Овде је, значи, ових дана украјински амбасадор у Србији, пан Олександр Александрович изгрдио српског министра иностраних послова Ивицу Дачића непримереним речима.
Као, ти министре, уопште не схваташ шта чиниш. Ако ти гласаш против украјинске резолуције у Генералној скупштини ОУН по питању Крима, онда ти „себи пуцаш у ногу“. Доћи ће време када ће ти се твоје гласање вратити попут бумеранга и ударити те у леђа приликом твојих покушаја за задржиш Косово.
Ивица Дачић је на прави начин одговорио том амбасадору, који је био Саша при совјетској власти, а потом је постао древни „Укр“. Као, гледај своја посла. Србија и без тебе зна какву политику треба да спроводи.
Подржавам Дачићев одговор од свег срца, али имам силну потребу да још нешто додам.
Гласање за украјински пројекат одржано је у новембру 2016. године и њега су подржале 73 државе од 193 чланице ОУН. Значи, тачно 120 држава је, по мишљењу Кијева, „пуцало себи у ногу“. Да се није мало превише саморањавања десило у међународној политици?
Можда већина земаља није гласала за пројекат управо због тога што је, како је рекао Дачић, њен текст садржао безобразне нападе на Русију.
Поготово што су многи који су сада гласали за повратак Крима у старо јато, били дошли на овај свет када је неконтролисани совјетски вођа Хрушчов присајединио Крим Украјини, па их тај повратак Крима није превише зачудио. Прошло је свега 60 година. Како би се рекло, невелика историјска ескурзија руске територије у братски загрљај.
То уопште није Косово, које Србији нико и никада није поклањао. Ту је све потпуно обрнуто и пан Олександр се јако запетљао у аргументацији.
Косово је радом, крвљу и огромним жртвама, много векова ковано од стране српског народа као срце Србије. Њега су НАТО пакт и ЕУ ишчупали из јединственог тела нације и поклонили га албанским бандитима. То је било потребно ради прекрајања карте света. Узгред, током 2008. године, када су бандити прогласили „независно Косово“, Украјина их је подржала. Она је, уосталом, подржавала све што је тражио НАТО пакт.
Имајући у виду формалну логику, пан Олександр уопште нема разлога да се осећа увређеним. Украјина је подржала процес одвајања Косова од Србије, а Србија – подржава одлазак Крима од Украјине. Као што би се рекло, сад су квит.
Иако је то само формална дечија логика. Јер ако некоме и прети ударац бумеранга у леђа, онда прети Украјини, јер устаничке територије – Доњецка и Луганска – не намеравају да се врате у то царство сиромаштине, корупције и насиља.
2017. година ће за њих постати решавајућа, у том смислу што је њихово стрпљење на измаку и они могу предузети мере по питању успостављања своје територијалне целовитости по бившим границама. То јест, да путем силе постану две независне области у свом пуном формату, са становништвом бројности око 6,5 милиона становника.
На крају крајева, то изјављује њихово руководство.
Највероватније ће англосаксонци, иза кулиса ОУН, поново почети да муте воду и сатерују на гомилу „потписнике“ било каквог протеста. Јер они ништа друго не могу ни урадити против воље народа који се дигне на устанак. Украјинска армија је способна само да пљачка и пуца у мирне становнике.
Тада ће се у Украјини све променити. У том смислу и нада њених вођа да се одрже на власти.
Због тога чак уопште није искључено да ће наследник древних укра, пан Олександр, морати да застрашујућом брзином побегне од бумеранга, који је Кијев пустио пре три године.
А у ком правцу ће он киднути, нама уопште није битно.
