Човек не може бити срећан, не може бити задовољан, уствари једноставно не може се осећати човеком ако нема поноса. Управо зато, баш због тога што неће да нам дају да се осећамо као људи желе да нам униште, да нам отму понос. Баш због таквог њиховог става нас убеђују да смо сувише горди, говоре нам да наш понос прелази у пркос. Наивни им верују, а светосавска душа одлично зна да то није истина. Србин одлично зна разлику између гордости и поноса. Горде се они који нису сигурни у себе и снагу оног на шта су поносни, што са Србима није случај. Поноса немају само они који и немају чиме да се поносе, зато ћемо ми упркос свему, укључујући и упорном противљењу тих лажних пријатеља, остати поносни.
Православац се не горди, зна Србин да је то грех. Као што знамо да је гордост грех исто тако знамо и да је грех одрећи се оног чиме нас је Бог наградио. Прошлост на коју би свако био поносан а коју је Србин добио као награду, није добио за гордост. Не, добио ју је за светосавску душу, добио ју је за чојство, за праведност и истрајност. Та награда није случајна, она је поштено заслужена, зато и имамо поноса. Србин је својим делима мукотрпно завредио све на шта се данас поноси, али и поред тога никад се не горди, јер то је грех, а никоме и не пркоси. То што други сматрају да је гледање у очи пркос је проблем њиховог менталитета, њиховог страха од истине. Светосавац зна да нема разлога да пред другима спушта поглед и зато сваког и гледа у очи.
Због своје душе, због вере коју никад није напустио може да са поносом каже да су његови преци: Свети Сава, Свети краљ Милутин, Симеон Мироточиви, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика Николај, Његош, Јустин Поповић… Може поносно да констатује да су се као Срби родили: Милутин Миланковић, Никола Тесла, Михајло Пупин, Михајло Петровић Алас, Руђер Бошковић, Петар Лубарда, Сава Стојков, Урош Предић, Паја Јовановић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Иво Андрић…
Да није требало да се поносимо на ове светитеље, ове великане Господ никад не би ни подарио српском народу. Народ који има такве величине није народ који треба да се креће пузећи, није народ који треба да спушта поглед пред другима. Да је друкчије одређено, да смо били предвиђени да пузимо, српска историја не би имала: Немањиће, Властимировиће, Балшиће, Котроманиће, Црнојевиће, Лазаревиће… Да је наш понос требало да се угаси, да је требало погнутих глава да наставимо даље, не би Срби имали оне који су знали где и како да нас воде: цара Лазара, цара Душана, Петра Бојовића, Живојина Мишића, Степу Степановића, Радомира Путника… Прошлост српског народа била је пуна оних који су својим животом херојски бранили светосавске вредности народа и Отаџбине. Да нисмо заслужили, не би ни имали: Стевана Синђелића, Милоша Обилића, Карађорђа, Аписа, Принципа… То што ми знамо да нема човека на планети који не би био поносан да је припадник народа чији су ово преци, нама се узима за зло. Западу смета што то знамо, што смо свесни правих вредности које су нам преци оставили.
Наравно да је то тако, јер пријатељи вас увек вреднују по вашим врлинама, док су непријатељу ваше врлине увек највећи проблем. Зато данас кад нам тај Запад дели лекције о томе ко смо, уствари можемо видети ко су они. Јасно можемо закључити да ли су нам пријатељи који су са нама због наших врлина, или непријатељи који упорно покушавају све српско да обезвреде. Када сагледамо то западно лицемерје у правом светлу видећемо да њиме управљају људи којима свака наша врлина смета. Људи који у нашим врлинама, у нашем поносу виде само колико су они мали и безвредни, колико су рањиви. Такво сазнање им ствара страх, а страх реакцију да нас зауставе.
Мишљење Запада је контролисано из центра који не може да истрпи чињеницу да са друге стране има можда боље од себе, а часније сигурно. Са таквима нема пријатељства, у њихову искреност се не сме веровати. И ако са таквима нема пријатељства, због таквих смо поносни, поносни јер нисмо као они. Ми волимо своје, ми не дамо своје претке, не дамо ниједну груду своје Отаџбине али и даље не мрзимо никог, не смета нам туђи понос, поготово ако има разлога за њега. Ми волимо људе и спремни смо увек и да им помогнемо, важно је само при томе разликовати људе и оне друге. Свесни смо онога што смо добили, оног што јесмо и то љубоморно чувамо, за то морамо наставити да се боримо.
ПОНОСНА ПЕСМА
Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.
Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.
С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!
Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!
Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.
Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!
Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.
И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.
Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.
Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!
И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.
Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.
Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!
Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
што не умем да клечим
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.
Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!
И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!
И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
Добрица Ерић
Шта год да нас чека, не смемо да заборавимо чињеницу колико смо се до сада одрицали, колико смо се борили, колике смо жртве дали да бисмо стигли довде. Колики је улог вековима био да би ту сада са поносом стајали. Да су наши стари посустали пред препрекама, пред лажима, не би имали данас чиме да се поносимо. Ми данас не живимо само да би преживели као што неки мисле, ми смо данас ту да би наша деца сутра живела, да би имала на шта да буду поносна. Наша улога није да иза нас остане само пуки запис датума рођења и смрти, већ труд да онај период између та два датума потомцима учинимо вредним помена. Ако и нисмо можда лично предодређени за неко велико дело, онда барем не смемо учинити ништа чега ће се сутра наша деца стидети. Не треба да очекујемо да сви имају снаге за то, немају сви вере, храбрости и поноса. Треба да мислимо само о свом путу, да у свом срцу скупимо довољно вере, праведности, храбрости. Увек морамо да мислимо на своју децу и какав крст желимо да им оставимо.
Ови други вероватно мисле да ће западним парама моћи све да купе. Заборављају да оно што смо од Господа добили не би имали да је Запад могао то да купи. Никад нам они не би дозволили да будемо поносни да су могли да то купе. Пошто то није никад било на продају, желе да нас убеде да се добровољно тога одрекнемо. Српска душа је без обзира на притисак, на силу, на муку, увек живела свој сопствени, а не наметнути или споља прописани живот. Тако је било а, да би задржали тешко стечени понос, тако мора и остати. Светосавцу је одувек познато да се живот живи само једном и да за поправни неће бити прилике.
Време живота је кратко, али је ипак довољно дуго да би се честито и поштено живело.“
Цицерон
Зато нам живот не оставља дилему како да живимо, Србин ће увек изабрати онај пут који ће његову децу учинити поносном. Онај други пут могу да изаберу само они неверујући, само они најслабији међу нама, они којима је материјално одузело све врлине. Светосавац себи то никад неће дозволити, он одлично зна да на крају нико неће знати колико је неко имао удаха у току живота, али ће сви знати његова дела за живота. Нисмо награђени животом од Господа да бисмо само дисали, јели, спавали. Смисао живота није да га проведемо покушавајући да живимо вечно, већ да у току живота учествујемо или направимо нешто што ће после нас вечно живети. Морамо живети тако да наши потомци вечно са поносом изговарају наша имена, да и они остану поносни.
„Ја не могу живети другачије него по срцу, а ви живите по правилима.“
Лав Н. Толстој
