„У добру је лако добар бити;на муци с познају јунаци!“
(П. П. Његош)
У Црној Гори је при крају још једна етапа покушаја „меког“ геноцида над српским народом. У питању је реализовање онога што се формално зове попис становништва, а у пракси представља круну насилног народног, верског и језичког прекомпоновања популације.
Пописи становништва начелно представљају периодично (обично на сваких 10 година), од стране државе организовано и спроведено, прикупљање разних података о популацији једне земље. У премодерно доба, пописи су вршени у циљу евидентирања пореских и евентуално војних обвезника, па су обухватали само мушкарце. Данас, бар би тако требало да буде, имају за циљ да дају објективан пресек вишедимензионалног популацијског стања неке државе. Но, у Црној Гори није тако.
Тамо није сврха пописа да се чује мишљење људи о томе ко су и шта су, већ да се стави тачка на слово ј још једне фазе процеса систематског наметања новог идентитета. Годинама су улагани велики напори да се људи наведу да се одрекну свог српског порекла, а су интензивирани како би резултати државне политике етно-опресије били у потпуности материјализовали. Другим речима, сврха пописа је да покаже да је у Црној Гори све мање декларисаних Срба и (или ако прво није реално) оних који говоре српским језиком, односно да је народ прихватио концепт лажног црногорског народног идентитета и преименовања српског језика у црногорски.
Природна и вештачка етно-динамика
Народи нису,једном заувек, „дати“ од Бога. Током историје они су настајали и нестајали, делили се по разним основима и асимилирали групе другачијег етничког порекла. Све то је нормално, али ради се о процесима дугог трајања. У њима је, по правилу, присутан и државни фактор, али пре индиректно него директно. Политика се, путем стварања државно-друштвеног амбијента, одражавала на етногенезу, али све до 20. века није се радило о системском и систематском „етноменаџменту“.
Примат који је Пруска преузела на немачком простору током друге половине 19. века – који је довео до обједињавања Немачке са средиштем у Берлину, односно искључивања Аустрије из тог процеса – резултирао је до јачања особености аустријских Немаца. Мрак који је пао на „немачку идеју“ после пораза у Другом светском рату, односно током политике оправдане (али у нечему и злоупотребљене) „денацификације“, трасирао је пут и за поимање Аустријанаца као засебног народа. Ипак, такво схватање и у науци, и код самих Аустријанаца, није преовладало, па иако се они сматрају, у западноевропском смислу, припадницима „аустријске нације“ – заједнице која има особен државно-историјски идентитет – ретко ко тврди да они нису део немачког народа. Ретки су они Аустријанци, мада и њих има, који споре своје немачко порекло или тврде да говоре „засебним“ (макар и политички а не лингвистички дефинисаним) језиком.
Током геополитичких процеса настале су и специфичности западно-руских народа. Услед вековног живота под Пољском и Литванском влашћу повећане су дијалекатске особености Руса западно од граница Московске државе, односно они су попримили извесне културне а у неким случајевима и верске специфичности (унијати). То је резултирало тиме да је чак и руска администрација и наука пре Октобарске револуције говорила о три гране руског народа: Великорусима(1), Малорусима (Украјинци), Белорусима. У складу са том поделом, иако су сагледавани као део једне сложене целине, Руси су пописивани у три „колоне“ већ на првом модерном попису становништва на простору Руске Империје, који је спроведен 1897. године.
Нажалост, из национал-мазохистичке жеље да остваре, не само социјалну (донекле оправдану) већ и општу, па умногоме и умишљену, еманципацију грађана (што они често нису желели), комунисти су тежиште ставили на етничке особености Руса, Украјинаца и Белоруса. Њихове везе су сагледаване историјски и у државно-патриотским оквирима, али напуштен је концепт троделног руског народа. Природан ток ствари, и његови историјски маркирани развојни трендови, дошли су под удар бољшевичког „етноменаџмента“. Но, на српском простору ситуација је била и много гора.
