „крива Дрина“, много паметније постепено а прагматично радити у прилог отклањања неправди нанетих српским прогнаницима, као и заштите наших национално-државних интереса. Тако је радила Грчка која је после Првог светског рата доживела тежак пораз у рату са Турцима предвођеним Кемал-пашом Ататурком. Без обзира што су Грци протерани са запада Мале Азије (где су били већина), они су систематски насељени у Тракији и Егејској Македонији, те су радикално изменили етнички карактер тих раније доминантно турских или словенских крајева. Тако је губитак бар делимично компензован а грчка држава стабилизована.
Срби су током 20. века много изгубили, али је и наш народ извојевао један велики добитак. Национално-одлучном политиком створена је и популацијски консолидована Република Српска. Више спонтано него плански, досељавањем српских прогнаника, учвршћен је и српски карактер Војводине. Да је било више памети било би повећано и српско присуство у неким другим крајевима. Но, над просутим млеком не вреди плакати. Треба да се трудимо да не направимо нову штету, односно да колко-толико попунимо полупразно лонче. Одличан потез у том правцу, средином децембра 2010. године, повукли су представници прогнаних Срба из Крајине и Хрватске.
Они су покренули прикупљање потписа широм Србије, Српске, Црне Горе, као и у дијаспори, са циљем да се од релевантних европских институција затражи блокирање приступање Хрватске ЕУ, док се не реше имовинска и друга отворена питања. Та земља је над Србима спровела масовно етничко чишћење са елементима геноцида, те је ненормално да јој се допусти да уђе у Унију, уста чијих званичника су пуна хуманистичких фраза, док бар не обештети жртве политике коју је водила. Тако би српски прогнаници бар добили материјалну и моралну компензацију, и могућност да наставе много достојанственије да живе у крајевима у којима су се населили.
Срби су – свако ко у то сумња нека погледа пописе становништва који се односе на период од 1900. до 2000. године – највеће жртве ратова 20 века. Дошло је време да бар део штете наплатимо. Без регулисања питања српских прогнаника Хрватска не може, што страсно жели, у ЕУ. Нажалост, наше марионетске владајуће структуре не користе прилику да издејствују да главни регионални разбојник плати бар део онога што је отео. Ако одузети животи не могу да се надоместе, бар куће и станови могу. Но, председник Тадић и њему слични политичари спремни су да релативизују хрватску одговорност, те да решење проблема траже путем некакве међународне донаторске конференције. Њен циљ би било оснивање тзв. Фонда за збрињавање, пре свега српских прогнаника (јер проблем осталих је већ решен), односно стамбено обезбеђивање оних који реше да се врате у Хрватску или подршка њиховом пуном интегрисању у Србији, РС и Црној Гори.
Све то уистину мора да се уради. Али у складу са нашим виталним националним интересима, и на рачун онога ко је за зличин починио. Зашто би Србија просјачила за рачун Хрватске? Та земља мора да плати своје дугове, а на нама је да је притиснемо, сада када су за то сазреле околности, а не да јој помажемо да се извуче. Уосталом, зар је реално очекивати да ће, суочене са економском кризом, САД и земље ЕУ, за потребе обештећења српских прогнаника дати 5-6 милијарди долара, колико се процењује да је вредност њихове узурпиране или разрушене имовине (и потраживања која произлазе из неоствареног права на откуп станова)? Свакако да није. Путем донаторске конференције Србима би била бачена само прашина у очи, те би питање прогнаника било дефинитивно по нас неповољно затворено.
То не смемо да допустимо, као ни да буде нарушено и оно мало стечене хомогенсоти српског простора. Напротив, морамо да се боримо да оно што нам је остало, како демографски тако и у сваком другом погледу, буде консолидовано, а онда ће се, пре или касније, указати прилика да повратимо макар неке окупиране територије. С друге стране, ако наставимо да следимо погубну логику која нам је призвала несрећу, изгубићемо и оно што нам је преостало. Наши непријатељи то и желе, а на нама је да одлучимо да ли ћемо да им допустимо да паклене планове и даље спроводе преко њихових повереника међу нама. На деловање Вашингтона, Анкаре, Лондона, не можемо битно да утичемо, али можео на избор оних који би требало да штите, а сада поткопавају, наше интересе. А када ту почнемо да мењамо ствари, онда ће и читав „наш“ евроатлантски лоби, био он у недрима цркве или медијима, изгубити велики део воде којом се залива, а нашим регионалним и глобалним непријатељима постаће много теже да раде против нас.
