Зашто су свега неколико сати после пада хеликоптера Војске Србије и погибије седам људи почеле кроз српски јавни простор да круже разне шпекулације о одговорности појединих министара и захтева њихова оставка? Одговор је једноставан: зато што је Влада слаба! У сваком погледу.
Покушаћу да објасним на једном илустративном примеру. Пре годину дана, током поплава, међу најугроженијим подручјима у земљи било је Подриње. Посебан проблем представљала су клизишта. Због једног од њих, које се налази на територији насељеног места Мали Зворник, дуже времена су били затворени и магистрални пут Лозница-Љубовија, и гранични прелаз ка БиХ, прекинуто снабдевање гасом. Јавио се проблем са транспортом болесника, одласком деце у школу, у најнеповољнијем развоју ситуације постојала је опасност да остану дугорочне последице по ток реке Дрине. Једно клизиште, а хиљаду главобоља-од привредних, преко безбедносних, енергетских, еколошких…
У једном тренутку, за ситуацију су се заинтересовали надлежни министри. И заиста, осим председника државе и председника Владе, ваљда не постоји ниједан званичник који до лета 2014. године није посетио Мали Зворник. Клизиште је, наводно-било санирано, а пут до даљњег проходан једном траком (наизменично). А онда, годину дана касније, после нешто већих падавина у првој половини марта, клизиште се поново покренуло (стручњаци га називају „тециштем“). Дринска магистрала је поново била затворена, алармиране су све локалне службе због поновне могућности прекида гасовода, отворило се питање кретања становништва и редовног снабдевања. Годину дана се чекало да неко каже шта ће бити трајно, или барем дугорочно решење. Да неко од министара који су били у посети заврши посао. Међутим, од тога није било ништа. Проблем је и даље отворен, а грађани (и локалне власти) су препуштени сами себи.
Где год погледате, стање је слично. Док министар задужен за инфраструктуру причао бајке о изградњи саобраћајних коридора, па кад јој није довољно да гради по Србији, онда нови споразум потписује са Албанцима да ће ауто-страде „спуштати“ и ка јадранској обали, путеви по западној и централној Србији су у стању отприлике као у време дахија. Шта ли је тек на југу и истоку земље? Зимус је електроенергетска мрежа у источној Србији „пукла“, иако је било година и са јачим зимама и већим мразевима. О расту незапослености и наставку економске девастације на половини територије земље, што узрокује популационо пражњење и оставља нове проблеме за будућност, више не треба ни трошити речи. Бранко Павловић наводи: „Треба подсетити јавност да је политика коју води Вучић тренутно у сукобу са: Академијом архитеката Србије поводом Београда на води, Академијом инжењера и техничара поводом продаје „Телекома“, два већинска репрезентативна синдиката просвете поводом смањења плата и деградације просветне делатности, представника оба удружења новинара, поводом цензура и аутоцензура у медијима, на сајту Друштва судија Србије можете прочитати документ који садржи 110 примедби и сугестија на Акциони план РС у области правосуђа (реч је само о најважнијим питањима), Лекарска комора преко свог директора (истина у оставци, како другачије да се покаже да се истрајава на принципијелан начин) континуирано указује на системске проблеме у здравству и структурирано нуди решења, а претходно су адвокати рекли шта мисле.“[1]
Једноставно, овој власти се у Србији више не верује. Или јој се све мање верује. Министри упадају из једне недоречености у другу, а ствари функционишу по принципу: „држи воду док мајстори не оду“. Односно, док камере не оду. Према подацима проверених извора из Владе Србије, у последњим истраживањима јавног мњења је забележен нагли раст незадовољства према Александру Вучићу. Тренутно трећина испитаника каже да за њега никада, ни под којим условима не би гласали. Тиме се маневарски простор смањује, а бирачко тело поларизује, што је неповољан тренд. Због тога и све шпекулације после трагедије на Сурчину. Када поверење пада, гласине почињу да царују и све се брже шире. Углавном, системског решавања проблема нема.
