„Никад не питај за ким звона звоне – она звоне за тобом.“
Ернест Хемингвеј
1.
Интелектуалац би требало да буде човек знања и човек акције, академац и државник, говорио је Макс Вебер у минхенским предавањима (1919). Та дијалектичка супротност би, у ствари, могла бити операционализована чувена Марксова 11. теза о Фојербаху да су „филозофи само различито тумачили свет, али ради се о томе да се он измени“ (1845). Међутим, то је много лакше рећи него остварити.
Сам Вебер никад није успео да досегне оно што је умео тако пластично да опише. После рата 1918. у Хајделбергу се придружио совјетима радника и војника, а онда је писао Устав Вајмарске Републике, па био члан немачке делегације на мировној конференцији у Версају. Кад је конструисао ову визију интелектуалца иза себе је имао и неуспео покушај да у поратни немачки хаос и у парламент уведе левичарско либералну Немачку демократску партију, чији је био оснивач. У предизборним кампањама је за вође „спратакиста“ изговарао речи које пристају политичарима ниског профила: да је „(Карл) Либкнехт за лудницу, а Роза Луксембург за зоолошки врт“ и био против ратификације Версајског уговора. А онда је, с горчином губитника, почетком 1919. јавности испоручио предавање Политика као позив, где је политичаре назвао „у девет од десет одсто случајева обичним клепеталима“ који немају „контакт с реалношћу, не осећају терет на својим раменима… и трују (народ) романтичним осећањима“. Тако се Вебер вратио себи. Умро је 1920. године.
То је судбина интелектуалца, али то не значи да његов напор нема смисла и да ће доћи време кад таквог напора неће бити. Kористим појам „судбина“ (destiny), јер судбинско, духовно и интуитивно стичу право да се врате међу људе у овом добу „краја просветитељства“ које се тако сумануто држало ratio и рационализма да је све доведено до апсурда.
2.
Узвишене вредности које је просветитељство извикало у Француској револуцији liberté, égalité, fraternité претворене су у циничне пароле. Празне и без светла. Последица је то из европске историје судбоносног – одрицања од хришћанства. Јер „европска култура није једна од хришћанских култура; она јесте сама хришћанска. Све што је у последњих 1.800 година никло на тлу Европе хришћанског је порекла“, писаће норвешки писац Јенс Бјорнебое педесетих година прошлог века, подсећајући да је „чудно – ех, више него чудно – да је ‘атеистичка’ Француска револуција изабрала паролу која је директна парафраза хришћанског концепта Тројства (пред Оцем смо сви једнаки, пред Духом смо слободни, а пред Сином смо браћа)“. Тако су у намери да се обоготовори Човек употребљени његови архетипски кодови, као што се и данас чини у пројекту Гугл-цивилизације која се у коцентричним круговима шири из Силиконске долине, а која више нема ни стрпљења да Човека оптерећује слободом или илузијама праведности. У исконској подложности манипулацији је слабост „човека масе“, али Човек се, ипак, не може потопити у масу без остатка.
За разматрање актуелне ситуације важна је чињеница да је „шездесетих година 19. века, на врхунцу тадашњег либерализма, Фјодор Достојевски међу првима исказао сумњу која је данас опет актуелна: да рационално мишљење можда не утиче пресудно на људско понашање. Он је свог Човека из подземља – оличење губитника који сања о томе да се освети добитницима у друштву – супротставио идеји рационалног егоизма, материјалног личног интереса, тада популарној у Русији међу читаоцима Џона Стјуарта Мила и Џеремија Бентама. Протагониста Достојевског опсесивно напада заједничку рационалистичку претпоставку капиталиста и социјалиста да су људска бића животиње које логички закључују вођене свесним мотивима: ‘О, реците ми. ко је први објавио да човек само зато пакости другоме што не познаје своје праве интересе, а ако би га просветили, отворили му очи за његове праве интересе, он би одмах постао добар и благородан, зато што би, просвећен, у добру видео своју личну корист’“ (Mishra, 2016, курзив С.Р.).
