После Римљана, Млечана, Отомана, Аустријанаца, Француза, па поново Аустроугара, који су у низу вековима владали на Јадрану, напокон је Сплиту под Марјаном (тада маленом градићу) за рибаре и тежаке и оно малобројно градско становништво (добрим делом чешко-немачко-мађарско- хрватског порекла) синуло сунце Слободе!
Улазак челног одреда српске ослободилачке војске у ту јадранску варошицу био је весник будуће заједничке државе, којој су тада стремили сви национално освештени Хрвати, свесни чињенице да им се журно примиче талијанска војска, да само запоседне свој удељени део аустроугарске територије као награду за улазак у рат на страни Антанте, који је талијанску државу коштао људских жртава и огромног материјалног напрезања, али је ипак донео победу, са свим добитцима који сада следе!
Већ 1915.године, у Лондону је деловала група самопроглашених чланова „Југословенског одбора“ (12 Хрвата, 3 Србина, 1 Словенац), где су хрватски чланови проводили покушај великохрватске идеје уз подршку покварених британских властодржаца, који су их вешто користили као свог „квиска“ у надгорњавању са руским савезницима, који су подржали одлуке Нишке декларације српске скупштине, усвојене још у децембру месецу 1914.године, после величанствене победе у Колубарској битци, где је заробљено 20000 хрватских домобрана као јуришника у редовима аустроугарске „казнене експедиције“, како су се самозадовољно прозвали, радосно полазећи са загребачког колодвора (читај железничка станица), после срдачног благослова тадашњег хрватског првосвештеника RKC, бискупа Антуна Бауера, наравно пореклом аустријског Немца!
Британци уопште нису обавестили чланове Југословенског одбора да су Далмацију уделили као аустријску покрајину у мираз талијанској делегацији, за брзи улазак у рат на страни Антанте, како би се олакшао тешки положај њиховог БЕК (британски експедициони корпус), видљиво заглављеног у блату Фландрије (где ће они и остати до краја рата), који су ето ипак успешно добили, иако славе само Дан примирја, а не и дан победе!
Хрвате (као добре царске слуге), нико није ни узимао озбиљно у овим тајним преговорима, баш као ни српске савезнике, који су ипак обнародовали да се боре и за ослобађање свих јужних Словена у тадашњој тамници народа, коју данас упорно називају „претечом ЕU“, величајући њен правни поредак, који данас успешно следе чиновници у Бриселу, када су Срби у питању!
Чим су сазнали за постојање тајне лондонске клаузуле, бројни хрватски политичари из аустријског дела Двојне монархије почеше копати и рукама и ногама, да се икако спасу могуће судбине од талијанског туторства, ако их они ослободе аустроугарске срећне стварности, те се приклонише српској варијанти будуће јужнословенске заједнице!
Део је искрено желео заједничку државу са Србима, осећајући своје српске корене иако су били католици, што тада у Дубровнику отворено испољавају у културним друштвима, али и истицањем свог српског језика (аустроугарски попис 1890.године)!
Део пак, намеран да Србе заведе за хрватску Голеш планину, вешто калкулише како би се домогли самосталне државе, јер се распад Двојне монархије нарочито осећао на фронту у Карпатима, где су биле оне КуК регименте у којима су Хрвати скоро већински војници.
Њихов тешки пораз у току 1915.године, донео је руско заробљеништво многим резервним официрима-Хрватима, који су као образовани увидели значај покренуте иницијативе српске државе да се формира српска добровољачка дивизија од руских ратних заробљеника, што је и њима давало шансу да пораде за своју победничку улогу.
Док су франковци у редовима тих заробљеника ширили мржњу према српској војсци и потицали на отпор (подофицир ЈOSIP BROZ имао је запажену улогу у тој кампањи, те је зато и враћен у заробљенички логор у Сибиру!), скоро две стотине резервних официра Хрвата, радо је прихватило српско поданство и положило заклетву краљу Петру, те су уз малобројне војнике били онај хрватски добровољачки део у Првој српској добровољачкој дивизији, потом ратујући у Добруџи, где су командовали војницима Србима, добровољцима из свих српских земаља, који се нису бунили на такву улогу јер су искрено веровали у будуће заједништво!
Од ових официра Хрвата, добровољци ће слушати да су браћа, која једва чека ослобађање од вековне туђинске тираније и стварање нове државе, која ће бити и њихова!
Уз око 180 добровољаца из Америке, Хрвата-Далматинаца који су формирали своју чету „Зрински и Франкопан“ долазећи у састав Југословенске дивизије на Солунском фронту, биће то хрватски удео у добровољачкој српској већини, који ће ослобађати своју будућу заједничку државу!