Црногорска фантазмагорија
И ту су постојале историјски условљене етничке специфичности. Примера ради, током отоманске власти исламизирани Срби, изузев једног мањег интелектуалног слоја, престали су да се идентификују са народом из кога су потекли. Ипак, нису створили ни јасан, заокружени нови народни идентитет. Међутим, као и у Белоруском и Украјинском случају, комунистичка власт се потрудила да се то деси. То није био само наш усуд. Међутим, оно што јесте, то је било стварање потпуно новог „народа“ тј. изградње народног идентитета од нуле! Наравно, ради се о Црногорцима.
Док је постојала независна Црна Гора никоме није падало на памет, ни у тој држави ни ван ње, да њено српско становништво другачије именује. Сви извори, укључујући и бројна црногорска официјелна документа, искључиво говоре о Црногорцима као Србима. Рећи за себе Црногорац значило је исто што и рећи Шумадинац, Херцеговац или Сремац. Но, као последица сигурно не најсрећнијег модела припајања Црне Горе Србији, засејано је зло семе које је касније обилно заливано од стране оних који Србима желе све најгоре.
На основама династичке оданости део Црногораца је уједињење са Србијом под жезлом њене династије доживео негативно. Сукоби који су из тога произашли затровали су крв(2), што је касније довело и до појаве екстремиста који су почели да говоре о црногорској народној особености, односно да тврде да уместо српских Црногорци имају хрватске корене (Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија). Такве идеје нису прихваћене од иоле већег броја Црногораца али јесу од стране традиционалних српских непријатеља и, из различитих разлога, носилаца тоталитарних идеологија 20. века.
Настојећи да окрње српски простор, односно умање његову виталну енергију, „црногорске бајке“ активно су подржали поједини хрватски и ватикански кругови (нпр. Доминик Мандић). Такође, прихватили су их и италијански фашисти (иако је током Другог светског рата нису доследно спроводили) . Њихови мотиви били су локално-геополитичке природе. Уверивши се у способност Срба да створе релативно велику и јаку државу, која је Италији постала конкурент у зони Јадрана, па су свим средствима настојали да ослабе српски фактор те га потисну у континентално-балканску зону где није представљао велику претњу за италијанске интересе.
Геополитичке мотиве, мада глобалне а не локалне, имали су и комунисти. Коминтерна је у измишљотинама о црногорском народу препознала шансу да ослаби Краљевину Југославију, која је представљала релативно важну карику у антибољшевичком коридору, и уз то је била привржена идеји рестаурацији царске Русије која би кад-тад заменила СССР. Тако је концепт црногорске нације, као саставни део тзв. борбе против великосрпства, постао део накарадног комунистичког пакета решавања националног питања на југословенском простору. У складу са тим је и поведена званична политика после 1945. године, обелодањена чувеним текстом Милована Ђиласа: „О црногорском националном питању“(3).
Од жртвовања Српства југо-илузијама до пуког србождерства
Комунисти се ипак нису усудили да иду до краја. Тако су поступили из прагматичних разлога: били су свесни расположења народа, те чињенице да је за државни „етноменаџмент“ потребно време, односно да он захтева фазни приступ. Још нешто треба имати у виду. До средине 60-их година, антисрпски и прикривено сепаратистички центри моћи у КПЈ имали су противтежу у оним патриотски, пројугословенски настројеним, који су (нажалост) такође били спремни да Српство у великој мери жртвују ради југословенских и левичарских илузија, али нису били готови да прихвате пуко србождерство. Отуда, после почетног националног екстремизма произашлог из коминтерновских основа КПЈ, на неко време је чак и ублажена антисрпска национална политика, а тим пре она није могла да добије додатни замах. Но, од друге половине шесте деценије 20 века, после обрачуна са „Ранковићевцима“, ствари су несметано кренуле у том правцу.
