Сбербанка је сасвим недавно реализовала једну од највећих операција у иностранству – финансирање хрватског концерна Агрокор. Тренутно Сбербанка потражује од Агрокора око 1,1 милијарду евра, а ВТБ више од 300 милиона евра[1].
Концерн Агрокор настао је на рушевинама југословенског Агрокомбината. Генерални директор Агрокомбината (од 1963. до 1972.) био је Анте Тодорић, отац садашњег власника Агрокора Ивице Тодорића. Анте Тодорић је својевремено био високи функционер СКХ, члан управе Загребачке банке, заступник у Сабору и директор многих предузећа у аграрном сектору. Хрватска штампа пише да је због сумњивих финансијских операција 4,5 године провео у затвору. Међутим, по изласку из затвора 1976. године, обезбедио је свом двадесетпетогодишњем сину значајан и веома повлашћен кредит који му је омогућио да отвори «мини агрокомбинат» и започне освајање југословенског тржишта цвећа, али и да прошири делатност на воће, поврће и остале пољопривредне производе. У причи о Агрокору најиндикативније је то што је настао као «чист комунистички продукт», «преливањем» средстава из Агрокомбината, док му је ширење било обезбеђено давањем јефтиних кредита (чија је каматна стопа увек била нижих од нивоа инфлације) за куповину предузећа која су настала у социјалистичко време. Агрокор је и даље највећи произвођач и дистрибутер хране у југо-источној Европи и највећа хрватска компанија после ИНЕ, која запошљава више од 60 хиљада људи. Годишњи промет овог концерна износи 6,5 милијарди евра, док са 15 одсто учествује у хрватском БДП-у.
За Ивицу Тодорића, тренутно најбогатијег хрватског бизнисмена и власника Агрокора, говоре да је «државни тајкун». То само значи да, како то дефинише српски аналитичар Драган Милашиновић, «његово експресно ширење по региону није само последица агресивне, па самим тим и рискантне, пословне политике већ и много озбиљнијих игара које укључују политичке, геостратешке, корпоративне, безбедносне и друге интересе». Тодорића «није створио само Туђманов ХДЗ режим (иако је био близак пријатељ породица Туђман и бившег хрватског премијера Никице Валентића), већ и немачки Дојче банк»[2]. Фрањо Туђман је од Ивице Тодорића добијао средства за стварање «нове Хрватске», али је и свака наредна хрватска влада мање-више добијала донације од Тодорића. Хрватски аналитичар и новинар Домагој Маргетић, који је више од 20 година живота посветио изучавању тајних финансијских операција на постјугословенском простору, истиче да су после распада Југославије «обавештајне службе биле и остале кључни играчи у региону и да су управо оне направиле Тодорића. Суштински, Тодорић није власник, већ само повереник, наравно да и он има сопствени део, али то је само врх леденог брега»[3]. Хрватске политичке гарнитуре су знале да Агрокору баш и не цветају руже, али су више волеле да пред тим затварају очи. Осим тога, Европска банка за обнову и развој одобравала је Тодорићу замашне суме кредита, руководећи се геополитичким, а не економским циљевима: да од Хрватске направи економски доминантну силу у региону, тачније силу која би била у стању да у Србији «преузме» тржиште прехрамбених производа[4].
У намери да спречи српске тајкуне, тј. инспирисан више политичким, а мање економским разлозима, Тодорић у јуну 2014. године купује словеначку трговинску мрежу Меркатор за 500 милиона евра. У том моменту Меркатор је био на ивици банкротства. Отада Агрокор упада у дужничку јаму из које више није могао сам да изађе. Његове сумњиве финансијске операције одавно су општепознате у региону па зато ни једна западна банка није пристајала да му одобри кредит. Ситуацију 2015. године додатно компликује и долазак немачких мега гиганата на Балкан, као што су Lidl, Kaufland и Spar које потискују локалне компаније. Агрокор је све више захватала криза која је претила да у провалију повуче и целокупну хрватску привреду. Од 2016. године добављачи и део кредитора почели су да туже суду овај концерн због неплаћања дугова. Крајем 2016. године Сбербанка и ВТБ су извршили реструктурирање кредита Агрокору на 1,1 милијарду и око 350 милиона евра респективно. Руске банке нису овом концерну давале новац директно, већ су плаћале његове дугове. На тај начин је била успостављена контрола над финансијама Агрокора.
