„Код нас нема милости. Ми знамо да велика Хрватска може опстати само ако до коријена, још у кољевци, истријебимо све оно што је Српско.“ (Андрија Артуковић, хрватски министар унутрашњих послова од 1941. до 1943. године)
„Србе треба бацити на колена.“ (Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова од 1992. до 1998. године)
Напад нацистичке Немачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, био је пропраћен масовном хрватском побуном. Не само што су припадници југословенске војске хрватске националности дезертирали у великом броју, а хрватски народ углавном дочекивао нацистичке окупационе трупе са цвећем, већ су и усташко-фашистички елементи отпочели са нападима на цивилне и војне представнике власти Краљевине Југославије. Убрзо, почеле су и масовни покољи српских цивила од стране Хрвата. Ту се није радило о екстремистичким испадима већ о отпочињању систематске реализације добро осмишљене геноцидне политике, која је имала за циљ тоталну елиминацију српско-православног становништва са подручја Босне, Херцеговине, Далмације, Срема, Славоније и Крајине. Елемент такве политике представљало је и формирање усташког система логора смрти Јадовно, чији темељи су постављени још пре капитулације југословенске војске, тј. одмах после проглашења тзв. Независне Државе Хрватске (10. априла 1941. године).
Логорски комплекс – у коме је на бестијалан начин убијено преко 40 хиљада људи (углавном Срба али и Јевреја, Рома, политички неподобних Хрвата) – чинили су доратни затвор у граду Госпићу, недалеко од њега (на обронцима планине Велебит) основани логор (Јадовно у ужем смислу) и логор Слано на острву Паг. А ко зна колико би несрећника ту још умрло, да полицентрични логор није укинут у августу 1941. године, као последица италијанске војно-политичке акције. Рим – чак и у фашистичком руху згрожен злочинима које су починиле власти тзв. НДХ, а свестан да они представљају доливање уља на пламен српског слободарског духа, и тиме катализатор антифашистичког устанка – одлучио је да окупира знатан део хрватске „савезничке“ квазидржавне творевине, и тако покуша да примири ситуацију.
Ипак, хрватске усташе су до тада, на ширем и ужем подручју Јадовна, већ извршиле масакре какви су ретко где и ретко када забележени у историји (што су и касније наставиле да широм НДХ чине у мери у којој су за то имале прилику). Као дан сећања на мученике који су нашли окрутну смрт у усташком седмом кругу пакла о коме говоримо – на иницијативу удружења грађана „Јадовно 1941“ из Бања Луке, одређен је прошле године 24. јун. Прва комеморација жртвама логора „Јадовно“ одржана је те 2010. године. А ове године, код злогласне Шаранове јаме на Јадовну, служиће се 26. јуна (у недељу, која је погоднија за окупљања) Парастос жртвама тог усташког логора, те ће бити одржан комеморативни скуп поводом обележавања Дана сјећања на Јадовно, и то на седамдесету годишњицу страдања недужних људи. Како је најављено том скупу ће присуствовати и председник Србије, Борис Тадић.
Да Србија има одговорну, национално посвећену власт, то би било нешто нормално. И не би представљало посебну вест. Нити би невладине организације из Србије и Српске биле иницијатори исказивања пијетета српским жртвама хрватско-усташког геноцида. Но, пошто нашу земљу, нажалост, води марионетска политичка „елита“, завређује пажње то што је њена власт, најавивши да ће први човек Србије присуствовати комеморацији, показала бар трунку саосећања према страдању сопственог народа у прошлости. Нема везе што је то учинила, вероватно, у вези са предстојећим изборима. Чак је и у тако деликатним случајевима, с обзиром колико смо ниско пали – како народ каже – ишта боље него ништа. Наравно, под условом да Тадић не саслуша кротко усташоидну беседу неког хрватског државног функционера, који би искористио обележавање једног од српских датума плача, да као Иво Јосиповић прошле године у Јадовну, изговорио бесрамну лаж сличну његовој. А он је рекао: „Хрватски антифашизам и партизанска борба темељ су хрватске државности. Сувремени наставак те борбе био је праведан и обрамбени Домовински рат што је довело до успоставе самосталне и демократске Хрватске“.
Прво, бар до пред крај 1943. године, у партизанским јединицама – и то према речима хрватског родољуба Јосипа Броза Тита – било је око 90% Срба. Хрвати су се углавном борили на страни нацистичке Немачке и фашистичке Италије. И то како на подручју тзв. НДХ, тако и на Источном фронту, против Совјетске Русије. Од њиховог антифашизма једва да има и једно слово. Друго, наводни, Домовински рат наставак је усташке борбе за етнички чисту и независну хрватску, а не модерни одраз антифашистичке традиције. Да је тако сведочи највеће етничко чишћење, пропраћено покољима цивила, спроведено на тлу Европе после Другог светског рата. Наравно, ради се хрватској геноцидној операцији „Олуја“ током које су, уз подршку Америке и НАТО-а, брутално елиминисани Срби са простора Крајине, на коме су вековима представљали већину. На њу би био поносан и усташки поглавник Анте Павелић. Треће, савремена хрватска је демократска држава таман колико је то био и отац њене независности – Фрања Туђман. А о његово демократичности говоре крвави и криминално-корупционашки трагови који су иза њега остали.
О свему томе би морао Тадић да размисли, када буде на комеморативном скупу 26. јуна. И у светлу тог ваљало би да преиспита свој досадашњи снисходљив став према Хрватима и другим народима нашег региона – и не само њега – који су Србима нанели неупоредиво више зла него ми њима. Јер, ако се жртва извињава крвнику, онда га моли да је поново коље. Ипак, нећу ни да помислим да чак и саможива власт какву имамо, жели да таква судбина поново задеси српски народ. Али, својом егоистичном лакомисленошћу несумњиво је призива. А морала би да зна да над нама и даље, тек у модификованом виду, лебде речи које дефинишу модел „коначног решења“ српског питања, једног од усташких идеолога, Милета Будака. Он је 1941. године, у Госпићу, недалеко од страшног Јадовна, рекао: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остатак ћемо превјести у католичку веру и тако претопити у Хрвате“.
Сличне планове у вези са Србима (а на неки начин и са Русима) – што су свиме учињеним од 1991. до данас, и оним што настављају да нам раде, убедљиво доказали – имају и евроатлантски творци тзв. Новог светског поретка, те њихови балкански (као и пољски, балтички, грузијски) савезници, од којих су многи ништа мање приљежно него данас Вашингтон, у прошлости служили и Хитлеров Берлин. Актуелна српска власт и немали део опозиције, свесно или не, на овај или онај начин, у томе саучествују. А опроштај за то нико из редова споменутих не може да купи једнодневним, макар и искреним, боравком у Јадовну или Јасеновцу. Камоли када се, по свему судећи, ради само о политичком маркетингу. У фази помућене свети, продату душу НАТО-вским ђаволима, српски Фауст –ако се којим случајем опаметио па разуме да је то суштински битно – једино може да отме енергичним делима у корист националног препорода и борбом у прилог виталних државног-народних интереса. Опет, да ли истински можемо да поверујемо у то да су Тадић и њему слични политичари вољни и храбри за тако нешто?