После потписивања Крфске декларације у јулу 1917.године, и Југословенски одбор напокон почиње кампању за јачање идеје о заједничкој држави, што је ипак највише подржано објављивањем Вилсонових тачака, како се назива онај документ који је сахранио ватиканске и британске снове о обнови Аустроугарске (темеља европског католичанства!), макар и на начелу тријализма!
Не чуди зато, да је 20000 људи на сплитској риви тога далеког 20.новембра 1918. године раздрагано слушало поздравне речи градоначелника Јосипа Смодлаке –
„Braćo srcu našem najmilija, neumrli vitezovi srpski! Dobro nam došli nepobjedivi sokolovi naši! Dobro nam došli osloboditelji naši, ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji. Blagosloven bio čas kada vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila! Blagoslovene majke koje vas rodiše! Blagoslovena kolijevka koja vas je odnjihala!
Blagosloveni opustjeli domovi vaši, koji se u crno zaviše da nama uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode, što nas sada obasjava. Koliko smo čeznuli za ovim časom! Zajedno sa vama kličemo onome koji vas je pripremio za pobjede, vrhovnome vođi vašemu, unuku velikog vožda Karađorđa, Kralju vašemu i našemu. Da živi Kralj Petar! Da živi Srpska vojska!“ –
изговорене пред челним одредом 2. батаљона XIII пешадијског пука Тимочке дивизије, чије су се униформе заплавиле пред нестрпљивим народом, који тога часа није знао да су истовремено и војници 2. батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије ушли у Ријеку, извршавајући тако молбу-позив Народног вијећа самопроглашене „Државе Словенаца, Хрвата и Срба“, који су се изјаснили за излазак из аустроугарске тамнице народа, и уједињење са Краљевином Србијом, победницом у Великом рату.
Ништа мање свечано, српски су ослободиоци дочекани и у Дубровнику, и у Шибенику.
Славни сплитски композитор Јаков Готовац, тридесетих година прошлог века компоновао је пригодну корачницу „Čika Pera“, данас скоро па заборављену!
Иако је у Загребу било далеко мање „свечано“, ако је свечано уопште и прикладна реч за дочек од 5. децембра 1918.године, када је франковачка руља и велики број војника 25. домобранског пука и 53. пука заједничке војске, све са митраљезима и пушкама (случајно пошли у шетњу!), на тргу Бана Јелачића скандирао — „Dolje srpska dinastija! Dolje kralj Petar! Dolje srpski militarizam!“ – захтевајући некакву „хрватску републику“!
У сукобу који је потом избио са снагама реда градске управе, укупно је погинуло 13 лица а рањено 17, што теже, што лакше, али се српска војска видно није мешала у тај међухрватски политички инцидент!
Без обзира на немили инцидент, и у Загребу је било много одушевљених Југословена, што се види из пригодног текста у „Pučkim novinama“, које у свом трећем броју објављују текст –
„ Braća Srbi dokazala su ovim činom da im je više stalo do slobode i spasa hrvatskog i slovenačkog naroda nego do njihovih vlastitih života. Oni zato ostaju među nama kao naša obrana i zaštita. Svojim životima hoće da nas očuvaju od talijanskog osvajanja.
Blago si ga onome ko ima u nevolji druga – veli naša poslovica. Taj drug u nevolji našoj jeste brat Srbin, koji je još i nakon pet godina junačkog ratovanja spreman da gine za opću, jugoslovensku stvar. Neka se na njega ugledaju oni naši vojnici, koji sramotno pobjegoše svojim kućama, a usput pljačkaju“.
———
И прође век цео, а данас у Загребу и Сплиту, и широм Хрватске, на фудбалским стадионима и спортским такмичењима ори се повик – „UBI, ZAKOLJI, DA SRBIN NE POSTOJI“!
Иако је Хрватска данас самостална, назови демократска чланица ЕU, и NАТО узданица на брдовитом Балкану, клерофашистички поздрав „ZA DOM SPREMNI“ под којим је извршен геноцид у NDH, све више постаје свакодневни, уобичајени поздрав који распадајућа ЕU намерно неће да примети, обузета својом хистеричном кампањом о „руској опасности““, а Срби су само „мали Руси“ о чему упорно уче католички фратри и часне на веронауку, када младима дају „подуку из кршћанског владања“!
_______________________________________________________
SVETI DUJE – заштитник града Сплита