Посебно истичемо оцену руског председника В.В. Путина коју је дао током последњег сусрета са хрватским председником Колиндом Грабар Китаровић рекавши да се за руско-хрватске односе стиче утисак да би, макар економски, требало да се развијају у прихватљивим оквирима, имајући у виду да су руски енергенити потребни Хрватској. Путин је рекао: «Прошле године узајамна робна размена износила је 808 милиона долара, а у првом полугодишту 2017. године повећана је за 64 процента. Сматрамо да ове године имамо добру прилику да робну размену вратимо на предкризни период и то на више од једне милијарде долара. Хрватска је велики увозник руских нафтних деривата. Република је проше године од нас купила 350 хиљада тона нафте. Осим тога, преко хрватских лука и њеног нафтоводног система испоручено је 2,3 милиона тона руске нафте за потрошаче у земљама југо-источне Европе. Компанија Лукоил у Хрватској поседује разгранату мрежу бензинских пумпи, а на унутрашње тржиште испоручује осам одсто од укупно реализованог горива у земљи, док руска компанија Газпром обезбеђује готово половину хрватских потреба за природним гасом. У септембру је са хрватским партнерима био потписан дугорочни уговор за испоруку гаса до 2027. године»[5].
Ипак, очигледно је да хрватска страна има сасвим другачије мотиве. Веома брзо се испоставило да Агрокор руским новцем рефинансира исплату претходних кредита. О овим кредитним условима ништа се поуздано не зна, као ни то ко су крајњи кредитори. У априлу 2017. године сазнајемо да је захваљујући руском кредиту Агрокор вратио кредит JP Morgan банци[6]. Медијске информације говоре да је Ивица Тодорић свесно довео Сбербанку у заблуду, достављајући јој документацију са лажним подацима.
Након тога следи један веома карактеристичан и вишеслојни процес. У априлу 2017. године Хрватска доноси «лекс Агрокор» на основу којег хрватска држава иступа као основни гарант исплате дуга, тј. Агрокоров дуг Сбербанци постаје дуг хрватске државе. Међутим, иза фасаде «лекс Агрокор» – обавезе да се на време исплаћују веома добре зараде и сл. – скрива се анти правна борба против Сбербанке. Руски кредитор је, поред осталог, био ускраћен за информацију где ће се трошити средства, није учествовао у управљању реконструкцијом дуга и није имао приоритет у исплати дуга. Дакле, суштина «лекс Агрокора» била је да „изванредни управитељ компаније“, кога је поставила хрватска влада, предложи меру јасну као два и два: да се обезбеди ново финансирање Агрокора и то под условима у којима нови кредитор треба да добије привилеговани статус, тј. право првенства у исплати у односу на раније добијене кредите. Руски кредитор Сбербанка подноси 7. јуна тужбу Трговачком суду у Загребу са захтевом да се укине нова схема финансирања и да се на основу ње забрани ангажовање средстава и Сбербанци додели привилеговани статус приликом исплате кредита у износу од 100 милиона евра, међутим, банка је одбијена уз образложење да је то у супротности са «лекс Агрокором». Истовремено, привилеговани статус добијају сви остали кредитори укључујући и фондове који су у међувремену откупили Агрокоров дуг[7]. На тај начин, хрватска влада, суштински није преузеле обавезе и није дала гаранције да ће дуг бити исплаћен, на пример, из буџета. Она уопште нема намеру да због оваквих последица сноси одговорност.
Изненада, док све ово траје, као по команди, почиње интензивни откуп Агрокорових дугова. У игру улази амерички лешинарски фонд Knighthead Capital. Knighthead Capital одмах даје Агрокору кредит у износу већем од милијарду евра (тачније 1,06 милијарди) и тако Сбербанку избацује из игре. Кредит је одобрен на основу «рол ап модела», што је Сбербанци био јасан сигнал да је пређена црвена линија и да се ствара механизам који спречава повратак на претходне дугове и да се фаворизују нови кредитори. Зато је Сбербанка затражила да се изврши судска забрана новог финансирања Агрокора, али је била одбијена. На тај начин се може тумачити да је амерички лешинарски фонд, који је откупио дуг овог концерна, «најважнији кредитор»[8].
Наставља се…