Постулате које је дефинисао Достојевски елаборирали су Ниче, Фројд, Макс Вебер и други. „Он је припремио интелектуалну побуну против тиранске извесности рационалистичких идеологија са обе стране политичког спектра. Данас мало ко памти интелектуалну револуцију која је избила у политичком тренутку сабласно сличном нашем: периоду неравномерног, испрекиданог економског раста, неповерења у политичаре, страха од промене и космополита, странаца и имиграната“, констатовао је ових дана индијски писац Панкај Мишра који је насловом запажене књиге Age of Anger: A History of the Present ово време означио као „доба гнева“.
3.
У сад већ историјском спису о одговорности интелектуалаца, објављеном пре пола века, Ноам Чомски је закључио: „Враћам се Двајту Мекдоналду и одговорности интелектуалца. Мекдоналд наводи речи књиговођа логора смрти који је бризнуо у плач кад су му рекли да ће га Руси обесити: ‘Зашто би? Шта сам учинио?’, питао је. Мекдоналд закључује: ‘Само они који су сами спремни да се одупру ауторитету кад су ти сукоби сасвим недопустиви према њиховом личном моралном коду, само они имају право осуђивати књиговођу логора смрти .’ Питање, ‘Шта сам учинио?’ је оно што и ми можемо питати себе, кад сваки дан читамо о новим страхотама у Вијетнаму – као што ми стварамо, или изустимо, или толеришемо обмане које ће бити употребљене да оправдају следећу одбрану слободе“ (Chomsky, 1967).
Високо и одважно постављена летвица у доба велике драме Сједињених Држава. Сасвим на трагу праоца интелектуалаца у западној култури Емила Золе и његовог J’accuse! из 1898. године. Човек виших знања је одговоран да своје знање стави у службу истине и критике „отуђених центара моћи“, од Стаљина до Гугла. Али „ако је одговорност интелектуалца да инсистира на истини, његова обавеза је и да посматра догађања у њиховим историјским перспективама“ (Chomsky, 1967) и интелектуалац Чомски је, дакле, крајем шездесетих био концентрисан на Вијетнамски рат, догађај у коме су се преламале све силнице Америке и универзални принципи, као што је данас Чомски концентрисан на преломне глобалне промене у којима је улога Америке кључна.
И: „Кад разматрамо одговорност интелектуалца, наша основна брига требало би да буде улога у стварању и рашчлањивању идеологије“, напоменуо је Чомски критикујући тада помодни спис Данијела Бела „Крај идеологије“. Бел се концентрисао на “исцрпљеност политичких идеја педесетих (година)“ у америчком друштву као последици да се „политика више не води у складу са унутрашњим класним поделама него се обликује под утицајем међународних догађања“ (Bell, 1988:11). Чомски га је критиковао што из тога извлачи закључак да су “интелектуалци на Западу … изгубили интерес за претварање идеја у друштвене полуге за радикалну промену друштва. Сада кад смо досегли плурално друштво државе благостања, они више не виде потребу за радикалном трансформацијом друштва; ми сад можемо само да ту и тамо покрпимо наш животни пут, али било би грешка мењати га у било ком значајном правцу. На овом консензусу интелектуалца, идеологија је мртва“ (Chomsky, 1967).
Данас, са дистанце од пола века, сасвим се лепо види да је Чомски био у праву, што се историје тиче, али да је Бел утилитарно „прошао“ боље. Сместио се у мејнстрим америчке и глобалне друштвене науке, с врхунским ауторитетом је расправљао о „културним контрадикцијама у капитализму“ и те промене именовао као „постиндустријско друштво“, „заслужио“ да две његове књиге буду међу 100 најважнијих у другој половини XX века према рангирању The Times Literary Supplement-а, а Чомски је отишао стазама посутим трњем, изопштен на маргине јавности и препуштен малим издавачима и ентузијастама широм света.
