Све чешће чујемемо најаве „Трећег светског рата“. Читамо апокалиптичне наслове, који се односе на катастрофалне последице евентуалног светског рата. На светској мапи се маркирају земље и региони где би тај рат могао да почне. Неки „аналитичари“ предвиђају да ће „Трећи светски рат“ да избије на тлу Сирије, где се постојећи унутрашњи сукоб проширио на регионални, са опасношћу прерастања у светски рат. За неке је избијање свестког рата могуће на тлу Украјине, за неке у Црној Гори (због уласка Црне Горе у НАТО.), за неке у балтичким земљама (због учесталих војних вежби чланица НАТО), за неке на Пацифику итд. (Као да постоје војске које не изводе вежбе и не проверавају своје доктрине. Смисао постојања војске, поред осталог, јесте да се увежбава за деловање у евентуалном рату.) Према неким предвиђањима „Трећи светски рат“ ће бити последњи рат у историји човечанства.
Да ли постоје објективни и реални показатељи који говоре у прилог наведеним тезама и тврдњама о избијању „Трећег светског рата“? Које су ту сукобљене стране у том рату, као носиоци оружаног сукоба, а који су њихови савезници? Да ли развој међународних односа у погледу јачања и опадања политичке и војне моћи појединих земаља у свету указује на могућност светског рата? Да ли су све ове најаве светског рата, само потврда Тукидидове теорије о неизбежности рата, која је настала још у петом веку пре Христа?
Позабавимо се анализом успона, одржања и пада моћи и снаге до сада водећих земаља у свету и њиховим међусобним односима, јер је то прилика да нађемо одговоре на питање да ли је могућ „Трећи светски рат“.
Сам појам „моћи“ је вишезначан. Она произилази из разноврсности садржаја који јој се приписују. Моћ се најчешће поистовећује са силом. „Моћ (power) представља способност појединца, групе или државе (подвукао аутор) да наметне своју вољу другоме, ослањајући се при том на ефикасност средстава силе у случају непокоравања“. (1) Без да се упуштамо у теоријске расправе о моћи као таквој, обично се у вези са моћи постваљају питања: шта то чини моћ, зашто су неки људи или друштвене групе моћнији од других, зашто су неке државе моћније од других држава и шта та њихова моћ значи у међународним односима? Велики број теоретичара дефинише моћ и као „…..способност производње и разарања“. (2) Стварање и разарање су два суштинска друштвена процеса која изазивају савим супротне последице у друштву. Последице ових процеса су посебно значајне и велике када у њима учествују државе, као носиоци моћи. Моћ која се везује за владавину, доминацију и експлоатацију је политичка моћ, јер су јој неопходна политичка средства, међу којима је и сила, за поседовање и одржавање моћи.
Манифестације моћи у међународним односима, који су по својој суштини политички односи, произилазе из неједнакости држава као субјеката међународних односа. Интереси појединих држава прелазе политичко-територијалне границе заједнице и сусрећу се у међународном простору, у коме се уравнотежују, али најчешће се сукобљавају. Уравнотежење или сукобљавање интереса држава на међународном плану одвија се као јединство унутрашње и спољне политике једне земље, у коме доминантне друштвене групе, које поседују моћ унутар друштва, преносе своје интересе на међународне односе, у којима обично делују као носиоци моћи читавог друштва. Нас овде посебно занима моћ са којом располаже свака држава, а посебно моћ држава које одлучујуће делују на међународне односе. Х. Кисинџер појам моћи рашчлањује на офанзивну, као способност наметања воље другом; одбрамбену или превентивну, као способност државе да се одбрани или избегне наметање туђе воље, и моћ одвраћања (deterrent power), као способност да се укаже на одговор истом или већом снагом. (3)
Да би нам било разумљивије схватање моћи било које државе, без превеликог теоретисања навешћемо основне елементе и параметре моћи државе: територија, становништво, стопа писмености, нуклеарне бојеве главе, буџет, оружане снаге, квалитет владе, друштвени производ по глави становника, друштвени производ по паритету куповне моћи. (4)
Испољавање моћи одређених држава најбоље се запажа у процесима сарадње и сукоба, као две крајње тачке, и индиферентности, која је последица одсуства зависности између две државе, било због удаљености једне од друге, било због могућности задовољавања сопствених интереса само у једном кругу држава. Имајући у виду комплексност међународних односа, нова блоковска прегруписавања у одбрамбеном и безбедносном смислу у свету, индиферентност држава је све мање присутна. Државе своју моћ показују кроз способност примене силе ради наметање своје воље другим државама, ради остварења властитих интереса. Сила је, дакле, сама примена средстава принуде у истом циљу. Сила није само физичка сила, са којом располаже једна држава. Наметање воље једне државе другој држави може се остварити врло ефикасним економским средствима, пропагандом, културним утицајем и др. Употребом силе политичка моћ државе обично уступа у корист војне моћи, која у међународним односима, представаља најважнији чинилац моћи државе.
