Све чешће јавно говорећи и пишући о Босни и Херцеговини (БиХ) као дејтонској творевини, о Републици Српској (РС) као некад самосталној држави, и као о саставном делу БиХ (ентитету) у складу са новим уставним уређењем БиХ, о Уставном суду БиХ (УС БиХ), те на крају о референдуму у РС о Дану РС, који је одржан 25.09.2016., неминовно се излажемо замкама понављања већ реченог, улазимо у нову полемику, приступамо новом дискурсу, са малим шансама да дође до приближавања правних анализа и политичких ставова различитих актера у арени политичих дешавања у БиХ.
Наиме, говоримо о Дану РС, 9. јануару, и о свему у вези с тим датумом, без ширег понављања већ реченог у вези са тим даном (Одлука УС БиХ којом се тај дан проглашава неуставним, реаговање Народне скупштине (НС) РС на одлуку УС БиХ, расписивање и спровођење референдума о Дану РС, деловање бошњачких лидера у БиХ, реаговање Високог представника у БиХ, регионалних лидера и лидера западних земаља чланица Савета за имплементацију мира у БиХ (ПИК), Русије и др).
Ипак је неопходно анализирати одређени историјски контекст догађаја у БиХ, одлуке УС БиХ, те ставове главних политичких актера, како бисмо дошли до суштинских порука, односно намера и интереса појединих политичких и иних чинилаца у БиХ, чије се деловање тиче уставно-правног положаја РС и БиХ, политичке (не)стабилности и будућности саме БиХ.
УС БиХ 26. новембра 2015. донео је одлуку о Дану РС и исту у јануару 2016. објавио у „Службеном гласнику БиХ“, оценивши да су одредбе о Дану РС у Закону о празницима РС неуставне. Суштина образложења одлуке је садржана у ставу суда који сматра „да 9. јануар као датум обележавања празника Дана Републике нема симболику колективног заједничког сећања које може допринети јачању колективног идентитета, као вредностима које имају посебан значај у мултиетничком друштву које се заснива на уважавању и поштовању различитости као основних вредности модерног демократског друштва“. У образложењеу се између осталог каже и следеће: “… обележавање 9. јануара као Дана РС ставља српски народ у повлаштен положај, чији су представници 9. јануара 1992. без учешћа представника Бошњака, Хрвата и осталих донели Декларацију о проглашењу Републике Српског Народа БиХ, која представља једностран акт…“ Нећемо наводити аргументе Суда којима се оспорава Дан РС као верски празник, јер су они у функцији чисто политичких консидерација.
Наведено образложење посматрано у целини би имало своју правну логичност и конзистентност, и уставну утемељеност само ако би се односило на РС формирану најраније у Дејтону у новембру 1995. или још боље на неку РС из 2002. Овако наведена одлука УС БиХ остаје на једном чисто теоријском, боље речено на метафизичком нивоу, која у свом образложењеу постулира опште принципе поштовања људских права, слобода и једнакости, демократске институције, плуралистичко друштво итд. Реч је о одређеној правној сколастици.
РС ЈЕ ПРЕДДЕЈТОНСКА А БиХ ДЕЈТОНСКА ТВОРЕВИНА
РС јенпроглашена 9. јануара 1992. Народна скупштина РС је 28.02.1992. донела Устав РС. У чл.1 Устава се каже: “Српска Република БиХ је држава српског народа и грађана који у њој живе“. Дакле није реч о ексклузивно држави српског народа, него и о држави свих њених грађана, тј. и Бошњака и Хрвата, за које УС БиХ каже да су им повређена колективна осећања избором 9. јануара као Дана РС. Очито је да РС никада не би била створена да се очекивао јединствен став свих грађана који су тада живели на територијама на којима је проглашена РС. Република Српска је проглашена на основу одлука представника српског народа, као основног државотворитеља и уставотворитеља. Устав РС ниједном својом одредбом није угрожавао права грађана који су у њој живели, нити их угрожава данас. Управо су политички представници бошњачког и хрватског народа, за које УС БиХ сматра да су им повређена колективна права и осећања избором 9. јануара као Дана РС, избацили Србе из политичког живота у БиХ и гурнули их на пут стварања властите политичке заједнице.
