Објава државноубилачке политике на Дан Србијине државности

242

Избор заступника става државног врха Србије.У предвечерје Дана државности, а после заједничког састанка председника Републике Т. Николића и представника Владе Србије, на челу са премијером И. Дачићем (13. 2.), обелодањен је став владајуће коалиције према заједничком евроатлантско-албанском захтеву за укидање институција државе Србије на КиМ. Овог пута је улога заступника државног врха додељена, најпре саветнику председника Републике, М. Ђурићу, а потом, у само предвечерје Дана државности, и лично председнику Републике, Томиславу Николићу.1)

Укидање институција државе Србије на КиМ је приоритетни и ултимативни захтев ЕУ, који је испостављен премијеру Србије у следећем кругу бриселских тзв. преговора, 19. и 20. фебруара. Имајући ово на уму, а знајући да је владајућа коалиција целокупну своју политичку стратегију определила према химери добијања датума за почетак процеса еуроунијатског придруживања, избор Николића и његовог саветника за заступнике става државног врха по једном тако важном и „врућем” државно-националном питању, не чини се ни мало случајним. Својом изјавом председник Николић је требало да потврди јединство државног врха у вођењу еуроподобног курса косовске политике, које је после појединих његових (не)планираних, радикалско „разбарушених” иступа, нарочито у вези са првобитним текстом Платформе о КиМ, ставило под сумњу његову новопечену еуроуредност. Уз то, оваквим индулгенцијама председник Републике се код вашингтонско-бриселских жреца откупљује за државно и национално „тврде” изјаве из предизборне кампање, као што је она изречена у Косовској Митровици, 12. априла 2012. године, да га оно што је потписо Б. Тадић у вези са КиМ, „а да је на штету Србије… не обавезује”!2) Нема сумње да су евроатлантски жбири и тада добро знали снагу и искреност Николићевог патриотског „вјерују”, и с тим у вези, стварни степен угрожености евроатлантских интереса на Балкану. Зато садашња Николићева индулгенција којом се искупљује за ранији патриотски вербализам нема краткорочни циљ да заштити ничим угрожене евроатлантске интересе, већ да дугорочно потпуно потроши политички ауторитет Т. Николића, као његов улог у некој будућој национално слободној политичкој радњи, а при другачијој подели карата на српској политичкој сцени. Тако је после премијера Дачића, и председник Николић, са најновијом изјавом о тзв. паралелним институцијама на КиМ, добио од вашингтонско-бриселског режисера улогу у представи Царево ново одело. И док оваквим политичким нудизмом режисер храни своју империјалну садистичко-десадовску страст, она, ма како депримирајућа, за српски политички корпус може да постане и политички еманципујућа.

Правни оквир Николићеве изјаве. Предлог решења статуса Србијиних институција на КиМ, који је у име целокупног државног врха изнео председник Николић, састоји се у следећем: постојећи републички и локални органи, организације и установе престају да буду институције државе Србије и претварају се у институције тзв. државе Косово. На овакав закључак јасно и недвосмислено упућују Николићеве речи да „српске институције постају косовске институције и њима управљају Срби”. Следствено, заједница српских општина на КиМ, о којој је на РТС говорио саветник председника Николића, М. Ђурић, није ништа друго него српска територијална аутономија у оквиру независног Косова.

Овакав противуставан предлог се по моделу привидне контрадикторности из првобитне председникове Платформе, за унутрашњу политичку употребу маскира ставом да ће бриселско „преговарачко” решење бити санкционисано доношењем уставног закона о АП КиМ. Овим законом, како истиче претседников саветник, српска територијална аутономија би била уређена у оквиру АП КиМ „којој би био поверен већи део надлежности којеона сада де факто врши без наше сагласности”.

Да је реч о обичном устаноправном каламбуру за политичку манипулацију властитих пореских обвезника, потврђује Николићева изјава да ће се целокупно „преговарачко” решење преточити „кроз устав Косова, али, не заборавите, и кроз Устав Србије”.3) Већ само помињање накнадне легализације устава тзв. Косова и већине надлежности које сепаратистичка државолика творевина сада врши, указује на право самоорганизовања које је својствено федералним јединицама у државама са федералним устројством. Овакав статус КиМ би био противан положају суштинске територијалне аутономије који јужна Србијина покрајина искључиво може да ужива према важећем Уставу Р. Србије. Тако би се на основу чл. 182. ст. 2., а по поступку предвиђеном у чл. 203. ст 7. донео уставни закон, којим би уместо успостављања територијалне аутономије на КиМ, држава Србија била федерализована. Међутим, како надлежности које данас врши сепаратистичка државолика творевина Косово, представљају још од времена Бодена класичне атрибуте државне суврености, њиховом легализацијом кроз уставни закон Србијин уставни поредак би се, заправо, конфедерализовао. Ово и стога, што председник Републике и његов саветник ни једном речју, у форми предлога, не помињу надлежности које би држава Србија вршила на КиМ, нити начин партиципације КиМ у органима државе Србије.