Белову идеју је Френсис Фукујама извео до краја 1992, огласивши „крај историје“, али је она после тога прелетела преко неба као комета и – угасила се. Четврт века касније „смрт неолиберализма и криза западне политике“ (Jacques, 2016) је опште место и у мејнстрим либералним гласилима која „Брегзит“ и победу Доналда Трампа у Америци (као народне побуне) доживљавају као гром из ведра неба, при том прећуткујући одлучну улогу „дубоке државе“ да се успостављају монополи над контролом информација које постају кључни ресусрси за успостављање најмрачнијег система с којим се свет икад суочио, а према којем је Хакслијев врли нови свет тек досадна видео-игрица.
4.
И то је тачка од које може да се крене данас. Опет људи из подземља излазе на светлост дана и вероватно доносе „крај либерализма“. Имамо актуелну илустрацију: три дана после победе Доналда Трампа један професор права се сетио књиге од пре деценије и твитовао три параграфа. Доћи ће дан кад ће „радници схватити да се њихова влада уопште није трудила да спречи суноврат њихових зарада и губитак посла “, написао је Ричард Рорти, левичарски филозоф 1998. године.
И, као што и најбенигнији левичар зна – „тада ће се нешто сломити“. Либерали не воле реч „слом“ па их онда нормалне ствари – изненаде, а логика им се учини неподношљивом. И сад као да је Трамп крив што је осећао (следи други пасус) да ће „људи из провинције одлучити да је систем пропао, и окренути се потрази за јаком личношћу за коју ће гласати, која ће их уверавати да ће, чим буде изабрана, учинити да самозадовољне бирократе, превртљиви адвокати, преплаћени мешетари на берзама и постмодернистички професори престану да буду ти који креирају њихову судбину“. И трећи пасус: „Све што је урађено за права црнаца, мањина, хомосексуалаца и осталих… биће избрисано“.
Један твит је покренуо твит-таласања и Рортијева студија Остварење наше земље – левичари и Америка XX века се претворила у пророчанство, а – књиге које су годинама лежале у магацинима – „Амазон“ је распродао до у смирај дана.
„Људи из подземља“ у XIX веку, „људи из провинције“ у XXI веку су – снаге промене које следе суштину потребе Човека. Они су, као што је констатовао Монд дипломатик , политички представљени као „десница” чији глобални успон почиње 1980-их и „данас постоји у скоро свим европским земљама, од Британије до Русије, преко Скандинавије, Грчке или Италије, укључујући и сам централни део ‘богате Европе’, тј. Швајцарску, Белгију, Аустрију и Мађарску. Ипак, било би сувише симплификовано тврдити, како се често може прочитати у анализама коментатора друштвених збивања, да се ту ради искључиво о некаквој насилној и шовинистичкој реакцији дезоријентисаних маса, или пак о голој макијавелистичкој тактици владајућих класа“. Све је то „потпуно нова етапа, етапа реконфигурације европског политичког пејзажа пре свега у односу на период од пада номиналног социјализма на Истоку“.
Та нова етапа носи неколико кључних карактеристика људи из провинције: „1. плаше се за судбину, слабљење и пропаст своје нације/народа/етницитета; 2. јавно етикетирају све унутрашње и спољашње претње овом процесу. Имигранти, националне и верске мањине (муслимани), Роми, ЛГБТ популација итд. осумњичени су као унутрашњи непријатељ, док је ислам најопаснија спољашња претња; 3. изражавају нетрпељивост према етаблираним европским олигархијама и институцијама; 4. тврде да само они долазе из народа, тј. из „правог” и аутентичног народа, и да само они репрезентују његове интересе; 5. захтевају повратак на вредности европске (хришћанске и западне) цивилизације; 6. сепаратистичке регионалне странке које желе распад/радикално преуређење своје државе-нације више су „европски” оријентисане неголи странке овога типа које делују на националним нивоима, а које су најчешће отворено еврофобичне; 7. инсистирају на изласку из заједничке валуте евро, јер је она симбол губљења економског суверенитета;“ (Монд дипломатик, април 2017).
5.
