У једној јавној кући сазрело је стање за побуну. У том колективу раније је цветало пријатељство и узјамна помоћ девојака у најсложенијим ситуацијама. Није било граница између просторија и клијенти су се могли између њих кретати без ограничења, што је веома привлачило поштовану публику. Услуге које су се пружале биле су првокласне и клијенти су по правилу били задовољни. Па и саме физичке раднице секса биле су све као одабране – лепушкасте, попуњене, румене. Узимали су их или Немци, или Французи или Белгијанци. Милина једна. Истина, у посебној просторији ординирала је кошчата леди из Гордог Албиона и друге девојке је нису волеле. Иако су у целини биле нормалне околности и колектив је добро зарађивао.
Но, настала су кризна времена и салону је било тешко вршити природну размену лепоте за девизе. Због тога је домаћица морала ангажовати и ружније проститутке, али зато јефитније. Услед тога у борделу се појавила и прљава циганка из Румуније, и представница сунчане Бугарске са букетом болести, темпераментна Мађарица која је у стању да угризе клијента због неплаћања. Оне наравно нису украсиле имиџ установе, што се одразило и на расположење у колективу. Сексуалне трудбенице су се међусобно окупљале, критиковале домаћицу и припремале се да јој истакну своје захтеве. Стање се усијало и до бунта је дошло оног дана кад је мадам изјавила да ће у салон довести на праксу нову проститутку с Косова. Девојке су ту особу добро знале, јер је она зарађивала на штајги близу њихове установе. Због тога су се побуниле.
- Не само да личи на пљачкашицу са ауто-пута – циктале су оне – него она чак и шмрче носом као што раде хероински наркомани. И очи јој пламте лоповским жаром и у грудњаку крије нож. Ми не желимо да је примимо у свој колектив – углас су узвикивале Гркиња, Кипранка, Шпањолка, Словакиња, па чак и Циганка из Румуније. – Она ће нас опљачкати и заклати, а клијентима ће очистити новчанике. Ми је не желимо!
- Ало, ало, лакше мало – рекла је домаћица бордела. – Није вам ово некаква ОУН него прави бордел. Ако сам ја рекла да ће Косоварка радити, онда то значи да ће тако и бити.
- Али по договору ми сви морамо ставити потпис испод уговора са овом видром. У супротном, уговор ће бити ништаван!
- Баш ме брига за ваше потписе – одговорила је мадам. – Ја ћу сама потписати уговор, а ако неко хоће да се позива на право, онда ће се лишити премија од самог ујка Сема. Узгред, он је обећао да ће доћи на нашу заједничку седницу.
- Како може тако – узнемириле су се девојке – ми смо веровале у слободу и равноправност у нашој установи. Ми смо се надали да ће се наше мишљење уважавати. То није праведно!
- Драге моје кокошкице – уморно им је одговорила мадам. – Ви сте једноставно деца. А где сте ви видели бордел заснован на праведности и равноправности? Та господа која нам дају новац свакако неће доћи овамо да би говорили о људским правима или наздравили за Велику повељу слободе.[1] Они овамо стижу са јасно дефинисаним циљевима који су вама веома добро познати. Какве везе има демократија са тим циљевима? Ваше представе о нашем борделу веома су далеко од стварности. Ми смо наравно, шале ради, потписали споразум о радном односу, па чак предвидели и ваше потписе. Али то је све ради тога да би умирили ваше родитеље. Нека мисле да су вас запослили у пристојну установу. У стварности, ваш рад није заснован на принципу равноправности, већ на принципу сендвича. При том ћете ви увек бити његов доњи део.
- А што се тиче Косоварки, онда вам могу у тајности рећи да је њен пријем у бордел наредио лично мистер Сем и ја се не могу противити његовој вољи. Не помаже ми чак ни то што ме зову Федерика Могерини. Дакле, припремите се да у свој колектив примите представницу малог, али поносног народа. А свој накит подаље склоните.
[1] Magna carta libertatum (енгл. The Great Charter) – Велика повеља слободе је енглески уставни документ из 1215. којим је ограничена моћ енглеских краљева (примедба преводиоца).
