Показана дипломатска умешност, да се елегантно прокоментарише о нескривеној претњи Србији из комшијске ЕУ и НАТО чланице, краси обраћање руског потпредседника владе, за разлику од напрасно муцаве говоранције челника Србије, који невешто покушавају разјаснити, шта је то тако неувијено из комшилука и поручено. Као преводиоци који питијске изразе користе, сервирају се шупље фразе из бриселске кухиње, још и подгрејане, ко некадашњи сиротињски вишенаменски пасуљ за путнике намернике, у успутној друмској кафани.
Умеће изазивања Павловљевог рефлекса, мајсторски постигнуто од руског вицепремијера у наслову, који је попут пожара запалио друштвене мреже, али и додатно забринуо другосрбијан ске преумљенике, који сада страхују од могућности да макета поклоњена и нарасте до своје стварности, која ће ипак најбоље умирити забринути српски народ, али и прекинути њихову вишедеценијску сигурност прихода, у процесу нарученог преумљивања и лажних извештаја, о току неумитне “демократизације” на брдовитом Балкану!
Да Хрватима није првина у отвореној објави својих намера када су Срби у питању, ваља читаоце подсетити на познато (али злонамерно затурено) писмо из Загреба, упућено Адолфу Хитлеру далеке 1940.године, и то баш на дан 11.новембра, као симболика, која је толико пекла поражену немачку милитантну душу, усрећену тада француским потписом у вагону, који је хитно превезен по фиреровој наредби, у намери да се Французи потпуно унизе.
Писмо, као израз намера, које се у тада заједничкој држави ни мало не скривају, потписала су тројица доктора наука а не партијских челника, пошто су прави Хрвати тада отворено прозивали Влатка Мачека, да као тобожњи миротворац али и Словенац, ни не може разумети а камо ли и осетити терет на души који хрватски народ носи, у тој Сен Жерменској творевини званој Југославија (по њиховој “истини”), а насталој управо преклињањем хрватске делегације пред регентом Александром, док су талијански берсаљери већ увелико меркали угојене хрватске кокице за ново перје на својим капама, ако се српска шајкача и пушка на Јадранској обали не покажу.
Писмо се налази у фонду ВИИ у Београду (број НАВ-Н-Т-501 267/00047-455), и другосрбијанци свакако могу и да га прочитају, пре својих узалудних “демократизованих” антисрпских савета!
У име хрватских интелектуалаца, потписали су писмо др Стјепан Бућ, др ердо Ивануш и др Арсен Позаић (међу првима у фашистичкој НДХ, одликовани високим одличјима).
У писму насловљеном “Његовој екселенцији вођи и државном канцелару долфу Хитлеру”, тражи се мијесто за нову “Хрватску државу” у Хитлеровој “Новој Еуропи”, и пружају докази да Хрвати и нијесу словенског поријекла, већ Готи, те потписници писма закључују да се блискост хрватског и њемачког народа заснива на “крвном сродству, сличној култури и хисторији”!
“Нова Еуропа”, чије темеље ствара национал-социјализам, не може да буде потпуна без самосталне и задовољне Хрватске!
“Хрватски народ прати са благословом Ваше велико хисторијско дијело, чврсто увјерен да ће те Ви осигурати интегритет његовог нацијоналног и хисторијског подручја, као и све предувјете за будући развој његовог нацијоналног и државног живота”!
У поглављу писма под насловом “Оснивање хрватске државе” између осталог стоји:
“Линија јужно од Сингидунума до мора дијелила је Балкански полуоток политички на два дијела- бизантски исток и готски запад.
Познати социолог и антрополог Pittard (Питар), један од најбољих зналаца расних односа на еуропском југоистоку, поставља питање да ли граница на Дрини претставља само религиозно раздвајање или је она била одраз етнички различитих елемената?
Хисторијски догађаји јасно потврђују да је готско-хрватски елеменат испољавао увијек спонта но гађење насупрот Бизанту и бизантизму.
Све до инвазије Турака, Дрина је претстављала оштру границу између различитих свјетова са обје стране ријеке. Са турским продирањем почиње преко ријеке да струји страни елеменат и да запосиједа хрватска огњишта, опустошена ратом.
Радило се је углавном о номадским елементима са бизантским карактерним цртама. Стран хрватској крви и хрватском карактеру, и носитељ свих идеја страних држави, овај елеменат, који данас припада православној вјероисповиједи, остао је све до данас страно тијело у хрватском нацијоналном организму.
