ОБРАЧУН ХАШКОГ ЧУДОВИШТА СА ШЕШЕЉЕМ

459

5. јануара, уочи великог православног празника – Божића – Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ, Хашки трибунал) је предузео нов покушај да, ако ништа друго, оно бар погорша здравље лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља.

Шта се десило? Затвореници Трибунала који се лече обично ујутро и увече добијају лекове које им је преписао лекар. Њих доносе у пластичним чашицама. 5. јануара су Шешељу донели његове лекове, али се у чашици, осим оних које стално прима, налазила још једна таблета, која се од његових разликовала и по спољашности – већа је и жуте боје, док су његови лекови сви били бели и мањи.  Шешељ је одбио да попије непознати лек, на коме није било никакве ознаке. Чувар је таблету вратио лекару, који је у вези с тим сачинио „белешку о инциденту“.

Да објаснимо шта је изазвало толику пажњу у вези са лечењем и лековима које лекари преписују Србима. 14 Срба, против којих је у МТБЈ вођен поступак,  је умрло (баш у Трибуналу, у току издржавања казне или врло брзо после изласка из Трибунала. А као узрок смрти је навођено – болест, смрт из непознатих разлога, самоубиства). У процесу који је тужилаштво Трибунала сматрало „крунским“ – против српског екс-председника С.Милошевића – Тужилаштво је доживело потпуни неуспех. Оно није успело да докаже ни једну од 66 тачака оптужнице. И зато су у Трибуналу извршили махинације са средствима за лечење. У комплекс терапије која је на прави начин лечила С.Милошевића од високог притиска и других болести срца унето је ново средство, које се користи за лечење лепре – губе. Тај препарат је блокирао деловање осталих, што је и довело до трагичног исхода  – до смрти С.Милошевића. Тачније – до његовог убиства од стране оних који су свесно унели тај лек у терапију која је већ била прописана српском председнику. Али нико не само да није кажњен због убиства бившег српског председника (ни службеници, ни лекари Хашког трибунала) већ је Трибунал још и окривио Милошевића зато што овај, као, није извршавао налоге лекара, тј. није узимао лекове како је преписано, већ је узимао лекове који му нису преписани како је сам хтео. Тада је МТБЈ декларативно и цинично показао своју антихуману и антиправну суштину.

В.Шешељ консеквентно брани своју позицију: он неће Трибуналу да у руке да такав „ас“ какав би било његово лично  „одбијање лечења“ – ма како се то завршило по њега – он сматра да мора да извршава све налоге лекара Трибунала. И тако – да би свима било јасно како Трибунал у ствари брине о оптуженима и какви су му резултати лечења – не сме да се заборави чињеница да се стање здравља В.Шешеља свих година у „притвору“само погоршава, а то не може да се окарактерише другачије, осим као свесно нарушавање здравља и довођење живота В.Шешеља у опасност.     

Лекар је у својој службеној белешки  признао да му наведена таблета  није позната, и да не представља лек који је он преписао Шешељу. Истовремено је прихватио да се појави као сведок уколико Шешељ буде инсистирао да се овај инцидент истражи.

А у последњих месец дана код В.Шешеља је дошло до погоршања проблема са аритмијом, тахикардијом и високим притиском. Аритмија је толико јака да се колеба од 150 удара у минуту до 50…[1] То само по себи доказује или професионалну неприкладност лекара који раде у Трибуналу  или, што је много вероватније,  чињеницу да  лекари само извршавају налоге: не указују на прави начин потребну лекарску помоћ, свесно причињавају штету по здравље, што у сваком правном систему на свету представља преступ који се гони кривично.