Шта је у БиХ предходило проглашењу РС? Српски народ у БиХ је почетком ’90-тих година прошлог века био стављен у неравноправан положај у Социјалистичкој Републици БиХ (СР БиХ), на основама мајоризације од стране Бошњака и Хрвата, који су српском народу као таквом одузимали право на политичко организовање и самоопредељење. Наиме, у Скупштини СР БиХ српски представници бивају прегласани скоро по свим питањима, чак и по питањима која су од виталног националног интереса, који је био посебно заштићен Уставом СР БиХ, тако да се о тим интересима морао постићи консензус сва три народа у СР БиХ. Због тога су српски посланици у Скупштини СР БиХ, на основу уставом утврђеног права на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на седници одржаној 24. октобра 1991. донели одлуку о оснивању Скупштине српског народа у БиХ. На истој седници Скупштина српског народа је донела одлуку о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији. Ову одлуку Скупштина српског народа БиХ потврдила је на плебисциту који је одржан 21. новембра 1991. Након тога је верификовала проглашење српске аутономне области, која ће као федерална јединица да уђе у састав нове Југославије.
Након референдума о независности БиХ (одржаног 29. фебруара и 1. марта 1992), који је расписала Скупштина СР БиХ без сагласности и присуства посланика – представника српског народа у Скупштини СР БиХ, и без гласова српског народа, СР БиХ напушта Југославију супротно интересима српског народа. То је био разлог да Скупштина српског народа БиХ, а на основама воље српског народа изражене на плебисциту о останку у Југославији, и на основама проглашења Српске Републике БиХ (потоње Републике Српске) 9. јануара 1992 – прогласи независност од отцепљене БиХ и останак у заједничкој држави Југославији 7. априла 1992. само два дана после проглашења независне БиХ. Од дана проглашења 9. јануара 1992, током рата, па све до Дејтонског споразума РС делује као независна држава. Она је као таква све време рата била призната и уважавана као легални и легитимни чинилац, од стране домаћих и страних фактора, као чинилац са којим треба преговарати о решавању босанско-херцеговачке кризе.
У јесен 1991. у нацрту Конвенције Лорда Карингтона су прецизирана општа начела за решење југословенске кризе. Међу њима су дефинисана права конститутивних народа БиХ (Хрвата, Срба и Муслимана) на „самоуправу, у мери у којој је то могуће“, са законодавним телом, управном структуром и судством (на основу овога Хрвати су формирали Хрватску заједницу Херцег Босну). Поред овога, у тада важећем Уставу СР БиХ конститутивни и државотворни народи су имали право на самоопредељење, што је значило и право на формирање неких политичко-друштвених целина.
Страни преговарачи никада током рата нису доводили у питање постојање РС, иако се она прогласила независном у односу на БиХ. Уставни суд Републике БиХ, који је de facto био бошњачко-муслимански, никада није РС прогласио илегалном.
Дакле, свиђало се то коме или не, РС је легитимно и легално проглашена 9. јануара и то је њен Дан. Као таква, РС активно учествује у припреми Дејтонског споразума ради коначног решавања босанко-херцеговачке кризе. Она активно учествује у дефинисању “Женевских принципа“ („Договорени основни принципи“), који су били основа за постизање Дејтонског споразума. У тачки 2 тих принципа се каже „да ће се БиХ састојати из два ентитета, Федерације БиХ и РС“. Даље се каже у тачки 2.2. „Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом…“ Зато се и „Општи оквирни споразум за мир у БиХ“ (Колоквијално познат под именом Дејтонски споразум) у својој преамбули позива на прихваћене „Договорене основне принципе од 8. септембра 1995.“ Такође се у истој преамбули каже: “Имајући у виду споразум од 29. августа 1995. који је овластио делегацију СРЈ да потпише, у име РС, делове мировног плана који се односе на РС, са обавезом РС да строго и доследно испуни поменути споразум…“. Ово све јасно и недвосмислено показује да је РС дошла у Дејтон као засебан ентитет са својим Уставом и да је део свог суверенитета пренела на БиХ, која је уређена на основама Дејтонског споразума. РС није посебна дејтонска творевина, она је само међународно верификована и призната кроз одредбе Општег оквирног споразума за мир у БиХ и одредбе свих његових анекса.
Представници РС у Дејтону су били потписници низа анекса Дејтонског споразума, као што су: Анекс 1А (Споразум о војним аспектима мировног решења); Додатак Анексу 1А; Анекс 1Б (Споразум о регионалној стабилизацији); Анекс 2 (Споразум о граничној линији); Анекс 3 (Споразум о изборима); па све до Анекса 11. Међутим треба истаћи АНЕКС II – ПРЕЛАЗНИ АРАНЖМАН који се односи на практична питања у вези са спровођењем Устава БиХ, о продужењу закона, правне и управне поступке, итд.
Све ово показује да је РС старија од Дејтонске БиХ, која јесте задржала континуитет Републике БиХ, под новим именом – Босна и Херцеговина, али као сложена држава састављена од два ентитета. Дакле РС је старија од Устава БиХ и Уставног суда. Не би ваљда РС пристала да се оснује, односно формира таква државна творевина и такве институције у тој државној творевини које ће радити на укидању саме РС.
(Наставиће се…)