Комунисти су 1945. декретом прокламовали тзв. црногорски народ али дуго нису негирали да су његови корени српски, па чак неко време нису ни оспоравали двојни идентитет Црногораца.(4)Подразумевало се да им је име црногорско а презиме српско. Средњовековна историја није фалсификована тј. ђаци нису учени небулозама да је Стефан Немања у 12. веку „анектирао“ Зету, нити је она вештачки поистовећивана са данашњом Црном Гором(5). Нико нормалан није тврдио да језик Црногораца није српски. Међутим, од почетка 70-их година ствари се мењају. Иако се ни тада није отишло толико далеко путем официјалних етничких фантазмагорија као што је то случај данас, напуштен је концепт двојног идентитета. Тихо су сечени српски корени Црногораца, односно рађено је на учвршћивању њиховог лажног народног идентитета.
Од краја 90-их година, после тек деценијског искорака ка политици двојног идентитета и каквог-таквог оживљавања Српства, поново се кренуло тим путем. Током задњих 7-8 година њим се више чак и не иде, већ се помахнитало трчи. Започела је политика, до крајности агресивног и опресивног, заокруживања црногорског „народног“ идентитета. „Створен“ је и у администрацију, медије и просвету уведен тзв. црногорски језик. До крајности је у црно-пропагандне (и као део тога квазипросветне) сврхе фалсификована историја, како би се исфабриковало повестно утемељење „црногорског народа“. Води се политика усмерена против интереса Србије како би се испровоцирала реакција и тако што више покварили србијанско-црногорски односи, те се тиме проузроковала рефлексија на етничке процесе.
Национал-социјални Црногорци
Комунисти су донекле имали лакши посао од данашњих реализатора политике тихог геноцида у Црној Гори. С једне стране, теже им је било јер су тек постављали темеље опаке политике, па, и када то нису хтели, морали су да делују одмереније. Но, зато нису морали да ломе главу око тога како ће постићи оно што желе. Могли су да примењују голу силу, те да без зазора штимују пописе становништва. Садашња црногорска власт, у условима макар формалне демократије, мора да се служи методама које су у духу времена. Испира мозгове грађана, али ипак не може да рачуна на потпуно једноумље. Сигурно ту и тамо фалсификује пописне резултате, али није у могућности да их до крајности прекраја.
Стога власт стубом своје антисрпске политике сматра нешто друго. Њен важан, вероватно и битнији елемент од пропаганде и фалсификовања, представља претварање црногорског идентитета у социјалну категорију. У релативно сиромашном друштву какво је црногорско – са још живим комунистичким наслеђем из кога произлази велика улога државе у многим областима – благодет па и елементарна економска сигурност многих грађана зависи од добијања и задржавања државне службе, а уздизање на социјалној лествици зависи од доступности престижних и добро плаћених јавних функција. А услов за већину државних послова је јасно и гласно исказана тзв. црногорска народна припадност. У полицији Црне Горе има само пар процената људи који се декларишу као Срби. Тако је и у Царини, Државној безбедности, Централној банци, добро плаћеним агенцијама, па чак и у најобичнијој администрацији ствари су тек за нијансу боље.
У Црној Гори се у обнародовању црногорске припадности, како би свакоме било стављено до знања да је то услов за лични бољитак, иде чак толико далеко да се на сајтовима многих државних институција наводи националност њихових функционера (а они су то, бар привремено и јавно, готово у 100% случајева). Не треба ни наглашавати, према модерним европским стандардима у складу са којим је верска или национална припадност приватна ствар, тако нешто је неприхватљиво. Међутим, црногорском руководству Брисел то толерише. Европа је принципијелна само тамо где нису угрожени интереси њених кључних играча. А САД иако нису европска земља и даље су битан фактор на политичкој сцени ЕУ.
