Посета Џозефа Бајдена Београду и Приштини у медијима званичне Србије била је праћена скривањем онога што се догодило и извртањем чињеница, а све како би се убрзало рађање некаквог „Западног Балкана“ као колонијалног привеска Брисела и Вашингтона.
Најпре, режимски медији затрпали су понижавајуће елементе Бајденовог похода на Србију (нешто од тога је објашњено на ФСК). Да ли је, рецимо, ико од великих гласила – од РТС, преко Пинка, до Политике, анализирао зашто се амерички потпредседник није, у складу са уобичајеним дипломатским протоколом, поклонио српској државној застави? И зашто је тај исти Бајден, сутрадан, уредно савио главу пред „косоварским“ барјаком?
Такође, да ли је бар један од режимских медија анализирао зашто је српски протокол, са становишта уобичајене дипломатије, сасвим беспотребно, дочекао „хлебом и сољу“ човека који је претходних четврт века говорио најружније речи о Србима и о Србији? Молим читаоце ФСК да погледају овај избор Бајденових антисрпских исказа и да се сопственим ушима и очима увере шта је о нама говорио.
И сада Србија тог осведоченог „косоварског“ лобисту и ватреног заговорника војног напада на Србију „још од 1992. године“ – дочекује хлебом и сољу?! Бизарно.
Коначно, ако изузмемо тек једног аутора из Политике, можемо се запитати који је наш велики медиј објаснио српској јавности да ли се Бајден стварно, како су пожурила да пренесу нека гласила, „јавно извинио“ Србима за агресију САД на Србију 1999. године. А та агресија је, само да подсетим, укључивала, како ратни злочин против мира, тако и ратни злочин против цивилног становништва или је посреди било тек дипломатски ниже рангирано саучешће појединачним и случајним („колатералним“) жртвама НАТО „кампање“? А ово друго значи да је бомбардовање Србије 1999. године за „наше пријатеље из САД“ и даље етички чисто и политички оправдано.
Но, тачно онолико колико су, у режимским медијима, Бајденове дипломатске брљотине по Београду биле прикривене, толико су, истовремено, његове дипломатске поруке, изречене у Приштини, кривотворене. Државна агенција Танјуг објавила је вест да је „потпредседник СAД Џозеф Баjден запретио данас у Приштини политичким лидерима Kосова да омогуће формирање Заjеднице српских општина на Kосову или ће, како jе поручио, Приштина изгубити подршку СAД“. Вест је, затим, дословце пренета у свим великим српским медијима, укључив и Дневник РТС.
Међутим, Бајден тако нешто уопште није рекао. То се чак види и на снимку Бајденове изјаве у Дневнику РТС. Само је, заправо, истога дана „косоварски председник“ Тачи упозорио да ће „без формирања Заjеднице српских општина Kосово остати занемарено од СAД и остатка света“. Тачи је то рекао у склопу борбе против екстремистичке опозиције у косоварској „скупштини“. Сам Бајден тако нешто никада није изјавио.
Да није реч о грешкама у извештавању могло се видети и у аналитичкој емисији РТС о посети Бајдена Београду и Пришитни. У њој, гле чуда, ниједна од горе наведених котроверзи није ни споменута, а камоли критички анализирана (осим, тек узгред и магловито, Бајденовог „извињења-саучешћа“). Врхунац је, бар кад су режимски медији у питању, била „анализа“ једног од главних „патриотских“ идеолога режима, по којој су се „Бајденовим доласком над Београдом промолили први зраци мултиполарног света“, те да нам је њиме наш премијер обезбедио још „20 година мира“.
Најгоре је што је тим Танјуговим спиновањем о наређењу Вашингтона Приштини да мора установити ЗСО подгрејана лажна слика у нашој јавности о ЗСО као о „великом дипломатском достигнућу“ режима. Но, свако ко прочита штиво бриселског споразума о ЗСО (Association Community of Serb majority municipalities in Kosovo – general principles/main elements), видеће да ЗСО нема ништа што општине већ немају по законима „Републике Косово“ (РК). ЗСО, не само да нема овлашћења у области законодавства, већ нема овлашћења ни у сфери извршне власти. Штавише, ЗСО није уставна категорија РК, већ се успоставља обичним актом владе РК. ЗСО, формално, има председника, заставу и грб, али њих има и свака општина. При томе, ЗСО нема чак ни изборе за скупштину ЗСО (њу чине општински одборници ЗСО по положају), па тако ЗСО има слабије демократске институције чак и у односу на обичну општину на Косову.
