(Бриселско тенденциозно произвођење страха од руског утицаја)
Актуелне незаустављиве тектонске геополитичке промене у свету стављају на пробу моћ сваког субјекта међународне заједнице. С тим у вези, треба имати на уму најмање две општепознате, иначе врло важне чињенице. Прво, моћ у општем смислу одражава нечију способност да опстане у објективној (природној и друштвеној) средини коју карактерише неизвесност. То подразумева способност субјекта да успостави, показује и одржава своје субјективно хтење (циљеве и интересе) у складу са објективним условима, односно да производи промене (утиче на објективне чиниоце и трпи њихов утицај) које обезбеђују његов опстанак и одрживи развој. Друго, сваки људски колективитет, посебно национални и наднационални, представља сложен организациони систем који је као и сви такви системи подложан ентропији, под чиме се у општем смислу подразумева природна тежња дезорганизацији и деградацији. Појава ентропије смањује количину и ефикасност моћи одређеног субјекта, односно његову могућност да ваљано идентификује изазове и претње сопственим вредностима, а то има за последицу да их недовољно успешно брани. Највећи (погубан) ефекат ентропије огледа се у случају када политичка елита националног или наднационалног субјекта уместо да региструје сопствене субјективне слабости, као кључњу претњу својој безбедности препознаје неку маргиналну спољну опасност.
Преглед скромног узорка одлука менаџмента Европске уније (ЕУ) током прошле и у овој години, посебно изостајање њихове практичне реализације (подсетимо се да су Словачка, Чешка, Мађарска и Пољска одбиле да прихвате заједничке квоте о распоређивању миграната, а толико хваљен Шенгенски систем се озбиљно преиспитује) указује на њена многа ентропијска обележја, која ће се, по свему судећи, испољавати у још драстичнијем облику у блиској будућности. Констатовано потврђују две резолуције (прва је да се замрзну преговори са Турском о придруживању ЕУ, а друга је план како да се ЕУ супротстави пропаганди Русије и тзв. Исламске државе) које је Европски парламент усвојио 23. новембра 2016. године. Поменуте резолуције, нарочито друга, одражава панично ентропијско легитимисање ЕУ. У вези с наведеним резолуцијама, неопходно је указати на једну могућу важну недоумицу. Наиме, назив Европски парламент (ЕП) може да завара у смислу да је реч о представничком телу свих европских нација и држава, а он то није, јер све европске државе нису чланице ЕУ. Истина је та да је ЕП једина непосредно бирана, парламентарна институција ЕУ. Парламент се бира на непосредним изборима са универзалним бирачким правом, сваких пет година. Избори за ЕП одржавају се у свакој држави чланици посебно, независно од националних или локалних избора. Седиште ЕП је у Стразбуру.
Резултат гласања у ЕП у вези са резолуцијом о супротстављању пропаганди Руске Федерације и исламистичких терористичких група, између осталог, одражава прво важно ентропијско обележје ЕУ, будући да резолуција није усвојена једногласно: било је 304 гласа за, 179 против и 209 уздржаних гласача. Независно од тога, став у резолуцији: «Непријатељска пропаганда против ЕУ и њених чланица настоји да искриви истину, изазове сумње и подели ЕУ и њене северноамеричке партнере, паралише процес одлучивања, дискредитује институције ЕУ и подстакне страх и неизвесност међу грађанима ЕУ», дефинитивно легитимише одмаклу фазу ентропије ЕУ.
