Данас, 15. априла, Међународни трибунал за бившу Југославију је донео пресуду окривљеним Анти Готовини и његовим подређеним М.Чермаку и М.Маркачу, оптуженим за ратне злочине, учињене у време по злу познате војне операције са шифрованим називом „Олуја“, до које је дошло у Српској Крајини у августу 1995. године. За четири дана хрватска армија је под командом наведених генерала потпуно „очистила“ једну читаву српску државу – Републику Српску Крајину. Од разјарене хрватске армије било је принуђено да побегне 250.000 људи.
Наведено суђење за Србе има посебан значај. То је једини предмет, који је вођен у Хашком трибуналу за злочине, чињене Србима, за које извршиоци све до сада нису ослобођени. Да се сетимо: више од 70% окривљених (а затим и осуђених) у Хашком трибуналу су били Срби. Тужилац МСБЈ (Међународног суда за бившу Југославију) поднео је мањи број тужби и против Хрвата, Босанаца, Македонаца и Албанаца, али је то било демонстративно и само када се радило о злочинима које су представници тих етничких група чинили против НЕ-Срба. У ситуацији, када су Срби били главна мета и главна жртва рата у бившој Југославији, таква политика главног тужиоца Хашког трибунала је добијала посебан значај. Циљ те политике је било правно потврђивање фалсификовања историје рата у коме су Срби, као, били не само главни агресори, већ међу њима и није било нешто посебно много жртава. Судије МТБЈ су ту своју намеру „достојно“ окончале подношењем неколико тужби против не-Срба, ослободивши затим практично све оптужене. Такве су пресуде којима се ослобађају С.Халиловић и Н.Орић, а за смех је и пресуда Р.Делићу (која је уствари њега ослободила). Посебно се „истиче“ образложење пресуде шефу албанских терориста – Армије за ослобођење Косова – Р.Харадинају. Њу не треба никада да заборавимо. Између осталог и зато што је и суђењем Харадинају, као и суђењем Готовини, судским већем председавао судија Алфонс Ори из Холандије, који се већ био истакао истрајним фалсификовањем рата у бившој Југославији, осуђивањем невиних српских лидера и ослобађањем најгорих џелата.
И тако – пресуда је донета. Генералима Готовини и Маркачу је доказана кривица због вршења војних злочина и они су осуђени на 24, тј. 17 година затвора. Рекло би се да је џелате српског народа стигла заслужена казна. Међутим, постоји читав низ разлога због којих морамо да посумњамо у искреност Хашког трибунала, који је први пут у скоро пуних двадесет година признао кривицу лица, која су вршила масовне злочине против Срба.
Прво – потпуно је оправдан трећи саучесник Готовине и компаније – генерал И.Чермак. Он, као, није имао пуну контролу над људима који су му потчињени. Уосталом, ослобођени су читавог низа оптужби и Готовина и Маркач, конкретно таквих, као што су „нељудски злочини“ и „насилно истеривање цивила“. Логика таквих оправдања је заиста за дивљење: као, цивили су сами бежали од армије, и нико им није насилно везивао ноге и руке, нико их није терао да напуштају своја села и градове.
Важно је констатовати да суд није разматрао законитост саме операције „Олуја“, већ се бавио само питањем да ли је у току те операције било злочина. То је један од највећих доприноса фалсификовању историје од стране Хашког трибунала. Јер сам акт казнене операције хрватских власти представља злочин против човечности. А судско веће је признало да је у току те операције било „изузетно мало“ злочина против цивила, јер је број тих злочина вештачки у самој оптужници смањен (то јест суд их није разматрао у принципу!). Шта више, суд је одлучио да су генерали криви само по командној одговорности, односно не за сопствене злочине, већ за злочине које су учинили њихови подређени, конкретно сарадници одељења специјалаца. Међутим, поставља се питање: да није можда та специјална полиција сама осмислила напад на Републику Српску Крајину?
Привлачи пажњу и закључак суда да је главни организатор и инспиратор злочина у вези са чишћењем територије био тадашњи председник Хрватске Ф.Туђман. Таква констатација је не само закаснела, већ и цинична. Па против Туђмана Хашки трибунал није никада подигао оптужницу, мада су докази за његову кривицу због вршења ратних злочина не само били добро познати, већ се сам Туђман јавно хвалио својим доприносом за исход рата! Исто то се односи и на тадашњег министра одбране и начелника генералштаба Г.Шушака и З.Червенка. И њихови злочини су били добро познати, али оптужнице против њих МТБЈ, без обзира на то, није подигао. Тако да су „открића“ судија Трибунала, направљена почетком 2011. године – вештачка. Наведена открића МТБЈ пре личе на покушај да се пребацивањем на давно покојног Туђмана Готовина и Маркач оправдају, јер ће се тиме са њих скинути одговорност за нападе на цивиле.
Тако да „строгост“ судског већа, ако се мало боље погледа, изгледа као још једно, следеће по реду, лукавство Хашког трибунала. За најмасовнији прогон цивила у читавој историји од Другог светског рата, па до сада, учињен у невероватно кратком року, као кривци су означене укупно две особе, па и то, према Трибуналу зато што нису добро пазиле чиме се баве њихови подређени. При том ни подређени, све у свему, нису радили ништа што би било за осуду, осим што су мало пљачкали и убили само „неколико“ (тако пише у пресуди) стараца (стварно су углавном убијали баш старе који нису могли, или нису хтели да беже од војске која је надирала). Ето таква ће, у историји коју пише Хашки трибунал, остати казнена операција против Срба. И тако је хрватска операција „Олуја“, која је са Земљиног лица сатрла једну читаву српску државу, представљена од стране Хашког трибунала као „бонаца“, „безветрица“. А сурове казне за два бивша генерала овде представљају само маневар који треба да одвуче пажњу од нечег другог.