Данас се homo sapiens свео на мутираног homo economicus–a, биће без душе и космичке орјентације, и чији је врховни циљ потрошња, врховни бог профит, кућно огњиште компјутер а главни храм шопинг мол – „рационални субјект чије је природне жеље и нагоне уобличила његова највиша мотивација: да тежи срећи и избегава бол“. Али тако поједностављено становиште „увек је занемаривало многе важне чиниоце, постојано присутне у људском животу: на пример страх од губитка части, достојанства и статуса, неповерљивост према промени, привлачност стабилног и познатог. У њему није било места за сложеније пориве: таштину, страх од показивања рањивости, потребу да се сачува углед. Опседнути материјалним напретком, хипер-рационалисти су занемарили искушења ресентимана губитника и уживање у статусу жртве“ (Mishra, 2016). Такав свет, ако рачуна на Човека, не може да опстане. Дилема је или-или: или антиљудски свет или Човек.
Шта би спадало у најважнија чињење данас? Говоримо о Србији.
Девестернизација јавне сфере, пре свега. Али, то више није најважнији посао за интелектуалца. Без обзира што је наша јавна сфера потпуно вестернизована – укопана за статус кво, завезана за ограде колонијалне демократије, без идеје да постоје и другачији економски и друштвени системи, наркотизована западним гаџетима, накачена на уморну западну културну продукцију – процес девестернизације је у народу и доњим слојевима озбиљно узео маха.
Подсетићу овде, тек за пример, на музичко језичко сочиненије реперске групе Београдског синдиката у коме се хирурушки тачно прецизира /„Систем те лаже, не веруј шта ти каже,/овај живот је борба, од рођења до гроба, зато устани одмах“/. Наша интелигенција сном мртвијем спава, али чини се ту више није ни потребна кад је истина стала у певане строфе и видео-клипове. Ту незаокружених реченица и прекомпликованих мисли није ни потребно. Чему? /Сад слушамо бароније из уста лоших глумаца,/ал’ нису они власт, већ позориште лутака./Знам ја ко ме лаже и од кога сам ја згажен,/банке, ММФ, корпорације су важне./А систем и постоји да за њих прави паре,/и биће правде тек кад ово царство падне!/
Дакле, мотивациони део истине је оглашен. Требаће неко време да се, што је Грамши говорио, то подруштви. А, у међувремену, док наша оболела интелигенција куња у лажи своје „сјајне изолације“, на самом Западу су стигли до контра-појма – Easternization. Утицај Истока на Западу већ се може опипати. Гидеон Рахман (Gideon Rachman), спољнополитички уредник Фајненшел тајмса, управо је новој књизи дао такав наслов: Easternization: Asia‘s Rise and America‘s Decline From Obama to Trump and Beyond.
За очекивати је да ће се у том току ствари овај „јавни чардак ни на небу ни на земљи“ под неким таласом промена заљуљати и урушавати пред забезекнутом српском елитом. Али тада ће се појавити ужасавајућа празнина – куда идемо?
6.
Присуствујемо „крају либералне идеологије“ (Бурнхам, 2014), што ваља посматрати као „идеологију наметнуту Европи и остатку човечанства од стране англосаксонског света“ (Дугин, 2016: 53). Процес који тече носи дубоке и корените промене. Не ствара се нови светски поредак у либералном свету, него настаје свет нове идеологије, који мора превазићи поредак који „само потврђује индивидуални идентитет супростављајући се било каквој врсти колективног или органског идентитета“. Тај поредак је ослобођен прво религије, па нације а, на крају, и родног идентитета. У завршној фази „родни идентитет представља основни политички проблем, јер либерали инсистирају на изборној природи рода. Они фанатично промовишу став да је род појединачни избор. Прије тога, они су подржавали концепт религије и националности као питања индивидуалног избора“ (Дугин, 2016: 54).
Такав социјални инжењеринг тешко је дугорочно одржив. Ове године је у Давосу, на највећем сајму либералних достигнућа, објављено да у „најправеднијем“ и „најпрогресивнијем“ од свих светова – 8 јединки (и словима осам) имају 426 милијарди долара, што је као 3,6 милијарди најсиромашнијих људи на планети. Али, ова половина човечанства која стаје на други тас либералне ваге нису инвалиди неспособни за рад, особе заостале у развоју, рођаци смеђовратих тропастих лењиваца. Не, нормалан свет. Мало поједностављенијег образовања него у скупим приватним колеџима, али свакако виталнији. А онда – либералним учинком направљени толико сиромашним. И то све у „глобалном селу“, где је наводно све постало тако близу. Ни један фараон, цезар, кан, цар, шах, султан, краљ, никави стаљини и хитлери, нису успели да створе свет толиких разлика. Никад и нигде.