Поменути став идентификује кључне циљне групе (ЕУ, чланице ЕУ, руководство ЕУ, САД и грађане ЕУ) непријатељске пропаганде у ЕУ на које је остварен «руски утицај» или може да буде остварен утицај у догледно време. Информативне агенције «Раша тудеј» и «Спутњик» су идентификоване као главни носиоци «непријатељске пропаганде» против ЕУ. Очевидно, врховни менаџмент ЕУ је намеран да овом резолуцијом настави са неуверљивом производњом страха код грађана ЕУ од спољне (руске) пропаганде. У ствари, жели да прикрије своју дволичност у вези са полуистинама и гомилом лажи које је годинама пласирао о «изузетним» вредностима и међународног положаја ЕУ, и нарочито, да упорно брани неодбрањиво – срамну улогу и допринос ЕУ у драстичном кршењу међународног права на Балкану, тежишно на штету српског народа. Стога, уколико је учинак руске пропаганде заиста био пресудан на случајеве које наводимо у вези са изузетношћу ЕУ, закључак је врло једноставан: политичка елита ЕУ мора да радикално мења своје укупно ангажовање, нарочито у погледу истинитог информисања њених грађана о заједничкој унутрашњој и спољној безбедносној политици ЕУ.
Да појаснимо констатовано. Самопроглашењу лажне државе «Косово» (2008) на територији Републике Србије претходиле су лажи «да су Срби убили 100.000 Алабанаца» након чега је призната од већине држава чланица ЕУ. Ипак, Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар, захваљујући «руском утицају» то нису учиниле. Најмоћније чланице ЕУ су са северноамеричким партнером (САД) војном агресијом на СР Југославију (1999) помогли терористичку «ОВК» да отме 13 одсто територије Републике Србије, а проглашење «Косова» државом сматрају «јединственим случајем». Такво поступање налазе у сопственој «изузетности». Међутим, случај Крим, чији грађани су се референдумски изјаснили за поништење сулудих комунистичких одлука и присаједињењу матици не третирају као «јединствен случај», већ су увели санкције Руској Федерацији. Несумњиво, руске информативне агенције саопштавањем ових и многих других истина јавности, опасно ”роваре” у једноумном информативно-пропагандном простору ЕУ.
Наравно, искрсава и низ других питања о «разорном» утицају руске пропаганде на опстанак и одрживи развој ЕУ. Да пођемо од оцене председника ЕП Мартина Шулца о ЕУ изнетој на конференцији у Бечу (4.11.2016) о будућности Европе, односно, покушајмо установити да ли је резултат утицаја руске пропаганде или нефункционалне творевине ЕУ. Наиме, Шулц је оценио да је рат на прагу Европе последица недостатка храбрости за предузимање значајних одлука, као и губитка поверења у институције ЕУ. Истовремено, ти исти грађани, казао је Шулц, доживљавају свој, најмањи, континент и себе саме као «господаре света», док удео Европе у светској привреди опада. Затим, поменимо домет «руског утицаја» исказаног у поруци/оцени потпредседнице ЕП Урлике Луначек: «У ЕУ је све више партија и политичара који су не само критички расположени према ЕУ, већ желе да је униште. И у ЕП постоје људи који не воле ЕУ, па ни њено проширење» («Политика», 13.11.2016, стр. 5). У сличном контексту («под руским утицајем?») су изјаве француског премијера Мануела Валса: «ЕУ прети опасност од распада и неуспеха, понајвише због размимоилажења чланица по питању заједничке политике. Ово треба озбиљно схватити» (17.11. 2016) и бившег председника Европске комисије ЕУ Романа Продија у интервјуу бечком «Стандарду»: «Годинама сви расту више од ЕУ. ЕУ мора да пази да не потоне, пре свега јер се Европа сама блокира и парализује» (24.11.2016).