И неће га ни бити, све док се људи који знају не укључе у посао. А људи који знају беже од ангажовања у овој и оваквој власти. То је приметио и председник Владе, па се у ауторском тексту „Блицу“ жали како нема подршку елите[2]. Феђа Димовић је одговорио на овакву прозивку, објаснивши да „премијер очигледно не разуме положај елите у једном друштву. Главни њен циљ је да утиче на доношење одлука које имају одлучујући значај за судбину једне нације, или чак само доношење тих одлука кроз директно учешће у вођењу државе. У земљи у којој један човек настоји да контролише све сегменте друштвено-политичког живота и доноси све одлуке, тешко да може бити простора за јачање елите. Другим речима, Вучић нема права да се љути, јер је својом тежњом да успостави диктатуру заправо поништио постојање елите“.[3] Онај део српских интелектуалаца, који се, уз све мањкавости такве категоризације, може сврстати у „патриотски блок“ или „суверенисте“, после вратоломија око Бриселског споразума и суштинског настављања Тадићеве политике „Европа нема алтернативу“ не само да неће подржати Вучића, већ му се и све оштрије супротставља. Период у којем је требало да се неке ствари искристалишу, а обећања попут оних како ћемо и поред пута у ЕУ штити своје интересе или како ће се конституисањем ЗСО и доношењем уставног закона неутралисати ефекти Бриселског споразума испуне, већ је увелико прошао. Ништа од обећаног није испуњено и чак су и најупорнији из овог круга, који су чекали да Вучић „нешто предузме“, престали да показују разумевање за потезе власти.
На другом крају, што се, опет уз ограде које се тичу мањкавости категоризације тиче, нашег „евроунијатског дела“ елите тиче, после почетне неверице и чак отворене подршке Вучићу за неке његове потезе који су нас „приближили“ Бриселу, ушло се у фазу видног дистанцирања од ове владе. Најчешће замерке се тичу проблема цензуре и нестручности руководећих кадрова, али је суштинска забринутост међу овим људима, што ће на крају, политика актуелне владе довести до потпуног слома евроинтеграција Србије. Неселективним прихватањем свега и свачега што долази из Брисела, отворена су врата за разне ловце у мутном (а којих је у Бриселу онолико), који Србији испостављају све дрскије ултиматуме. Као илустрација може се навести пример терања у стечај нишке „МИН Локомотиве“, а да би тај посао у Србији и Македонији преузеле хрватске фирме. Оваквих случајева је пуно и када једном пукне бреша, па се из џака почну ваљати слични примери, проценат евроскептика ће нагло скочити. Можда ће се приближити проценту оних који су против уласка Србије у НАТО. За „евроунијате“ то је озбиљан проблем и, како истичу, свакако би волели да се води дугорочно одржива, стабилнија политика која доноси дугорочне резултате. Вођење политике каква је данас, може компромитовати идеју евроинтеграција.
Јасно је то и председнику Владе, па отуда његово „његово обраћање нама“. Као почетак одбране политике СНС-а, коју поред њега и неће имати више ко да брани. Са „патриотске“ стране СНС-у неће остати нико ко би га могао даље подржавати, а са „евроунијатске“ ту ће остати нешто каријериста и извиканих „експерата“, чија је употребна вредност мала. А при томе, „чаршијских прича“ и „интернет удара“ попут оног који је уследио после пада хеликоптера биће све више.
Све су прилике, присуствујемо „почетку последњих дана“ СНС-а. То би требало да значи, да улазимо у период континуалног пада подршке Александру Вучићу. Од пуно фактора зависи да ли ће тај пад подршке бити бржи или спорији, па самим тим и да ли ће неку критичну тачку за власт превалити за шест месеци или две године, али се већ сада може констатовати да је он неизбежан. СНС је прешао свој зенит и ушао у фазу опадања. Повратка назад, како нас то политичка пракса учи, више неће бити. А како нас још политичка пракса учи, у наредним месецима би се морало отворити низ расправа о конкретним програмима и политикама које Србија мора имати. Ова власт је показала да нема разумевања, знања ни снаге за тако нешто. Зато се мора наћи и разумевања, знања и снаге у српском јавном простору и интелектуалним круговима за то. И јавности и политичким партијама се морају наметати решења, а следећа етапа урушавања рејтинга СНС-а, која ће бити далеко драматичнија од садашње, мора се дочекати спремно, како простор који ће се тада отворити, не би поново заузели агенти страних интереса. Битка се наставља. Ново „мешање карата“ управо почиње. И коме је стало до српских интереса, нема права нити на умор, нити на малодушност. Иако све није у нашим рукама, за сопствени простор и своју државу се мора борити.
[1] Бранко Павловић, „Вучићу, ти ли си?“, Фонд стратешке културе, 15. мар. 2015, доступно на: http://www.fsksrb.ru/?p=5301
[2] Aleksandar Vučić, „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015, str. 3.
[3] Феђа Димовић, „Зашто елита не воли Вучића?“, Нови полис, 16.3.2015, доступно на: http://www.novipolis.rs/sr/blog/28189/zasto-elita-ne-voli-vucica.html