Треба да се присетимо и необичне операције која је Шешељу извршена у септембру 2010. године. Операција има илегални и, прикрада се сумња, али и више од обичне сумње, и криминални карактер. Сумње се јављају зато што је судско веће III на челу са судијом Ж.-К.Антоанети препоруку да се изврши медицинско испитивање стања здравља В.Шешеља дало још 30.07.2010. године. Прошло је месец и по дана, а препорука, без икаквог објашњења, није извршена. Уместо тога је изненада, не тражећи посебну сагласност за то од оптуженог, и без потпуног дијагностичког испитивања са свим неопходним апаратима, 17.09.2010. г. Шешељ оперисан под општом наркозом. Извршена је  аблација срца (локално микроталасно електромагнетно, тј. са струјом високе фреквенције, деловање на патолошко жариште у срчаном мишићу). Ако није било претходног испитивања, то значи да нису узети у обзир ни могући ризици – образовање тромбова, инфаркт или инсулт. Судско веће  III  је поново, 19.11.2010. г. (после операције, а не пре!) наложило вршење медицинског испитивања В.Шешеља, али са предајом детаљног извештаја о стању његовог здравља у писаном облику. Међутим, њега су прегледала само три лекара – два западна и један (пулмолог) – из Русије, мада је Шешељ инсистирао да сва три лекара буду независна, из Руске Федерације, укључујући и кардиолога, који је за њега од животне важности, али је Трибунал дозволу дао само за пулмолога. А сам преглед је обављен тек у марту 2011. г. (!), опет без неопходних апарата и без вршења неопходних анализа. Детаљни извештај, који је требало да буде одмах урађен и предат, није предат ни до данашњег дана. Такође до данашњег дана ни В.Шешељу, ни његовим најближим сродницима, ни  његовим правним саветницима, није дата информација о току и резултатима операције (одмах пошто је она урађена лекари медицинског центра „Броново“ су магловито изговорили да ће прави резултати операције моћи да се знају тек када прође неколико месеци од ње). Садашње нагло погоршање здравља В.Шешеља најбоље сведочи о њеном деструктивном карактеру.

Најважније је то, да до сада свих година откако се В.Шешељ систематски жали на проблеме са срцем, разлози за његову аритмију нису откривени, баш као што му ни дијагноза није јавнопостављена. Без обзира на то В.Шешељу су преписани лекови које он сада прима – дигиталис и верапамил, и бета-блокатори – средства која могу да се преписују у комплексној терапији или када постоје снажне неправилности  срчаног ритма. Препарати се преписују у зависности од испољене патологије. Али да поновимо – нико још од 2009. године не располаже тачним подацима о стању Шешељевог здравља. Те 2009. године српски професор, лекар Здравко Мијаиловић, који је прегледао Шешеља, навео је да лекови, преписани Шешељу, као нежељено дејство могу да имају појављивање управо аритмије, а њихово дуготрајно коришћење може довести и до најтежих последица по здравље болесника, при чему се не искључује ни летални исход. Логично је да се постави питање: колико времена човек који се налази у изузетној јакој стресној ситуацији може да издржи тако озбиљна оштећења срчаног ритма, тако тешку аритмију и тахикардију (не рачунајући друге болести, које се свакако не лече међу затворским зидинама – бронхијалну астму и оболелу јетру). Дошло је време да се проблем расправе МТБЈ са В.Шешељом пренесе на највише међународне институције, јер се одавно крши основно право сваког човека – право на живот.

Ванредна ситуација се није завршила инцидентом с необичном таблетом. 7. јануара 2012. Српска радикална странка је добила информацију да су В.Шешеља нашли у несвесном стању на поду његове ћелије и да су га одмах пренели у болницу Лајден у Хагу. Једино што се за сада зна је да се Шешељ налази у универзитетској клиници и да је тамо довезен са симптомима јаке слабости, несвестице, шума у ушима, притиска у грудима, периодичног стезања и бола,  уз осећај да срце не бије ритмично, и немира.

Болнички лекар уверава да је његово стање стабилно. (Обзиром да је најновија вест да председника СРС, после урађене коронографије,  чека нова интервенција на срчаним  артеријама) Српски радикали су убеђени у супротно: Шешељев живот је у опасности! Трибунал је у ћорсокаку, тужилаштво је доживело потпун неуспех јер није успело да докаже ни једну тачку оптужнице. Због тога је Шешељ и одбио да се брани у другом делу процеса, на коме је требало да као сопствени бранилац да завршно излагање.

