Пит бул теријер по имену Медлин

196

Одавно већ владајући кругови у САД на места руководилаца у спољнополитичким министарствима бирају људе које не одликује висока ерудиција или велики професионални таленат. Ако пажљиво погледамо ниску америчких државних секретара од времена “хладног рата” па надаље, видећемо да они немају оне квалитете који се од давнина подразумевају за дипломате, али се зато сви редом врло слично понашају, а понекад и по спољашњости подсећају на “нашу мању браћу”, тачније речено на псе.

Поређење је свакако немилосрдно, али шта да радимо када се у тој земљи у првом реду вреднују борбени квалитети и снага чељусти кандидата.

Није битно ако кандидат не зна на ком се континенту налази ова или она држава, већ је важна немилосрдност према објекту напада и да стисак зуба приликом сукоба, код њега буде као у пит бул теријера.

Закулисни владари САД већ неко време су почели са промовисањем исте такве расе дама-државних секретара, које се од својих мушких колега разликују само екстеријером и педигреом, а никако и борбеним својствима.

Први представник тог окота је Медлин Олбрајт, која је подигла велику буку на међународним аренама.

По питању њеног педигреа, у првом тренутку се мислило да она потиче од неке врсте чистокрвних америчких пит булова, а онда је откривено да у њеној крви има веома много примеса које је она сама веома дуго желела да прикрије. На пример, генералном секретару ОУН Бутросу Галију, који се забринуо због велике количине Јевреја у администрацији Била Клинтона, она је рекла: “Ја нисам Јеврејка и васпитана сам у римокатоличкој вери”.

Западни новинари-кинолози одмах су кренули по трагу и утврдили да Олбрајтова лаже.

Она је тада почела да тврди да су тата Јозеф и мама Мандула, као и родбина Хаим, Сара и Сруљ, од ње скривали истину.

Премда није јасно због чега је то она радила. Америчком пит булу уопште не сметају такве примесе, него можда чак и помажу. Та раса је – истински борац: одлично развијена мускулатура, широке груди, велика и груба њушка, крупан врат и моћна чељуст. Њен екстеријер се вештачки мења, но без обзира на то мушкарци не воле да са њом улазе у дугорочну везу, због опасности да буду уједени.

Та раса је добро познат учесник у борбама паса, њену расу су активно користили за напујдавање на бикове и медведе у аренама срењевековне Европе, јер је ратнички дух и жеља за победом уписана у крви тог пса.

Ова конкретна персона одгајена је у одгајалишту Збигњева Бжежинског и стекла је јединствен немилосрдан ујед. Тако на пример, у емисији “60 минута”  Лесли Штала (1996. године), она је на питање како гледа на то да је у Ираку од последица америчких дејстава погинуло око пола милиона деце, одговорила: “био је то тежак избор, али је вредело”.

Као и сваки амерички пит бул и она обожава демократију и воли златни накит, а такође и мрзи Србе. О овоме треба нешто посебно рећи.

У овој особи тече део вучије крви и она није способна на привикавање. Монголска пословица: “Ако сте спасили вучића, будите спремни да изгубите стадо”, њој идеално одговара. То се апсолутно потврђује чињеницом да је она 1999. године припремала и реализовала бомбардовање Југославије, иако се за време рата заједно са родитељима, међу Србима скривала од фашиста. Очигледно су се становници Врњачке Бање, поготово породица Жарка Попичића која их је удомила, често сећали ове монголске пословице.

Особа која се узбуђује од мириса крви, радо учествује у животу чопора пљачкаша-убица. На пример, узела је у заштиту муслиманске и хрватске кољаче током сукоба у Босни и Херцеговини, користећи фалсификоване податке о “злочинима Срба” у Сребреници. А када је истина испливала на површину и спремала се Резолуција СБ УН о осуди муслиманских и хрватских снага, она је уложила прелиминарни вето и затворила тај процес.

Потом се та особа оњушила са вуком-људождером Хашимом Тачијем са Косова и Метохије. Увелико захваљујући зближавању са њом, тај масовни убица је постао звезда међународне политике.

У извршавању команди газде, исказује бесан јуриш. За такве се захтева строга брњица са шиљцима или оштрим уздама.

На пример, за време напада на Југославију, уз њено одобрење, амерички војници су испробавали нове врсте бомби на цивилном становништву. Бацане су бомбе са осиромашеним уранијумом, графитне бомбе чије супстанце делују на далеководе остављајући градове без електричне енергије. Они су бомбардовали и тектонским бомбама. Ове бомбе би експлодирале изнад површине и изазивале су у Београду земљотрес. Истовремено је била склона подмуклом понашању. На пример, Олбрајтова је тврдила да бомбардовање Југославије има правилно одабран “тачкасти карактер”.

У резултату таквог “тачкастог” бомбардовања НАТО снаге су систематски и плански бомбардовале све путеве и сва индустријска предузећа. Чак и она која нису спадала под војно-индустријски комплекс и скоро све мостове. Једино су београдске мостове Срби штитили својим животима. Бомбардовани су сви центри из којих се могао емитовати радио-телевизијски програм па чак и предајници.

Бомбардовали су главно породилиште у југословенској престоници, у коме се, по речима Срба, родио скоро цео Београд.

Заједно са још неколицином пензионисаних државних секретара САД, Олбрајт је 25. септембра 1997. године потписала писмо у коме се позива Конгрес САД да не усвоји Резолуцију 106 о геноциду над Јерменима.

То је и разумљиво. На тај начин би се могло доћи до тога да светска јавност покрене питање о геноциду над Србима, у коме је директно учествовала и Медлин Олбрајт.

Српски научници сведоче: код свих без изузетка српских трудница – у плаценти се налазе нуклеарне материје. Сваки ембрион који се развија, претходно је озрачен.

Овде се ради о томе да су Американци испитивали нове видове геноцида над Србима, између осталог бомбама са осиромашеним уранијумом. Својим радиоактивно “зрачећим” стомацима приликом ношења сваког српског детета, младе српске мајке гласају да се НАТО трупе позову на одговорност пред међународним трибуналом.

Данас о овоме можемо само маштати, али зар се може маштање одузети људима? Јер они не желе да пит бул теријери службују у америчкој спољној политици.