Актуелни српски режим уложио је много напора у креирање Јеремићевог „патриотског“ имиџа. Циљ му је био да се у јавности створи представа да је Демократска странка у односу према национално-државном питању вишеслојна, односно да, већ зависно од развоја ситуације, у својим редовима има кадровско-идејне одговоре за сваку прилику. Тако је ДС, између осталог, стварао основ за још потпунији продор у патриотско бирачко тело, разочарано странкама за које је до тада гласало. Док је Драгољуб Мићуновић причао о грађанском друштву и европским вредностима, а Драган Шутановац о евроатлантским интеграцијама, млади Јеремић се усуђивао да гласно ускликне: „Косово је Србија“.
Још је нешто било од значаја:да би председник Тадић могао да изиграва „центристу“ и унутар своје странке, њој је требао и национални пол, односно у геополитичком погледу, према НАТО „перспективи“ земље, нешто уздржанији сегмент.Тако је и пре него што је ДС преузео гро власти (2008. године), отпочета изградња Јеремићевог мита. И у томе се далеко одмакло, до тренутка када је уследила косовска капитулација – тј. повлачење резолуције, што је фактички значило дизање руку од иоле делотворне одбране Косова – која се фатално наднела над Јеремићевим имиџом. Тешо је глумити националисту а саучествовати у издаји државних интереса.Немогуће је претварати се патриотом, а упадљиви раскорак између теорије и стварности бар не маскирати јаком националном реториком.
Уследили су месеци током којих је млади министар био релативно пасиван и медијски гурнут у други план. И да је хтео, због јавности, преко ноћи није могао да постане један од носилаца форсираног евроатлантског тренда. На то се надовезивала и чињеница да су улоге унутар ДС-а већ биле подељене, и у складу са тим, места заузета. Што би у таквим околностима стари евроатлантисти правили простор за новог? И коју би он имао функцију? Но, маркетиншки стратези режима нису губили наду. Чекали су погодну прилику да Јеремића извуку из нафталина, а њу им је пружио агресивно-аутономашки наступ муфтије Зукурлића.
Пошто је он призвао снажни инострани (читај ЕУ) притисак на Србију, како би она била приморана да тзв. Санџаку (Рашкој области) да аутономни статус, огласио се Вук Јеремић. Док су други високи државни функционери ћутке наставили да превиђају муфтијине екстремистичке испаде, министар спољних послова се „усудио“ да о њима јавно проговори. Додуше, то је учинио стерилно а не на суштински начин. Но, и то је довољно да отворена и тајна режимска (тј. у другом случају лажно-опозициона) пропагандна машинерија усредсреди своје активности на оживљавање „Пројекта Јеремић“.
А какав је у стварности његов патриотизам, то смо већ видели. Уосталом, како каже народ: „Према свецу и тропар“. Зар би позерски „патриота“ Тадић могао да има другачијег спољнополитичког повереника? О „патриотизму“ перјаница актуелног режима додатно говори и садашњи Јеремићев осврт на Зукурлићеве речи. Уместо да му смета његова прикривена сецесионистичка и отворена аутономашка оријентација, младог министра је увредила муфтијина (иначе тачне) опаска о естаблишменту, тј. да он „функционише само по принципу притиска“.
Ко је и шта је Јеремић, свакоме ко иоле пажљиво прати и анализира збивања на српској политичкој сцени – а услед личног користољубља или идеолошког антисрпства није ушао у фазу политичког аутизма – сигурно је јасно.Исто важи и за карактер режима чији је он део. Но, велики део народа заокупљен је пуким преживљавањем, не мисли много о ономе што му изгледа да га се директно не тиче, а камоли да ствари систематски анализира. С друге стране, магови црне пропаганде владајуће дружине добро су схватили смисао Хитлерових речи: „Што је већа лаж, лакше је у њу поверовати“.Зато, нажалост, „Пројекат Јеремић“ – ма колико то у једном тренутку тако деловало – још није доживео дебакл!