Свака држава настоји одржати своју моћ на међународном плану. То се најбоље постиже сталним јачањем и увећањем моћи државе. Ако се постојећа моћ не увећава, постоји опасност да се изгуби и она моћ са којом се располаже. Свака држава своју моћ гради спрам унутрашњих потреба и њихових манифестација на спољнем плану, као и узимајући у обзир раст или опадање моћи других држава, пре свих, могућих и потенцијалних непријатеља. Моћ је увек релативна и она се мери у односу на неког другог, зато је логично да постоје неједнаке моћи. Та неједнакост је основ и мотив сукоба носилаца моћи, у овом случају држава. Раст и опадање моћи држава у светским размерама може бити узрок могућих ратова. Управо је и Тукидид као један од главних узрока Пелопонеских ратова навео успон Атине, који је узбунио Спарту, па је то, по Тукидиду, учинило рат неизбежним.
Промена баланса моћи између држава у светским размерама некада доводи до ратова, некада не. Војна стратегија државе у опадању може бити узрок избијања рата, а може и довести до мирне транзиције односа између држава, насталих дисбалансом снага и моћи одређених држава. Опадајућа моћ Немачке империје 1914. довела је до рата са Русијом, а опадајућа моћ СССР према САД није довела до рата, али јесте омогућила скоро неслућене размере јачања моћи САД и њеног ширења по свету. Још као примере нарастања и опадања моћи појединих држава у светским размерама, који су доводили до ратова, можемо навести Француско-пруски рат, који се водио од 19. јула 1870. до 10. маја 1871. између Француске и савеза немачких држава на челу са Пруском. Узрок рата је био поремећај односа моћи у Европи, који настаје јачањем утицаја Пруске у Немачкој и Европи након победе у Пруско-аустријском рату. Затим јапански напад на Перл Харбор 7. децембра 1941. као превентивни рат, који је почео изненадним нападом јапанске морнарице на америчку морнарицу, што је довело до укључења САД у рат. Међутим, овоме су претходили погоршани односи између Јапана и САД још с почетка 1940. због јапанског комадања Кине и упада у француску Индокину, чиме је промењен баланс снага на Пацифику.
Перцепција раста моћи непријатељске државе у очима државника државе која се осећа угроженом, изазива различите реакције. Могуће су две врсте реаговања и то: јачање властите моћи државе, или обуздавање моћи супростављене државе, применом различитих облика испољавања моћи. Укупна моћ једне државе, а посебно њена војна моћ, захтева њено опрострањење, однонсо геополитичку потврду и прерасподелу сфера утицаја у свету. Шта се посебно у модерно доба променило у геополитичким размерама у свету, и које су то конкретне манифестације тих промена, које су довеле до раста моћи једних, стагнације моћи других или пак опадања моћи трећих држава?
Распад Варшавског пакта довео је до очигледног дисбаланса снага и моћи на светском нивоу, где као најмоћнији војни савез остаје само НАТО пакт. Русија је, као губитник у „хладном рату“, у исто време била економски стрмоглављена, политички дестабилизована, војно неефикасна, без икаквих шанси да поведе одређену врсту превентивног рата, ради спаса од тоталног краха, осим отворених претњи употребом нуклеарног оружја у одсудним моментима, а источна Европа у конфузној транзицији. НАТО попуњава одбрамбени и безбедносни вакуум, али недовољно брзо и ефикасно да ситуацију тотално преокрене у своју корист и да без војних операција успостави потпуно нови поредак у свету. Иако се НАТО, као никада до тада, брзо ширио на исток, није био у потпуности спреман да примени једну од војних стратегија у таквим околностима, ни стратегију потпуног исцрпљивања и уништења противника, само делимично стратегију маневра, којом би временом принудио противника на стратегијску парализу.
Наставиће се….