Врхунац је апсолутна безосећајност таквог либералног света пред том чињеницом. Та вест обилази Земаљску куглу као оне зачкољице „Веровали или не“ које „Забавник“ објављује на другој страни по узору на старог Риплија. Толико стратегија за борбу против сиромаштва – апсолутног, релативног, новог – толико конференција по хотелима са пет звездица, толико бесловесних истраживања која доказују оно што и слепци виде, толико беспризорних обећања над сликама оне деце костура искапалих очију над којима не лете лешинари, јер нема ту за њих довољно меса, него муве.
„Капитализам је довео до великих материјалних напредака. Али иако је овај начин организовања наших послова имао много времена да покаже да је у стању да задовољи људске захтеве свих одреда, чини се да није ближи томе да то и учини него што је икад и био“, констатује енглески левичар Тери Иглтон. „Колико дуго смо спремни да чекамо да уради то што се очекује? Зашто настављамо да гледамо кроз прсте миту да ће баснословно богатство које ствара овај начин производње кад дође време постати доступно свима?“ (Иглтон, 2016: 19).
Пред тим питањима која звуче као део расправе у лудници човеку сапетом досад невиђеном пропагандном машинеријом не остаје ништа осим – гнева. О „плодовима гнева“ у Америци 1930-их година остао је незабораван запис Џона Стајнбека као „глас протеста који ће се чути све док има оних који сањају о слободном друштву достојном човека“.
Пред њима је данас проблем који им је тако ушао под кожу и у мозгове да изгледа потпуно виртуелан и тако се представља – бестидни пројекат Гугл-цивлизације, у коме важи само једна врста памети, једна врста себичности и безморалности и неодговорности за свет као целину. Јер сад је основа профитабилног капиталистичког привређивања наднационална. То је њена свемоћ али и њен велики ризик. Јер побуњеници не долазе само из најнижих слојева. Број губитника се експоненцијалном стопом раста увећава. Тако угрожени издавач немачког листа Ханделсблат Габро Штајнгер резигнирано описује улогу велике Немачке и немачког капиталистичког естаблишмента: „Да, Google је у краљевству дигиталног досегао неофеудалну моћ монополисте; али не, нису му неки анонимни људи помогли да то изгради против нас, већ ми сами. Ми смо глупљи од мишева јер је у нашим рукама сланина уз помоћ које нас хватају, а коју сами стављамо у мишоловку“ (Кезе, 2016: 325). Иако ће слабијег сваки капиталиста упућивати на будућност и презриво говорити о окретању прошлости, рањени Штајнгер ће се сетити Етјена де ла Боесијеа из XVI века: „Онај који тако господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног мноштва наших градова; оно што му претиче јесу средства која му ви пружате да би вас уништио“. Лепо је увек подсетити Човека на „добровољност ропства“.
7.
Одговорност интелектуалаца у Србији данас је, пре свега, у успостављању атмосфере презира према „добровољном ропству“ њених компрадорских власти у процесу размене „свега за ништа“ – чему је основ одрицање од Косова и спровођење погибељних економских програма који су направљени у ММФ-у. И пасиван однос према та два питања значи одсуство здравог разума у интелектуалном напору.
Следећи нови који подразумева комплекснији напор је у преношењу акцената из „велике дискусије“ у свету – о идејама које се развијају и које ће, после надметања у „глобалном селу“, постати основа наше будућности. На почетку XXI века, у преломном времену које носи матица „доба гнева“, основна дилема се своди на два питања: 1) да ли ће нова епоха бити „нови круг научно-техничке револуције“ или смо пред „новим морално-религиозним решењима, која се не тичу толико вањског, предметног света, колико нашег унутрашњег, вредносног“? и 2) „ко треба да изврши тај тражени заокрет: миљеници или несретници 20. века, победници или побеђени“? (Панарин, 2016).
