„Пета колона“ на поправном испиту

174

На сабору Српског покрета обнове, одржаном у Београду, у суботу 4. децембра, Ненад Чанак, лидер Лиге социјалдемократа Војводине, рекао је да на зиду нацистичког логора Дахау пише: „Ко ради на томе да се ово заборави ради на томе да се ово понови“.Затим је додао:„Ко заборави шта смо све сви ми заједно вођени СПО-ом радили, тај ради да се тај терор понови“.

Ретко када се слажем са Чанком, полит-музикантом Ненадом, али речено подржавам 100%. Ако заборавимо шта је задњих двадесет година радила америчка „пета колона“ у Србији, и ако јој допустимо да настави да разара наш државни простор, Срби ће поново доживети епизоде геноцидног терора као 1995, 1999, 2004. године. А остаће и без својих, и тако осакаћених, држава.

И даље мислим да је режим из 90-их година имао много мана. То што је садашња власт национално-малигна, односно много гора од оне коју смо имали до пред крај 2000. године, није разлог да њу амнестирамо. Велики део грађана Србије није био против ње без разлога. Међутим, једно је бити против власти а друго радити у прилог слабљења или чак рушења сопствене државе.

А већи део чинилаца опозиционог фронта из времена владавине Слободана Милошевића ниjeсе бориoза демократију, нити се залагаoза радикално одбацивање титоистичког наслеђа и тиме ефикаснију одбрану српских националних интереса. То су тадашњи опозициони политичари углавном само демагошки говорили како би уживали симпатије дела демократско-патриотске јавности. У ствари, реализовали су задатке поверене од стране западних ментора. Од стране оних који су ратовали против Срба.

Да будемо поштени, у условима када су идеолошке разлике велике а страсти поприме експлозивни набој, није увек лако јасно раздвојити борбу против омражених властодржаца од државно-штетних поступака. Прво лако може, бар са становишта последица ако не и из намере починилаца, да поприми елементе другог. Но, када се ради о већем делу наше опозиције из 90-их – данас окупљеном унутар владајућег блока – време је показало да се није радило о томе.

Као што је италијански генерал Мола, који је у јесен 1936. године предводио офанзиву франкистичких снага на Мадрид, знао да у том граду има велики број присталица спремних да из потаје раде против његових републиканских бранилаца, тако су и Американци могли да се ослоне на подршку својих савезника у Србији. Додуше, они су мање из идеолошких разлога, као што је био случај у вези са поменутом епизодом из Шпанског грађанског рата (1936-39), а више због бескрупулозне властољубивости и новца, шуровали са страним силама. Уз то, франкисти – укључујући и оне који су се скривали у републиканском Мадриду (тј. „пету колону“) – не да нису угрожавали јединство земље већ су деловали са изразито националистичких позиција, док су српски „петоколонаши“ шуровали са онима који су разарали Србију и Републику Српску, подстицали однарођивање Црне Горе и допринели уништењу Српске Крајине.

Нису сви „петоколонаши“ исти, а некадашњи наши спадају у најгору врсту. Нажалост, они данас, у квислиншком својству, владају Србијом. Прикључили су им се и пуки опортунисти из редова „старог режима“. Они који су се 90-их добро снашли и држећи се уз скуте тадашњег државног врха лепо окористили, а да није било тако, очито, били би већ тада међу америчким повереницима у Србији. Јер, ради се о људима без државотворне свести и морала. С друге стране, услед личних антагонизама и маркетиншких разлога (испровоцираних сувише отвореним испољавањем петоколонашких опредељења која они који сада владају земљом донекле прикривају), ЛДП-овски ешелон по форми српске, а по делима антисрпске опозиционе „колоне“ из прошле деценије, и сада је ван редова власти. Мада, индиректно у њу је инфилтриран. Поготово на плану вођења културне политике.

Како год било, велики део старог и новог, јавног и тајног, антисрпског друштва са наше политичке сцене, окупио се на сабору СПО-а. Уз Вука Драшковића, ту су били Млађан Динкић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Борис Тадић, Шутановац, као и представници „реформисаног“ СПС-а. Том приликом председник Србије нам је поручио: „Уверен сам да ћемо и на следећим изборима који ће доћи 2012. године, негде у марту или априлу кад им по закону време, добити поново подршку грађана“.