Запитајмо се да ли се у некакву везу може довести руска пропаганда и откриће 2013. године да немачка обавештајна служба (БНД) за рачун америчке НСА шпијунира шефове држава, председнике влада и министре десетак европских влада, међу којима немачку канцеларку, француског председника, Европске комисије, компаније наменске индустрије и још око 40.000 грађана. Зар лидери ЕУ и САД нису упорно негирали Сноуденова открића о томе да НСА масовно надзире (угрожава) приватност грађана САД и ЕУ. Наравно, није било речи о иностраној «непријатељској пропаганди», већ је у питању беспоговорна подређеност ЕУ северноамеричком партнеру, коју политичка елита ЕУ мора да објасни грађанима ЕУ. Или, зар неко заиста може сумњати у аутентичност одлуке грађана Велике Британије да правовремено напусте брод који тоне (ЕУ), као и одсуство В. Британије, Мађарске и Француске (14.11.2016) на састанку министара спољних послова ЕУ на коме је «наглабано» о односу новоизабраног америчког председника према ЕУ. Надаље, верује се да челници ЕУ најбоље знају да ли је председница Естоније, Керсти Каљулаид, самостално или под руским утицајем, недавно именовала Јурија Ратаса, лидера проруске партије за премијера Естоније, затим, да ли је нови председник Бугарске Румен Радев под утицајем руске пропаганде током предизборне капмање позвао на укидање санкција ЕУ Русији, надаље, да ли су становници Молдавије у другом кругу председничких избора под руским утицајем дали поверење проруском кандидату Игору Додону, коначно, да ли руски утицај пресудно утиче на успон деснице у многим земљама ЕУ итд.
У наведеном контексту, треба имати на уму то да није занемарљив број индикатора који указују на то да ће ЕУ уместо да упре прст у саму себе, наставити да угрожавање сопствене безбедности види у појединим актерима у свом спољном окружењу. С тим у вези, упозоравајућа порука новог америчког председника Доналда Трампа да Америка нема од кога да брани Европу, веома је поучна: «Ко хоће да га бранимо мора да плати, па и балтичке државе ћемо бранити ако испуне своје обавезе према нама». Претпоставља се, да је Трамп мислио на њихову одбрану од евентуалне војне агресије, свакако не од пропагандне агресије регистроване у Резолуцији ЕП усвојеној 23. новембра. Свакоме је јасно да се најефикаснија одбрана од «непријатељске пропаганде» састоји у истинитом информисању грађана о сопственим и туђим поступцима. Међутим, два најсвежија примера уверљиво демантују могућност да бирократизована политичка елита ЕУ себе транформише у том погледу.
Тако, на пример, изостала је реакција челника ЕУ поводом «корисних савета» хрватског премијера Андреја Пленковића украјинском руководству (у Кијеву, крајем новембра 2016) да Украјина примени хрватски «модел мирне реинтеграције» за Крим и Донбас. Тиме је потврђено да ЕУ истрајава на етничком чишћењу – протеривању 250.000 Срба из Хрватске и препоручује другим државама да примењују дотични «ефикасан модел», губећи из вида могућност да његова примена није универзална, односно може да узрокује оружани конфликт са тешким последицама и по саму ЕУ.
Такође, крајем новембра 2016. ЕУ је дрско демонстрирала истрајност у погледу прикривања истина о својој срамној улози у насилном разбијању некадашње Југославије. Наиме, на министарском састанку земаља централне и југоисточне Европе у Варшави, известилац ЕП за Косово Урлике Луначек, изјавила је да јој је криво што пет земаља ЕУ није признало тзв. Косово. Несумњиво подстакнут њеном «жалопојком», косовски министар спољних послова Енвер Хоџај је рекао да је Србија крива за геноцид и ратове на простору бивше Југославије. На ове оштре и непримерене речи, односно лажне тврдње нису реаговали ни домаћини скупа, као ни Фредерика Могерини, задужена за спољну политику и безбедност ЕУ.
Уколико буде усвојена Стратегија ЕУ за супротстављање иностраној «непријатељској пропаганди», чија се израда и усвајање очекује у догледно време и буде јавног карактера, бићемо у прилици да сазнамо размере или руског утицаја или субјективних слабости врховног менаџмента ЕУ у «разваљивању» тог најразвијенег дела Европе. У ствари, сазнаћемо која циљна група у ЕУ је најподложнија ”руској пропаганди” и како ће се ефикасно штитити. Сада остаје да чекамо потезе бирократије из Брисела, уз свеприсутно сазнање о томе да, када се неки међународни субјекат нађе у ситуацији да се брани од спољне пропаганде, то према народној изреци значи да је – «обрао је бостан».