Александар Панарин припада претежној групи интелектуалаца која држи да нови век неће бити амерички. „По свој прилици, преокрет (који следи) ће бити извршен у једној од ‘заосталих’ земаља – Русији, Индији или Кини – или заједничким напорима тих културних гиганата“ (Панарин). Доскорашње наде западне цивилизације су изгубиле примат. (Јапан, нпр.) Свет устројен по мери Запада и либералне идеологије копни и „ми прилазимо тачци одлучујућег цивилизацијског преокрета човечанства“ (Панарин). Да ће Запад који је свет довео до „доба гнева“ донети решење, тешко је замисливо, јер је баш Запад створио „дефицит одговорности и опрезности, карактеристичан за западну ‘фаустовску културу’“ која је веровала у главни технолошки мит „о тоталној замењивости природног и уникалног вештачким и умноженим“ (Панарин).
То је последица процеса, „јер, не постоји ванисторијска хуманост. Хуманизам хришћанства на Западу укинула је реформација, хуманизам просвећености – империјализам који је обезвредио људски живот, хуманизам XX века – велики рат, а потом Вијетнам, Ирак, Србија“ (Кара-Мурза, 2011).
Због додирних тачака с нашим актуелним стањем плодотворно је узети приступ Достојевског који је разматрао евространпутицу руске елите на крају XIX века и начин како је „прост народ“, упркос томе, генерисао моћ нације. (То се на известан начин у Русији поновило кад је Јељцинова инфериорност превладана – путинизмом.)
Дакле: „Почели сте од бесциљног скитања по Европи уз страсну жељу да се препородите у Европљане, па макар само по изгледу“, писао је Достојевски почетком 1877. „Читав XVIII век смо провели само у примању туђег изгледа. Утеривали смо себи европски укус, чак смо јели сваку гадост, трудећи се да се не мрштимо“. Али то је могло дати само један тужни резултат: „Сви су нас Европљани гледали с подсмехом, а најбоље и неоспорно паметне Русе у Европи гледају с охолом благонаклоношћу“ (Достојевски).
Како почиње опоравак? Од које одлуке? „Прво и пре свега да постанемо Руси.“ Дакле, успостављањем самосвести о сопственом значају, подизање свог идентитета и утемељење сопственог бића. „А… постати Рус значи престати презирати свој народ.“ Кад се народ састане са собом и пут нормализације с другим народима му је отворен. Јер „чим Европљанин види да смо почели да ценимо свој народ и нашу националну припадност, одмах ће почети и он нас саме да цени “ (Достојевски). Снага колектива долази из самосвести. Из ње произилазе сви успеси, јер „самопрезирање, морални пад, и после њега цинизам – сметају чак и ‘пословима’“ (Достојевски), био је одговор онима коју су говорили (и данас се истичу неподношљивом виком) како је економија најважније дело а финансије врховни spiritus movens. Али то су само химере.
„Чврсто сам уверен да свака озбиљна криза са своје социјалне и политичке стране јесте само површина, само продукт нечега , а да корени пак леже у тајанственој духовној дубини бића, па је због тога и излаз из кризе повезан с препородом тих дубина“, писаће Николај Берђајев 1909. године разматрајући „духовну кризу интелигенције“. Он ће изричито утврдити да је оно што види око „политичких аналитичара“ банална површност. „Политичка пројекција је изведена, површна и пролазна појава, те би било кратковидо и сувише се за њу фиксирати, како је то сада склона да чини традиционално-радикална интелигенција. Ко има духовне очи види да се у дубини нашег живота одвија подземни рад чије последице се још нису испољиле и чији значај ће се тек видети. И у руској ‘интелигенцији’ и у руском ‘народу’ дешава се преокрет воље и свести који води другачијем осећању живота и другачијем схватању света. Код интелигенције се невидљиво рађа нова душа“ (Берђајев, 2016:5).