Надам се да неће. Чанак нас је – ма колико да је манипулативно хтео да каже нешто друго – упозорио шта у том случају чека Србију. Зато хитно и одлучно морамо да се успротивимо разарачима државе, који не само да трасирају пут за терор над нашом нацијом од стране њених потврђених непријатеља, већ у њему и саучествују.А да то успешно учинимо, они су нам сами олакшали посао. Јер, захваљујући њима, сада више нема нијанси. Остало је само црна и бела боја. Јасно је шта је издаја а шта је борба за опстанак отаџбине.

Садашња власт претворила је Србију у јадну и бедну марионетску творевину. Но, зло понекада ипак има и добру страну. Ако смо 90-их, чак и када је супротстављање режиму било оправдано – под условом да смо припадали патриотској а не антисрпској опозицији – морали да водимо рачуна да не угрозимо отпорну снагу државе и националне позиције на угроженом српском простору ван Србије, данас то није случај.

Актуелна власт не да не води довољно рачуна о Српству, као што је био случај са саможивим и југословенством оптерећеним (али ипак не и издајничким) режимом Слободана Милошевића, већ директно делује против виталних интереса српског народа. И то како у Србији тако и ван ње. Стога, за нас спас може да представља само енергичан отпор режиму као и свим другим баштиницима погубне евроатлантске идеологије, а не било какво калулисање у вези са тим. Морамо да имамо у виду и да они који кажу да Тадић води исправну политику, а само је лоше спроводи – те камуфлирано заговарају наставак нашег пута геополитичким ћорсокаком – изгледа да би требало да се ухвате руку под руку са Драшковићем. Да не буде забуне: овде мислим на врх Српске напредне Странке. Они су национално-одговорна алтернатива Тадићевом ДС-у таман колико и Вуков СПО!

Вратимо се супротстављању режиму и страховима да тиме не угрозимо државу. Бескомпромисним отпором не да не можемо да је ослабимо, већ, напротив, само можемо да је избавимо из опаког вира који је вуче ка дну. Ако овако наставимо, само је питање времена када ће јој бити прекинут доток „ваздуха“. Они који воде Србију, у много чему, раде против ње. Но, активирамо ли се на свим пољима – од НВО сектора, преко слободних медија до истински националног дела политичке сцене – и почнемо ли истрајно, масовно и жестоко да ударамо по њима, и уз то ако не допустимо да бар национално јавно мнење буде преварено од стране лажних патриота, сигуран сам да режим и они који би водили сличну политику као и он, неће добити ни приближно онолику подршку грађана као што очекују на основу испитивања јавног мнења.

А ако и успеју да поново обману довољно Срба па, несумњиво удружени, као део неке нове евроатлантске коалиције, наставе да владају, бар ће опет постати изгледан снажан патриотски фронт. Он ће пре или касније успети да прекине агонију Србије, и да је поведе путем националног и социјалног препорода. Српска војска је издржала албанску голготу и, без обзира што су је многи отписали, после приближно три године умарширала у Београд. Ако не поклекнемо, метафорично, поново ће бити тако. Као што је сигурно да владајући блок – а и његова напредњачка опозиција вођена садашњим људима и идејама – могу Србији само да донесу ново зло.

Тадић је рекао да ће владајући блок победити уколико исправи грешке које је чиниоу претходном периоду. Међутим, сигурно није мислио на издају Косова или покушај забијања ножа у леђа Републици Српској, нити на багателисање српског народа у Црној Гори. Ту се није радило о грешкама већ о намери. Полазећи од тога, када је говорио о пропустима, председник је свакако имао у виду само грешке власти на пољу маркетиншке обраде бирача и бацања социјалне прашине њима у очи. Односно, пропусте у вези са свим оним што треба да јој продужи век трајања.

Власт ће, као што је Тадић обећао, усиљен покушати да исправи све што њој штети а да интензивира оно што јој користи. Привремено, из предизборних разлога, може да делује да је нешто од тога у интересу народа и земље, али они су за режим суштински секундарни. Пошто то знамо, на свима је нама, који нисмо равнодушни према судбини Српства и Србије, да пробамо да јој не допустимо да у томе успе. Дошло је крајње време да отпочне суноврат – из идеолошких разлога или опортунизма – антисрпских снага. Биле оне у власти или опозицији. Доста је пропадала Србија. Зато прионимо на посао! Шта год да радимо против њих, боље је него да не радимо ништа.