Недавно је, по ко зна који пут, потврђена информација да је број Срба који су запослени у државним органима Црне Горе пет пута мањи од њиховог процентуалног учешћа у укупној популацији.
Уколико се узме у обзир да је српски језик, иако има најширу заступљеност међу становништвом Црне Горе (чак и према фалсификованим пописним резултатима), протјеран из образовног система, да се систематски врши насиље над историјским чињеницама и српском културом, да је Српска православна црква изложена све бруталнијим нападима од државних и парадржавних структура, онда се стање у ком живе припадници српске језичке заједнице и Српске православне цркве може описати једном ријечју – апартхејд. Ако се на ову, конкретну политичку праксу црногорског режима дода још и легислативни оквир по ком је, на примјер, српском језику као темељу историјског идентитета Црне Горе, додијељен нижеразредни положај у односу на “црногорски језик” (званично успостављен у 21. вијеку), онда апартхејд у Црној Гори добија пуноћу и заокруженост у смислу основне дефиниције тог појма. Дакле, није у питању само политички, већ и законски, односно системски оквир апартхејда.
Последњи и врло илустративни примјер претходно описане праксе је и брутално протјеривање свештеника Српске православне цркве из Црне Горе – протојереја Велибора Џомића. Иако је и раније било неколико сличних случајева протјеривања свештенства СПЦ, овај се издваја, јер је Џомић као координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у великој мјери заслужан за повољан исход неколико значајних судских поступака које је режим водио против СПЦ, као и за нека кључна рјешења по питању очувања имовине СПЦ у Црној Гори. Званично објашњење Агенције за националну безбједност је да је свештеник Велибор Џомић опасан за “националну безбједност”. Судећи по овом случају који је узбуркао јавност, може се очекивати покушај да се новим законским рјешењем о положају вјерских заједница (које је већ у припреми) СПЦ избаци изван правног поретка, а да се њена имовина преда на употребу инсталираној, псеудорелигиозној организацији – такозваној Црногорској православној цркви.
Ако се ситуација у Црној Гори посматра из угла релативно необавјештеног руског грађанина, онда је за њено пуно разумијевање корисно искористити “украјинску аналогију”. Наиме, положај народа који баштини српски идентитет Црне Горе се скоро у потпуности поклапа са стањем народа који његује руски идентитет у Украјини. Ако су три основна стуба идентитета – језик, народност и вјера, онда се апсолутно иста технологија разарања тих стубова користи и у Украјини и Црној Гори. То, наравно, не може бити и није случајност. Кад на све ово додамо да је црногорски режим одавно у конкретним пословним аранжманима са одређеним пи-ар кућама из САД које се баве дубинским ткањем “новог идентитета”, онда је ситуација у потпуности јасна. Једна од омиљених техника којима се протагонисти стварања тог новог свјетског поретка бране од чистих и логичких закључака на рачун њихових опскурних намјера је лијепљење етикете “теорије завјере”. Међутим, чини се да је свијет, нарочито његова млађа, слободнија популација успјела да се кроз канале још увијек неугушеног интернет плурализма отргне из матрице бесмислене аутоцензуре.
Да је Црна Гора, због свог геостратешког положаја и историјског положаја у проруској орбити посебно важна за западне, прије свега америчке интересе посебно је истакао и амерички сенатор Крис Марфи прије пар дана. Он славодобитно истиче успјехе америчке политике на Балкану, а која је садржана у “протјеривању” Руса из њиховог традиционалног упоришта. На уприличеном гостовању у “Маршал” фонду, Марфи наглашава да је Црна Гора одбила “више милијарди” вриједну руску понуду за коришћење обале и лучких капацитета, те да се дефинитивно опредијелила за НАТО. Марфи каже да су САД заустављањем пројекта “Јужни ток” успјешно затвориле руски продор ка Србији,те да ће у будућности ова зона зависти од америчког, а не руског гаса. Иако је јасно да је ова пауновска разметљивост америчког јастреба чист политички дилетантизам, то не поништава чињенично стање. Американци су у страховитој офанзиви на Балкану који успјешно контролишу преко корумпираних, марионетских режима. У том погледу, огледни аналитички модел је режим Мила Ђукановића.
У последњих неколико мјесеци, примјећује се да је Ђукановић, у својим јавним наступима, ставио питање евро-интеграција у други план. Комплетна медијска и политичка структура коју контролише феудални господар Црне Горе је постављена у функцију остварења само једног циља – учлањења у НАТО. У више наврата, Ђукановић је од ЕУ врло оворено тражио конкретну, финансијску компензацију за реализацију неких европских захтјева као што је, на примјер, “владавина права”. Како такве неуобичајене “компензације” извјесно неће бити, исход је очигледан. То значи да је Ђукановић готово извјесно направио сепаратни договор са Американцима које искључиво занима питање НАТО-а. Овај закључак се јасно открива у тону последњих изјава Мила Ђукановића након сусрета са америчким потпредсједником Баједном.
Зашто је Америци толико важан Балкан? Да ли само и искључиво због геостратешког положаја? Наравно, и због тога. Иако се то може описати у различитим нивоима и рећи кроз типичне фразе геостратешке аналитике, Американци знају да овдје, на словенском југу, куца и дио великог руског срца. Зато им је особито важно да на баш овој земљи чврсто пободу своје копље. О конкретном политичком значају овог поступка је готово све речено, а симболички је сувишно наглашавати. Чекамо руски одговор.