Успон нације у политици, економији и култури је, у крајњој линији, стање рационализоване самоуверености, које законито генерише функционалну, а своју елиту. Јер, „нације живе од великог осећања и од велике мисли која их све уједињује и све обасјава, од јединства с народом, најзад, кад народ и нехотице сматра да су руководећи људи с њим, из чега се рађа национална снага – ето шта је смисао постојања нације, а не само буржоаска шпекулација и брига о вредности рубље. Што је нација духовно богатија, утолико је и материјално богатија“ (Достојевски, 1981: 215).
8.
Постоји дилема ко води преокрет који се догађа: самосвест већине или операције одабраних. „’Треба ли народ да следи нас или ми народ?’ пита Достојевски, мислећи под овим ‘ми’ на интелигенцију. И одговара: ‘Ми се морамо поклонити пред народом и од њега имамо да очекујемо све, идеје и узоре, ми се морамо поклонити пред истином народа и морамо је признати као истину… разумљиво и разумно, потпуно без наше помоћи, народ уме да каже своју истину и како, кад је у питању оно најважније, налази прави одговор“ (Милер-Лаутер, 1986: 29-30). Интелектуалац је ту гласноговорник и чувар „зачина историје“, да у правом тренутку дода нека своја знања и – скрати процес.
Али, не као посебна социјална група са пастирским задужењима, јер се „припадност њој не може дефинисати посебним друштвеним правцем и посебним моралним осећањем. Нова интелигенција може се састојати само од одабраних личности виших квалитета… Могу постојати одабране личности, али не могу постојати одабране класе“ (Берђајев, 2016: 8). Актуелност ових народњачких представа о улози интелектуалца као органском делу народа а не групи која продаје своја знања да би владајућа класа манипулисала масама – могла би се подвести и под демократска достигнућа, под условом да се од демократије очекује да буде више од манипулације и симулакрума. Али, мора се имати на уму да ће утицај Истока (Easternization) бити темељнији од пуког крпљења западне демократије и капитализма. Исток брине „тајанствена духовна дубина бића“.
Цитирана литература
Bell, Daniel (1988) The End of Ideology, Harvard University Press
Берђајев, Николај (2016) Духовна криза интелигенције, Београд: Логос
Bjorneboe, Jens (2015) Strah od Amerike u nama, Beograd: Anarhija/Blok 45 Porodična biblioteka,
Burnham, James (2014) Suicide of the West – an essay on the meaning and destiny of liberalism, New York: Encounter Books
Chomsky, Noam (1967) The Responsibillity of Intellectuals, The New York Review of Books, A Special Supplement, February 23, 1967
Достојевски, Фјодор М. (1981) Пишчев дневник II, Београд: Рад
Дугин, Александар (2016) Шта није у реду с Европом?, у Евроазијски поглед, Бања Лука: Балканолошки истраживачки центар
Иглтон, Тери (2016) Зашто је Маркс био у праву, Београд: Плато
Jacques, Martin (2016) The Death of Neoliberalism and the Crises in Western politics, The Guradian, August 21, 2016, https://www.theguardian.com/commentisfree/2016/aug/21/death-of-neoliberalism-crisis-in-western-politics
Кара-Мурза, Сергеј (2011) Манипулација свешћу, Београд: Весна инфо д.о.о.
Keze, Kristof (2016) Silicijumska dolina – digitalna revolucija iz prve ruke, Beograd : Laguna
Милер-Лаутер, Волфганг (1986) Дијалкетика идеја Достојевског, Београд: Вук Караџић
Mishra, Pankaj (2016) Doba gneva, http://pescanik.net/doba-gneva/
Панарин, Александар (2016) Реванш историје – руска стратешка алтернатива у 21. веку, у Евроазијски поглед, Бања Лука: Балканолошки истраживачки центар
Robin, Corey (2016) How Intellectuals Create a Public, The Chronicle Review, January 22, 2016, http://chronicle.com/article/How-Intellectuals-Create-a/234984
Rorti, Ričard (2007) Osvrt na američki vek, у Fragmenta philosophica, Loznica: Karpos
Феномен Мари ле Пен: Жена која је убрала ‘отровно воће’, La Monde Diplomatiquе, српско издање, април 2017
Изворно објављено у Летопису Матице Српске