Бриселски споразуми 1 и 2 заправо су пре били успех Приштине и њених иностраних патрона, којим је влада Србије признала да се на територији Косова примењују само устав и закони РК. Тиме се Београд фактички одрекао стварног суверенитета над Косовом, препустивши тамошње Србе да се надаље, како знају и умеју, сами сналазе. Но, како албанска екстремистичка опозиција на Косову није желела да Србима да чак ни тако празну институционалну љуштуру каква је ЗСО, званична Приштина минирала је Брисел 1 и 2, па се данас у режимском Београду борба „за једно суштинско ништа“, каква је ЗСО, представља као натчовечански напор премијера и владе.
Упоредо с тим „дипломатским успесима“ наше владе, српска јавност била је затрпана вестима о акцији јачања „привредних и саобраћајних веза“ на линији Београд-Приштина-Тирана. Са помпом је пропраћена посета председника Привредне коморе Србије, Марка Чадежа, Приштини, која је представљена као сарадња две равноправне државе и њених институција – ПКС и ПКК. У вести је посебно наглашено да су председници ПКС и ПКК „представили своје активности америчком, британском и италијанском амбасадору у Приштини“ (?!), те да је реч о делу иницијативе, подржане од стране Брисела и Вашингтона, да се успоставе чврсте везе између привредних комора „Западног Балкана“ – што је име којим се у овдашњим колонијалним медијима називају БиХ, Србија, Црна Гора, „Косово“, Македонија и Албанија.
У истој вести саопштено је да председник ПКС путује и у Албанију, где ће се срести с премијером Едијем Рамом, а све „у склопу припрема за организацију Пословног форума Србија-Албанија, који ће се одржати 14. октобра у Нишу“. Онда је убрзо објављено да ће у октобру, у Нишу, не само бити пословни форум, већ да ће тада „Владе Србије и Албаније одржати заједничку седницу у Нишу, уз присуство представника Приштине“, при чему ће главна тема бити и „изградња ауто-пута Ниш-Приштина-Тирана-Драч“.
За тај пут у вести је речено „да је за Србију веома значајан“, те да је „био и у фокусу састанка у Бечу прошлог лета, на којем су били Вучић, Рама, Иса Мустафа, као представник Приштине, председник Европске банке за обнову и развој, Сума Чакрабарти, европски комесар за проширење, Јоханес Хан и шеф аустријске дипломатије, Себастијан Курц“. У вести се саопштава и да је „српски премијер тада рекао да је то један од најважнијих пројеката за Србију“.
Да се српска јавност не би много питала зашто је за Србију одједном постао приоритет ауто-пут до Тиране, а не до Ужица или до Крагујевца, побринуо се, хитро, уводничар Политике у коментару својственог назива „Прави пут“. Ту је објашњено да свака критика тог пута долази од назадних духова који су за рат, а не за мир, те да ће тај пројекат највећма финансирати Брисел. Уводничар се, случајно, није сетио да помене да је ауто-пут „Београд–Јужни Јадран“, на званичном сајту Владе представљен као „најкраћа веза Мађарске и Румуније преко Србије са Албанијом и јужном Италијом“ – Србија је ту тек пролазна деоница стратешког повезивања источноевропских и медитеранских НАТО земаља друмским коридором, значајним због конфликта с Русијом.
Ово „убрзање радова“ на повезивању Србије, „Косова“ и Албаније само је, као што смо видели, део бриселског и вашингтонског пројекта стварања „јединственог привредног простора Западног Балкана“. У анализи, недавно објављеној на Спутњику, каже се, чак, да САД „гурају“ у Бриселу план по коме би, наводно, земље „Западног Балкана“ биле врло брзо примљене у Европску унију, али као „Б државе“. Оне би, наиме, чиниле јединствени привредни простор, повезан са ЕУ, али као Б-државе не би имале право гласа, нити утицај на одлуке „праве“ ЕУ. С друге би стране „имале обавезу да следе заједничку спољну политику Уније“ и заједничку безбедност (читај: интегрисаност у НАТО).
Тако видимо контуре велике манипулације – преко спиновања о „нашим пријатељима из САД“ који су нам се „извинили за НАТО бомбардовање“, „дипломатске борбе да се Приштина уразуми и призна ЗСО“, и „приоритетног ауто-пута до Тиране и Драча“, долазимо до пројекта конфедерације шест балканских држава-територија „која ће као регата ући у ЕУ и НАТО“. О том пројекту је још пре три године документовано писано на сајту ФСК, али изгледа да је та замисао после брегзита оживљена и добила на замаху.
Наша земља се тако, без озбиљне јавне дебате и уз непрестано скретање пажње и извртање, изгледа, гура у некакву локалну (полу)колонијалну структуру. У тој структури – предворју ЕУ, Србија може остати вечито и бити увек у мањини – баш као што је била и у постбрионској Југославији. Да ли је пробриселски „Западни Балкан“ заиста „добро схваћени српски интерес“?
