Сетио сам се 1983. године када је Западна Европа врила од антиратних митинга и демонстрација. Јавно мњење је протествовало против планова за размештање америчких ракета средњег домета „Першинг“ на европској територији. Ситуација је отежавана изјавом СССР-а да као одговор има намеру да на своје западне границе постави РСД „Пионир“ (по НАТО класификацији – СС-20), са просечним временом узлетања 5 – 6 минута. У том случају би се над Западну Европу надвила страшна претња. Протести су били огромни, читава политичка кухиња НАТО-а је кипела. Тешко је рећи чиме би се све завршило да није дошло до „перестројке“. Захваљујући победи „новог начина размишљања“ још не произведени и не допремљени у Европу „Першинзи“ се нису ни појавили, а СССР је уништио цео арсенал „Пионира“ који су НАТО тако ужасавали.
Данас ситуација по облику по мало подсећа на 1983. годину, али по суштини нема ни мало сличности.
Русија је изјавила да, као одговор на размештај америчких система ПРО у низу европских земаља и у Турској, постоји могућност да на своје јужне и западне границе постави ракетне комплексе „Искандер“. „Искандери“ су лошији од „Пионира“ само по домету, али се та мана може отклонити. Домет „Искандера“ може да се повећа до 2000 км, што ће омогућити да се циљеви могу уништавати практично на читавој територији европских земаља-чланица НАТО. Шта више, опасност за Алијансу се повећава тиме, што су „Искандери“ снабдевени технологијом „стелс“ и не могу се оштетити противракетном одбраном коју поседују чланице НАТО-а.
Рекло би се да је јавност земаља НАТО добила ону исту поруку као и пре 30 година, и да би требало да се озбиљно забрине. Међутим, овог пута нема никакве бурне реакције. Мада у изјави Д.А.Медведева постоји отворен подтекст: ако НАТО неће да чује позиве Москве, Русија ће направити заокрет према новом оружаном супротстављању. А то значи да ће сасвим пропасти огроман миротворни рад који су политичари, војска и дипломате вршили протеклих тридесет година. У нашу свакодневицу ће се вратити осећање да нам поново прети нуклеарни рат. Почеће да се сужавају и нестају успостављени канали веза. У многим областима ће се зауставити сарадња.
Опасност је очигледна, али су без обзира на то, на изјаву председника Русије јавност и западна средства информисања одреаговали врло млако. Такву равнодушност не можеш објаснити заузетошћу западних политичких кругова због проблема са финансијском кризом или због прославе Дана захвалности. Ради се о нечем сасвим другом. Вероватно је у самом односу Запада према Русији дошло до дубоких промена, и те промене дозвољавају да се глас Москве слуша једним уветом, или чак да се уопште не слуша.
Прва и очигледна промена се састоји у томе да је у западним друштвима, ако се стање упореди са осамдесетим годинама, значајно порастао ниво управљања масовном свешћу. Данас се информациона политика свих највећих средстава информисања из земаља НАТО планира, координише и контролише из идеолошких центара који су директно повезани са руководством блока. Најсвежији пример је информационо праћење операције НАТО у Либији. Читав корпус кореспондената и централне редакције су добијали налоге и брифинге (тј. одговоре на питања, али без постављања питања, која се односе само на једну тему или на најсвежији догађај – прим.прев.) непосредно из штабова блока, а ти су налози, тј. брифинзи прво на потребан начин обрађивани и затим смештани у одговарајуће области психолошког рата.
Некадашња фронда опозиционих партија и њихових гласила је отишла у прошлост. Сада опозиционе партије представљају јединствен фронт са партијама на власти, а то говори о новом нивоу консолидације не само владајућих кругова, већ и јавности земаља НАТО. Разлога за то има много, а главни је у томе да Европа прати глобализацију на начин како то чине Американци. Одатле проистиче и јединство у управљању свешћу стотина милиона људи. Као резултат се добија чињеница да је на Западу мало ко сумњао да Гадафи није вршио геноцид сопственог народа, а побуњеници су за широку западну јавност представљали удружење бораца за слободу и демократију. Бомбардовања цивилних објеката које је вршила авијација НАТО и учествовање специјалних јединица НАТО-а у операцијама побуњеника су или прећуткивани, или су објашњавани као нешто, што није вредно пажње. Постојали су и случајеви директне мистификације светске јавности која је на крају „ослобођење Либије од крвавог диктатора“ дочекала са одобравањем.