Трибунал јача притисак: већ три месеца (!) је на снази режим забране на привилеговану комуникацију са његовим правним саветницима и смањење посета. Тј. од октобра 2011. Трибунал је незаконито, без икаквих разумљивих објашњења, В.Шешељу одузео право на привилеговану комуникацију са његовим правним саветницима, а да говори може само преко отворене везе. Дато је следеће образложење: „Секретаријат сумња да Шешељ привилеговану комуникацију  користи за политички рад“(?!?). Наравно да се томе не треба чудити, јер је то стандардна формула „специјално за Шешеља“. Она је већ коришћена више пута, али сваки пут – пред изборе. Тако је 8. јануара 2004. године Трибунал за Шешеља увео режим „тоталне изолације“ и забранио му сваку врсту комуникације са „другим особама“ на период од 30 дана. Значајно је образложење које је Секретаријата тада изнео – да ће ова одлука „допринети поновној успостави и очувању мира на простору бивше Југославије“. Затим му је 6. фебруара заменик Секретара Тужилаштва продужио изолацију за још 30 дана под мотивацијом да је „на парламентарним изборима у Србији 28. децембра 2003. године странка, на чијем је челу оптужени, добила 82 од укупно 250 места у Скупштини републике Србије“. То значи, констатују правни саветници В.Шешеља, Трибунал је окривио Шешеља чак и за постојање такве, „незгодне“ за Трибунал,  политичке снаге у Србији. 9. марта 2004. г. забрана на комуникацију се продужава за још 30 дана; 8.04.2004. следеће по реду продужење изолације од стране Секретаријата Трибунала се објашњава крајње отворено:  „Заказивање председничких избора у Србији за 13.06.2004. године“; следеће продужење од 30 дана долази 7. маја (поново под изговором избора), а затим 9. јуна на исти период, јер постоји тежња  да се никако не дозволи учешће Шешеља у политичком животу Србије, јер „постоји могућност да ће други круг избора бити одржан 27.маја 2004. године.[2]  Оваквим противправним поступцима МТБЈ се цинично декларише као наднационални орган за политички обрачун са одређеним политичким  снагама и лидерима у различитим земљама.

Правници, историчари и политиколози тек треба да проучавају процес В.Шешељу у МТБЈ, и да дају свој вердикт, који ће бити очишћен од пропагандних митологема западних мега-идеолога, који простор Балканског полуострва трансформишу према њиховим геополитичким и економским задацима. Посла има много  – „Предмет „Шешељ“ је по многим параметрима јединствен. Да подсетимо да је, између осталог, он јединствен и због „два почетка“ процеса. Први почетак процеса у МТБЈ је био  када је Тужилаштво имало уводни део, а да окривљени није присутан. Тада је Трибунал покушао да Војиславу Шешељу одузме право да се сам брани, и да му натури адвоката Дејвида Хупера из Велике Британије. Војислав Шешељ је у знак протеста био приморан да се бори за своје право, које му омогућавају и закони, и то тако што је морао да прибегне најтежем начину– прогласио је штрајк глађу који је потрајао 28 дана. Без обзира на то, судија Хилдегард Уерц-Рецлаф је у име Тужилаштва 27. новембра 2006. године изговорила уводну реч, патетично и лицемерно подвлачећи колико је важно да суд буде праведан и да поштује право – мада у судници није било Шешеља. Дотле је већ било прошло скоро три пуне недеље од почетка његовог штрајка (који је трајао од 10. новембра до 8.децембра  2006. године), који је угрозио његов живот, али је В.Шешељ морао да се избори за једно из основних права човека – право да се у суду сам брани… Гладовање је прекинуто захваљујући притиску светске јавности. Трибунал је формирао ново судско веће, апелационо веће је Шешељу вратило право да се сам брани и објавило ништавним све процесне радње које су биле предузете од тренутка када су почели да му натурају адвоката, што је значило и брисање уводне речи тужилаштва.