Та сила, заједно са Британијом, у циљу што трајнијег и већег слабљења потенцијала за обнову руске моћи на простору Европе, настоји да што опсежније ослаби Србе, потенцијалне савезнике Москве. Делови те политике су државно-територијално комадање српског народа и опкољавања Србије, односно елиминисања свесрпске идеје. У циљу реализације такве политике црногорским властима допушта се да ниподаштавају модерне демократске стандарде, те маргинализују па и ниподаштавају бројне грађане који се декларишу као Срби.
Неуспели моненегрински србоцид
Међутим, заборавља се оно што је велики српски писац и државник П. П. Његош изразио речима: „Тврд је орах воћка чудновата,не сломи га ал`зубе поломи“. Они који су истрајали у јавном испољавању свог српског идентитета и онда када је дошло до званичног одбацивања концепта црногорске двојности, а „црногорствовање“ постало потка државне политике, људи су чврстог кова. То су прави потомци великана који су поставили темеље српске државности.
Српска популација у Црној Гори вештачки је подељена на оне који се: 1) декларишу као Срби; 2) изјашњавају као Црногорци али истичу да говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве (Црногорци који су и даље остали у оквирима двојног српско-црногорског идентитета); 3) опредељују као Црногорци а својим матерњим језиком сматрају црногорски (и ако нису атеисти припадају неканонској тзв. Црногорској православној цркви).
Први су и даље оно што су им били преци. Последњи су жртве „Дрљевићевог синдрома“ или тотални опортунисти. Категорију у средини чине људи који услед опортунизма не смеју да кажу шта су или због дуготрајне пропаганде имају искрено помућену народносну свест. Они су главна мета режимских предпописних и пописних манипулација и притисака. Циљ је да их се што више изјасни као Црногорци чији матерњи језик је тзв. црногорски. Свакако, жеља власти је и да буде смањен број декларисаних Срба, али вероватно је и она свесна да, макар у већим размерама, то није могуће.
На жалост официјелне Подгорице, прелиминарни резултати пописа – које ће тешко успети драстично да фалсификују – показују да је чак и порастао број опредељених Срба (са 32% на око 35%).(6)Црногорци су поносни људи, па неки и од оних којима су урбани миље и модерност ослабили националну свест, или су раније робовали југословенским илузијама, на тоталитарне притиске власти да у националном смислу постану „прави“ Црногорци, реагују српским националним освешћивањем. Нажалост, део припадника друге категорије је на неки начин ипак подлегао геноциду. Изгледа да је удео оних који сматрају српски језик матерњим опао са око 63,5% на приближно 50%.
Историја се понавља. Хрватске усташе су током Другог светског рата покушале да елиминишу православне Србе са простора Крајине, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине, Срема. Делимично су у томе и успеле, али далеко је од тога да су стратези крвавог хрватског експанзионизма постигли оно што су желели. Језгро српског народа је опстало и – чак и после застрашујућег титоистичког разједања нашег националног бића које се надовезало на усташки геноцид – бар на делу својих територија западно од Дрине створило и одржало нову националну државу: Републику Српску. Много смо изгубили али смо ипак важан део националног простора сачували, као и шансу да у бољим геополитичким условима повратимо макар неке од окупираних простора. Тако је и са Црном Гором. С тим, што су ту наше позиције и перспективе ипак много боље.
Неминовна пропаст „црногорског пројекта“
Данашњи Хрвати – да сада не улазимо у њихово умногоме српско етничко порекло – народ су од 4,5 милиона припадника. Бошњака – тек са малим изузецима исламизираних Срба – има скоро 2,5 милиона, док формално опредељених Црногораца на читавом Балкану има свега око 300 хиљада (који су уз то и помешани са национално изразито свесним црногорским Србима, а Црна Гора је са истока и севера окружена Србијом и Српском). Штавише, већина од тих опредељених Црногораца је то из опортунизма или због пропагандом помућене народносне свести, а не из јасно дефинисаног опредељења. Ма колико антисрпски настројене силе желеле да нам нанесу зло, оне то дубински не могу без локалних чиниоца које би против нас подржале. А њихову стварну регрутну базу, на овај или онај начин, у Црној Гори не представља ни 100 хиљада људи. Вероватно је и доста мање грађана са заокруженим – с обзиром на природну склоност да се лажни идентитет неизбежно гради на мржњи према народу из кога се потиче – антисрпским, црногорским народним идентитетом.
