Има ли ичег јачег, има ли ишта снажнијег на овом свету од љубави родитеља ка свом чеду?
Наравно да такво нешто не постоји, та љубав ка деци може се мерити још само са љубављу ка Господу и Отаџбини. Немогуће је изразити снагу и величину те љубави, она је једноставно онолика колика је и душа човека. Очинска и мајчинска љубав су најискренија и најјача осећања на свету.
Можда искрено постоји мала разлика између мајчине и очеве љубави, без обзира што су и једна и друга неисказиве. Та мала али не и небитна разлика је што једино мајчина љубав ка детету досеже безусловно небеске размере јер је окренута првенствено њеном чеду. Очева љубав се такође не доводи у питање, јачина и снага његове љубави, иако их друкчије исказује, може бити и већа. Ипак, код светосаваца очева љубав има један предуслов – не смеју чеда издати веру, не смеју издати Отаџбину, не смеју никад згазити на сени предака својих. Само таква деца која поштују веру, Отаџбину, своје претке, а тиме и себе, имаће безусловну љубав оца.
Онај ко жели да оца учини поносним, онај ко не жели да му срце сломи зна да мора кроз живот ходати часно. Управо та улога у животу очеве чини незаменљивим, они су звезда водиља нашег пута. Онај путоказ који нас усмерава а уједно и контролише да не залутамо. Они нам стоје као узор како се иде кроз живот, како се не гази свој понос и како се чува име да би и потомци имали чиме да се поносе.
„Породица без оца је као кућа без крова.“
Руска народна пословица
Знају очеви да су могли и да могу себи да олакшају животне стазе али да онда нама не би оставили шансу да ходамо. Онда би наш живот био осуђен на пузање. Тада би се ми цео живот борили пузећи са крвавим длановима и коленима, без шанси да станемо усправно. Зато, Србине, то што данас ходаш усправно није зато што си ти посебан – не, ти тек треба да докажеш да си доостојан тога – то је заслуга твојих предака. Никад не помисли да им је било лако, али их тешкоће нису зауставиле. Оно што нама данас остаје јесте да се очевима захвалимо али и да се замислимо како желимо да ходају наши потомци. То ће зависити искључиво од нас.
„Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поновно и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.“
Патријарх Павле
Нажалост, нису сви били довољно храбри, довољно часни, неке су изгледа исувише „жуљале“ ципеле, за неке је можда камен на путу био планина. Такви су дозволили да их слабости надвладају, такви нису били достојни улоге оца и сада због тога њихови потомци испаштају. Светосавци нису део тих палих душа, нас су наши очеви оставили поносним. Наши очеви су били они прави јер вековима нису подлегли притисцима запада и олакшали себи продајући душу душманима. Нису се они тада водили лепшим животом за себе, него јединим могућим животом за нас.
Дали су нам пример да не паднемо за шаку нечије милостиње, не остављајући после тога шансу за частан живот онима који су нам најмилији. Тај пример нас води и онда кад нам се учини да не знамо шта тражимо и где да тражимо. Тада вођени њиховим примером само настављамо даље уверени да је, ако смо искрени у томе, оно што тражимо близу иако то не видимо. Препознаћемо га и осетити када дође време, исто као што су и наши очеви, само будимо стрпљиви и верујмо.
ОТАЦ
Где сте? Вашу песму не чујем из луке,
А то, децо, љуто боли ме и вређа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.
Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани’.
Старати се треба о насушњем хљебу,
А ја сам оронô. Ко ће да нас храни?
Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? –
Хоћете ли жњети кô што лани жњесте?
Еј, плугови ваши без вас пусти стоје…
С болом на темена унучади своје
Суху руку спуштам… Моја дјецо, где сте?
Алекса Шантић
Отац је тај који својој деци даје пример. Само са правим очевима можемо очекивати и праву децу. Само онај прави, онај који је живео и радио по светосављу може иза себе оставити потомке који ће Србију учинити бољом, направити је поносном. Тада можемо мирно спавати сигурни да ће потомци вођени часним примером својих очева увек знати да на прави начин одбране своју Отаџбину. Само од таквих Срба можемо очекивати наследнике који ће бити достојни српске историје. Само од очева достојних предака можемо очекивати нове Обилиће, Синђелиће, Мишиће, Степановиће… Неког какви смо и ми сигурно желели бити али нисмо у томе до краја истрајали. Можда и неког новог Карађорђа. Оног Карађорђа кога је Петар Петровић Његош тако лепо описао:
„Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“
Српски очеви немају други пут, то што на западу владају поремећене вредности и то што је за њих бесчашће начин живота, српску породицу неће заварати. На челу српске породице је светосавац, а такав отац зна једини Богоугодни пут. Зато увек прво погледајмо у себе и нека свако од нас постави себи питање: да ли смо достојни својих очева, да ли смо ослонац своје породице, деце, Отаџбине? Да ли смо светосавци? Ако нисмо на правом путу, тргнимо се на време, Србија зависи од њене деце а она се угледају на своје очеве. Време је очеви, пробудите се!
Неће светосавац, неће прави отац говорити како треба да се живи. Он ће то увек показивати својим примером. Деца не могу сама пронаћи пут, не могу пронаћи Господа све док у очевима не виде комадић Бога. Само тако, правим примером можемо очекивати да наша деца буду онаква какви смо ми у ствари желели бити. Народ који не поштује очеве осуђен је на пропаст и нестајање. Најбоље што можемо учинити да би били прави очеви јесте да ми испунимо очекивања својих очева. Тада ћемо сигурно бити прави пример својој деци. Тада ћемо осетити тај препознатљив а тако неописив осећај среће, када смо сигурни да нисмо издали своје претке и нисмо разочарали своју децу. Очеви, време је за буђење. Време је да се покаже да смо достојни своје деце.
„Много је лакше постати него остати отац.“
Василиј Кључевски
Време је да докажемо да у данашњим светосавацима тече иста она крв која је текла и венама њихових очева. Време је да се покаже да се та крв не може и није изгубила, није разводњила. Убијали су нас западни шакали годинама. Лагале су нас те западне змије вековима, њихово је да то и даље наставе да покушавају. Уништавали су нас финансијски, и то и даље чине. Уводили су нам санкције, бомбардовали, претили су нам а и даље нам прете. Ништа чудно, то и јесте понашање карактеристично за такве нељуде. Све је то тачно и није ништа ново али оно што је важно је да нису успели крв да нам затрују,униште, разводње. Крв Србинова никад не губи на густини, пред неправдом се само буди и постаје још јача. Она права крв светосавца који неправду не трпи и зна како са њом да се избори.
Важно је не заборавити, пре него што поново нешто будемо тражили од Господа, да Му се захвалимо на својим очевима и деци, и да онда учинимо да и наша деца имају разлог да се захвале Богу што смо им баш ми били очеви. Док то будемо радили, не заборавимо да све зависи од нас, да добро и лоше није тек тако настало већ да је последица наших одлука, наших дела.
Тако ће и наша деца бити последица наше искрене вере, наших часних дела. Зато покажимо да смо достојни улоге оца, задржимо част и веру које су нам преци оставили, будимо пример деци и онда можемо веровати у њих. Без обзира шта мислили о себи за живота, оног дана када наше тело буде почивало под једним крстом и каменом, иза нас ће остати деца и дела која ће или вредети или не, у зависности од тога да ли смо живот живели душом или смо само узалудно трошили време које нам је Господ подарио да проведемо на овој планети. Очеви, сада је наше време, немојмо га изгубити. Наши стари су знали како да своје време не изгубе. Не смемо дозволити да нас се наши потомци стиде.