Данас се у вези са изјавом руског председника користе потпуно исти начини управљања масовном људском свешћу. Мањак детаљних информација, и посебно анализа, о последицама промена о којима је говорио Медведев, указују да је из Вашингтона и Брисела западним средствима информисања дата наредба „ћутати“. Разлог за избор таквог начина понашања је у томе да је власт САД данас убеђена да ће у области стратешког супротстављања победити у технолошкој трци са Русијом. Док је постојао СССР такве сигурности није било. И више од тога – цео низ достигнућа совјетске војне науке је указивао на могућност њеног одвајања од Американаца. При том су успеси СССР-а били најприметнији управо у области стратегије – у развоју средстава за нападање и одбрану. На пример, амерички развој диригованих бојевих глава за стратешке носаче и системе ПРО је у односу на совјетски заостајао.
Уништење совјетског војно-индустријског комплекса је оставио последице и САД су избиле напред. Данас је главна идеја америчких руководећих кругова у томе, да ослободи себи руке за случај да у будућности дође до супротстављања носиоцима нових изазова: Кини, Индији и другим државама које поседују нуклеарно наоружање. Американци формирају глобалну ПРО, али њоме решавају само један задатак, мада веома важан – однос према Русији. Русији се мора одузети могућност да у међународним односима игра улогу оног пола снаге који ће бити равноправан Америци. Вашингтон схватада вероватноћа да ће се такав пол појавити није искључена. Одатле произилази, да док не буде касно, Русија мора да се стави под контролу. У блиској будућности америчка контрола Русије биће могућа само под једним условом: ако се стратешки паритет наруши у корист НАТО-а. Међутим, Руска Федерација издржава „трку ракета“ и, како показује искуство, постизање резултата који би све решио је компликовано. Значи, морао би се максимално редуковати број руских ракета и нагласак ставити на „трку антиракета“. Зато САД теже да што више смање нуклеарни арсенал и да при том што више повећају своју ПРО. То би могло да се објасни бригом о сопственој безбедности, када би се Вашингтон сложио да у тој области сарађује са Русијом. Међутим, одбијање Вашингтона да сарађује говори само о једном – о тежњи да се постигне надмоћ у области ПРО, која би омогућила директну могућност за политички диктат и уцену.
Наивно је очекивати да ће НАТО да прави уступке по питањима формирања система противракетне одбране. НАТО се спрема за нову епоху у међународним односима када ће он, заштићен глобалном ПРО, отворено да проговори да је сфера његове одговорности – цео свет. Психологија глобалне доминације је болест која се не може лечити потписивањем уговора. Осамдесетих година двадесетог века НАТО је био натеран да прекине ескалацију војне напрегнутости међу блоковима захваљујући војном потенцијалу СССР-а. У чему је слабост данашње руске позиције? Вероватно у томе, што је Москва говорила углавном о очекиваним мерама, за које је одавно био направљен погрешан рачун. Накнадни размештај већ постојећих ракета и РЛС углавном ништа не мења – рат за сада није предвиђен, а амерички научни и експериментално-конструкциони радови напредују побеснелим темпом. Радове никако неће зауставити појављивање дивизиона „Искандера“ и РЛС „Вороњеж“ у Калињинградској области.
Па, шта да се ради? Можда да се присетимо прошлости? Например панике, која је завладала у штабу НАТО-а средином седамдесетих, када је амерички спутњик-шпијун ушао у зону видљивости својих станица за пратњу у облику хрпе комадића. Москва је тада назвала измишљотинама оптужбе Вашингтона о томе, да је амерички спутњик експлодирао док се налазио у „слепој“ зони, због совјетског спутњика-убице. Мало ко зна шта се стварно тада десило, али су преговори о стратешким питањима после тога добили на снази.
А можда би требало размишљати и о учинковитијим начинима, захваљујући којима би амерички политичари стварно схватили да Москва не игра „даме“?
Рекло би се да је необично борити се за повећавање војне снаге у ситуацији када нема актуелне стратешке претње. Међутим, упорно игнорисање од стране Вашингтона безбедносних интереса РФ у области ПРО ствара управо такву опасност. До 2020. године формирање ПРО НАТО-а треба да буде завршено. За Русију тамо нема места, што значи само једно – не само нас, већ и цео свет чекају непријатна изненађења. А да до њих не дође Русија мора НАТО-у да пружи убедљив одговор. Такав одговор неће затребати само нама. Зато је један од главних задатака обезбеђења гаранције да ће следећих година владати свеопшти мир – лишавање монопола НАТО-а на глобалну ПРО.