Оно што чини још апсурднијим овакав уставноправни каламбуру је чињеница да је он у било којој до краја изведеној варијанти, федералној или конфедералној, неприхватљив албанским сепаратистима и њиховим западним менторима. Пошто је то јасно и представницима Србијиног државног руководства, изгледа да идеја са једним оваквим уставним законом нема други циљ него да краткорочно умири српско бирачко тело, узнемирено због противуставног чина одрицања државности над 12,3% територије Републике Србије. Насупрот томе, уколико би се и поред компликоване процедуре за усвајање уставног закона (двотрећинска већина у Народној скупштини и уставни референдум), он ипак донео, са конфедералистичким садржајем о коме су говорили председник Т. Николић и његов саветник Ђурић, под уставни поредак Србије био би постављен преседан са разорном снагом темпиране бомбе за потпуну територијалну дезинтеграцију државе Србије. Без политичке воље да такав уставни закон буде примењен на КиМ, а са мноштвом политичких воља спремних да га примене у неком од већ пројектованих региона остатка Србије. Опасност је тим већа, што се чувар уставности – Уставни суд Републике Србије, поводом предлога за оцену уставности тзв. бриселских уредби, већ показао као пуки послушник извршне власти.

Предлогом коалиције на власти, на челу са председником Николићем, о гашењу институција државе Србије на КиМ и истовременом признању органа сепаратистичке државолике творевине Косово, крши се уставна обавеза „свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним односима”. Да је сам председник Николић свестан противуставности оваквог свог става, показују речи које је изрекао приликом посете В. Британији, 29. 7. 2012. године, да „је Устав Србије јасан, а да је председник први који брани Устав, који каже да је КиМ у саставу Србије”.4) Овим је његова политичка, али и кривична одговорност још извеснија (кривично дело Угрожавања територијалне целине из чл. 307. а у вези са чланом 320. ст. 2. Кривичног законика Р. Србије).

Политички оквир Николићеве изјаве. Предлог да држава Србија себе самоукине на 12,3% територије не само да је противуставан, већ је супротан и политичкој вољи грађана, као носиоца народне суверености (чл. 2. Устава), оној која је изражена на прошлогодишњим парламентарним и председничким изборима. Наиме, грађани су тада већински дали мандат за вођење према КиМ политике коју је председник Николић, на прошлогодишњем предизборном митингу у К. Митровици, дефинисао речима: „Косово није моје, није ми га оставио отац, нисам га купио, не могу да га продам, не могу никоме да га поклоним, припада свима вама-целој Србији, сваком њеном грађанину појединачно па како грађани желе тако ће и да буде. У Уставу пише да желе да буде – Србија и биће Србија, док последњи Србин хода земљом Србијом”.5) Релевантна истраживања јавног мњења показују да у овом тренутку еуроунијатску политику, у име које се жртвује Србијина државност на КиМ, подржава само 41% грађана Србије. Овакву политичку вољу грађана Србије не изражава садашњи састав српског парламента, јер се уласку у ЕУ противи само ДСС, са 21 посланичким мандатом. 6)  Иако би због постојања овакве дисхармоније између бирачког тела и народног представништва, по правилима парламентаризма требало распустити Народну скупштину и расписати нове изборе, Влади је „Брисел дискретно сигнализиро да никакви избори сада нису корисни, ни за процес евроинтеграција Србије, нити за дијалог Београд-Приштина”.7)

Зато што не изражава стварну вољу грађана над којима влада, већ вољу западних амбасада, садашња Србијина власт је у потпуности изгубила легитимитет. Овим се још једном показало потпуно тачним давно запажање, Владимира Јовановића, оца Слободана Јовановића, да „кад год би влада београдска покушала да ујарми Србију и да је унизи до најнижег степена народа, вазда би та влада била подстрекавана којим од страних конзула”.8) У збиру противуставне радње и нелегитимност положаја носиоца власти резултују ничим другим до државним ударом, који је, наочиглед грађана Србије, садашња владајућа коалиција извршила уочи Дана државности – одричући се Косова и Метохије.

У условима када је политичким харангама и купопродајама вашингтонско-бриселска осовина измајсторисала такав састав Народне скупштине, у којој је немогуће обезбедити већину за покретање поступака изгласавања неповерења влади (најмање 60 посланика) и интерпелације (најмање 50 посланика), чиме је обесмишљена парламентарна функција контроле рада извршне власти, постојећу политичку ситуацију могу само непосредно да разреше грађани као искључиви носиоци суверености, континуираним јавним политичким притсцима који ће довести до нових избора. У супротном, уколико изостане борба за општи интерес и заштиту државноправног поретка, десиће се исход који је неминован за ону политичку заједницу, коју је Иван Иљин описао следећим речима: „људи који се баве политиком, могу да следе најразличитије циљеве – и користољубиве, и апсурдне, и рушилачке, и издајничке, и чудовишне, али сви ти циљеви су у стварности антиполитички. И морамо управо тако да их оцењујемо и карактеришемо, јер ће се, иначе, политика претворити у гунгулу суманутих људи и криминалаца… Уколико више људи, лишених политичке и правне свести, активно учествује у државној делатности (макар и у форми обичног гласања), утолико је већа опасност по државу. Што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе, и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођава и распада, држава постаје тим слабија, и тим лакше ће се срушити и распасти једног не баш лепог дана”.9)

 

 

8. В. Јовановић, Страни консули у Србији, Изабрани списи, Београд, 2011, стр. 119;
9. И. Иљин, Пут духовне обнове, Београд, 1998, стр. 163.