Други пут је процес почео тек после пет година, у новембру 2007. године, али су и даље рад Тужилаштва карактерисали дуги систематски прекиди. Први експерт Тужилаштва  – за предмет у оптужници који је назван „говор мржње“ – био је амерички професор социологије Ентони Обершал. После истраживања које је он извршио његов је закључак био да није открио да је Шешељ подстицао на мучења, убиства ратних заробљеника, жена, деце и заробљеника, на хватање таоца, силовања, уништавање сакралних објеката или објеката за образовање и пљачку имовине. Односно, Обершал је признао да није пронашао ни једну Шешељеву изјаву којом би овај позивао на вршење злочина било које врсте. Због таквог „пропуста“ Обершал је дисквалификован као експерт и после тога је на процесу био присутан само у својству обичног сведока…

Предмет В.Шешеља је јединствен и зато што тзв. „говор мржње“ који представља једну од главних тачака оптужнице, према међународним правним нормама представља објекат грађанског права, а не кривичног. Тако је Трибунал прекршио између свега осталоги  право човека на слободу речи, које гарантују члан 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и члан 19 Опште декларације о правима човека, као и чл. 19 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Јединствен је „Предмет“Шешељ“ и због три паралелна процеса (у односу на основни) који се воде због „непоштовања суда“. По прва два су већ изречене пресуде – 15 и 18 месеци  затвора, укупно 33 месеца, а то је више него што су руководиоци Армије БиХ добијали за убиства цивила; пример је главосеча Насер Орић, који је своја зверства снимао на виде-траке да би се њима хвалио. Он је добио је 24 месеца казне. Објекат судског разматрања МТБЈ није постало ни физичко уклањање око 30 сведока и чланова њихових породица у току самог процеса, који се водио против команданта тзв.Ослободилачке армије Косова Рамуша Харадинаја.[3] Харадинај је отворено писао у својим мемоарима „Књига о рату и слободи“ да „смо ми стално нападали српске снаге. На сваком месту. Дан и ноћ. Не кријући се. Српске полицајце смо убијали сваког дана“.[4] Али МТБЈ тврди да управо у случају В.Шешеља  постоји „притисак на сведоке“ (који су сви и дан-данас, треба констатовати, и живи и здрави, и нису констатовали да постоји било какво узнемиравање  због процеса Шешељу).  Сада се води трећи процес  због непоштовања суда. Може да их буде још бар десет. Тако Трибунал, који није успео да докаже ништа од оптужби које су звучале у почетку тако патетично и ултимативно, „купује“ време које је лидер српских радикала већ провео у затвору. И, најзад, дужина судског процеса – девет година – нема преседана у светској међународној правној пракси.

 Српска радикална странка је објавила декларацију о томе,  да оно што се у Хашком трибуналу ради са Шешељом представља мучење које би морало одмах да се заустави. Баш као и да се од стране независних лекара, међу којима ће се обавезно наћи и руски кардиолози и остали специјалисти изврши медицинско испитивање, да му се врати привилегована комуникација и нормалан режим посете породице. Питање  останка у животу Војислава Шешеља  представља само његово лечење у медицинској установи на  коју Хашки трибунал не може да врши никакав утицај.      

Трибунал, за чије постојање се издвајају огромна средства (званично 300 милиона долара у последњој години, а осим тога и средствима којима Трибунал финансирају још 33 земље, као и фондови Рокфелера, Сороша, Карнегија и др; подаци о тим  „инјекцијама“  су недоступни), гради свој сопствени себични бизнис. Пунећи сопствене џепове, извршавајући политичка наређења, обрачунавајући се са Србима. За Руску Федерацију заштита права човека, права на живот и права на адекватно медицинско лечење Војислава Шешеља као лидера антиглобалистичке, русофилске странке не могу, а да не представљају питање од стратешког значаја…

Непотребна политичка представа која се  унутар зидина Хашког трибунала игра са Шешељем има значај који далеко превазилази оквире судбине једног човека. Живот Војислава Шешеља -дугогодишњег заточеника хашких зидина, највећег и најпопуларнијег политичара савремене Србије и великог и искреног пријатеља Русије – злочиначки скраћују само да на изборима у Србији у пролеће 2012. године странка на чијем је он челу не би постала главна политичка снага у земљи како се ново зближење историјских савезника – Русије и Србије – не би претворило у јак фактор општеевропске политике.


[3]  Slučaj Haradinaj:ubijeno 30 svedoka// В92. 2011. 1 септ. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=09&dd=01&nav_id=538775

[4]  Харадинај: Србе смо убијали сваког дана// Видовдан. 2011. 16 авг. http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=17240:2011-08-17-09-15-55&catid=48:vesti

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.