Свет се већ увелико променио, и, у духу истих трендова, на штету моћи САД, мењаће се и у наредним деценијама. Носиоци „црногорског пројекта“, они који своју политичко-криминалну садашњост и будућност граде на трулим етно-идеолошким темељима, све мање ће имати ефективне подршке за оно што раде. А сами су слаби, те су препуштени сами себи осуђени на пропаст. То добро знају, па их зато и хвата паника док ових дана постају свесни колико су мало постигли чак и у по њих повољним околностима. Срби су преживели покушај геноцида у Црној Гори, и само је питање времена када ће затражити оно што им припада.(7)У таквим околностима, готово сви који се из социјално-економских мотива колебају или су подлегли притиску и по форми постали Црногорци, вратиће се својој етничкој суштини.
Црна Гора је српска земља и то ће остати, само је питање времена када ће поново постати и српска држава. Најтеже је прошло а прелиминарни резултати пописа у Црној Гори сведоче да, бар када се о њој ради, са оптимизмом можемо да гледамо на будућност. Срби су имали много озбиљније непријатеље од мизерних шићарџијских душа које отворено или из потаје владају Црном Гором а ради личне користи газе своје претке и покушавају да сасеку српске корене других Црногораца. И са јачим и самосвенијим противницима успевали смо да се изборимо па ћемо сигурно изаћи на крај и са „монтенегринским“ политичким шибицарима.Јунаци који су остали Срби и на „мукама“ на које их стављају у зеленашкој Црној Гори – уз помоћ иоле националне Србије која ће неминовно пре или касније заменити ову садашњу марионетску – избориће се за правду!
НАПОМЕНЕ:
(1) Руси у ужем смислу тј. словенски становници Руског царства (насталог на темељима Московске кнежевине).
(2) Присталице династије Петровић, подржане и подстакнуте од стране италијанских агената, подигле су почетком 1919. године устанак („Божићна побуна“) са намером да успоставе контролу над Црном Гором и Боком, те са тих позиција преговарају о евентуалном уједињењу са Србијом. Пре свега ангажовањем црногорских заговорника моменталног и безусловног уједињења, устанак је брзо угушен.
(3) Ђилас је касније одустао од небулозних идеја које је, по директивама партије, у том политиканском спису заступао, те је умро као декларисани Србин.
(4) У питању је схватање према коме су, услед државно-историјских специфичности, односно у западноевропском смислу релативно дуготрајног постојања „црногорске нације“ (заједнице држављана), Црногорци постали Срби са највише особености.
(5) Савремена Црна Гора обухвата простор неколико средњовековних српских држава. У њеном саставу је већи део некадашње Зете (без крајева око Скадра који су сада у саставу Албаније), део Травуније (која се већим делом подудара са Источном Херцеговином) као и западне крајеве Рашке (север Црне Горе).
(6) Видети: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/247404/U-Crnoj-Gori-ima-vise-Srba-danas-nego-pre-osam-godina
(7) Термин геноцид кованица је грчке речи γένος(генос), чије значење је род, и латинске речи cidium,што значи убијање. Геноцид можемо да преведемо као „убијање народа“. Србе у Црној Гори не убијају али покушавају да елиминишу. Отуда, ту се ради о својеврсном „меком“, бескрвном, али са становишта последица по народ, једнако опасном геноциду. Људи који су од стране неке друге групе асимилирани за нацију су на неки начин „убијени“.