Ни Хрватска ни Еуропа не могу да стекну мир прије него што се овај клин одстрани из хрватског тијела и потисне преко Дрине, одакле је и дошао”.
Нема много писаних трагова о томе како је вођа немачког Рајха прихватио писмо, али ваља подсетити да је четири месеца касније, након догађања 27.марта у Београду, на састанку најужег вођства Адолф Хитлер наложио разарање Југославије. Том приликом је рекао да Срби никада нису били наклоњени Немцима, док ће Хрвати одмах ступити на немачку страну.
Сутрадан, 28.марта, начелник немачког генералштаба, Кајтел, издао је директиву за пропагандну припрему оружаног напада, који је већ одавно оперативно разрађен до детаља, са задацима одређеним и фолксдојчерима и усташама, који су и сарадњу са браваровом авангардом већ договорили.
У тој се директиви каже, да су искључиви непријатељи Немачке, српска влада и српски народ, и да немачка војска не долази у хрватске, босанске и македонске куће као непријатељ. Напротив, немачка војска жели да овај живаљ сачува од српских шовиниста. (Напомена – тада се монтенегрини још не помињу као искористив савезнички елеменат!)
Још током оружане агресије на Југославију, прогласили су Хрвати своју фашистичку НДХ, прегнувши из петних жила да геноцидом уклоне из хрватског тела страни тзв православни клин, успут се улагујући Немцима, прогоном Јевреја и Цигана (Роми), које су нацисти већ одредили за “коначно решење” по својим расним законима, док изграђују крематоријуме!
Устанак српског народа који се физички одупро геноциду, онемогућио је његово истребљење, упркос милионске жртве, која се систематски и плански умањује од разних повјестничара и римских РКЦ “добронамерника” за будући екуменски суживот, а упорно релативизује од друго србијанаца, за потребе “демократизације” региона, која нема алтернативу.
Пошто су практично доказали са колико труда су показивали оданост немачким нацистима, носећи њихову униформу, све са хрватском фашистичком шаховницом на левој надлактици под Стаљинградом до 1943.године, као и натоовску униформу са шаховницом у злочиначкој операцији ВРА “Олуја” 1995.године, награда им сада следи, натовски вишак вишецевних бацача ракета, али и саме балистичке ракете, као могућност да се најзад реши оно горуће питање тзв “српског клина” на “готско-хрватским тлима”, благословена рукама многобројних наследника трона Св. Петра у Риму, који још увек повратак свој у Ниш сањају, иако је Константин свој сан уснио на тлу данашње Италије, а не и Србије.
Још почетком деведесетих година прошлог века, писали су Хрвати поново писмо и Немцима и НАТО-у, да их сачува од “агресије” српских шовиниста!
Творци договорене “истине о српском геноциду” у Хаагу, упрли су из петних жила да им жељени одговор и отпишу, али их у тој намери увек омету Руси, као и прошлог јула диливери пријатеље фактора стабилности у региону, који су се толико нескривено били потрудили.
Савремени писмотворци, треба да се ипак запитају, може ли се толико омрзнути “српски клин” преметнути у српски глогов колац за повампирени неофашизам, на просторима некадашње заједничке државе, оправдано очекивано уз несебичну помоћ Русије, као предводника преко потребне антифашистичке коалиције у свету, који се видљиво поларизује на историјски јасно одређеним принципима одбране слободе и права народа, да сами одлучују да живе у међусобно договореним облицима суживота, без насилне доминације “надљуди” (било ког порекла).
Састављачи плана недавне посете војном музеју на Калимегдану, вероватно ни не знају, да су недалеко од зграде музеја далеког октобра 1915. године, црноморски морнари из Севастопоља гинули од граната “дебеле Берте” испаљиваних са тадашњег тла “претече ЕУ”, бранећи српску престоницу од заједничког непријатеља, али чак и да знају, ипак данас не смеју да наљуте mutti Angelu и каубојску ергелу, па да цвеће заједнички положе и најзад договоре постављање спомен обележја, да захвални потомци имају где да се неумрлим претцима својим, и поклоне.
Када је то било преко потребно, српски народ уписивао се увек са руском браћом у бесмртни пук, не питајући притом разне “готске” писмотворце!
