Политичка економија „Суперхика“

333

Поновне поплаве бациле су све друго у засенак. Људи се питају на шта је потрошено 162 милиона евра које смо добили од ЕУ за поправку и изградњу брана[1], ако нам се после две године дешава исто? Опозиција тврди да је од тог новца тек пар милиона евра уложено у реконструкцију обалоутврда, а да се за остали новац не зна где је[2].

Наш премијер, уместо да у свом тиму постави питање одговорности – где су паре и зашто нису уложене у обезбеђење приобаља – растрчао се по потопљеним селима и маркетиншки најављује помоћ државе у белој техници. Слика и прилика јадне и опљачкане државе.

Али, дугорочно опасније по Србију од овогодишњих поплава вероватно је недавно саветовање власти с представницима крупног капитала, домаћег и страног (првенствено авроамеричког) на Копаонику („Копаоник бизнис форум“). Том приликом Вучић је исказао дивљење страном капиталу тврдећи да су „страни инвеститори генератори раста“, да је „све што је урађено на запошљавању нових радника учињено од стране страних инвеститора“, те да би „одбијање странаца одвело земљу у глад“ (!?)[3].

Са своје пак стране Вучић је најавио „пету ревизију аранжмана са ММФ-ом“, која ће „бити најтежа, јер је потребно да се изведу још неке тешке мере“. Те „тешке мере“ су отпуштање 30.000 људи из државне управе до краја године, те губитак запослења више хиљада радника у „Електропривреди Србије“, „Србијагасу”, „Железници Србије”, „РТБ Бору“ итд.[4]

„Много људи ће остати без посла“, пластично је описао амерички амбасадор Кајл Скот оно што Србији следи, „што може да се одрази и на читаве градове“ (попут Бора), али све је то заправо сјајно јер је „Србија на правом путу“[5]. Идеју о брзој приватизацији свих јавних предузећа, на „српском Давосу“, пуним срцем је подржао и немачки амбасадор[6].

Премијер пак није пропустио ни на Копаонику да се пожали на народ који не разуме реформе. „Код нас постоји увек перманентно незадовољство. Увек кукњава, јер смо светски шампиони у кукњави”, вајкао се Вучић. То што ће десетине хиљада људи остати без посла, да га никада више не нађу; то што ће читави градови опустети, или пак то што је од пензионера прошле године одузето 210 милиона евра да би се страним инвеститорима намакле субвенције од милијарду евра; то за Вучића, разуме се, није разлог за кукање. Јер, он је решен да Србију „реформише“ докле год у њој нешто мрда. „Никакав компромис по питању политике, идемо ли у будућност или се враћамо у прошлост, нећу и не пада ми на памет да правим!“, поручио је Канцелар грађанима Србије.

Срби су од свог премијера на Копаонику добили и лекцију о пословању са странцима. Државна лутрија је, објашњава Премијер, после две године губитака (2011. и 2012) остварила добитак од 1,5 милион евра. „И сада, када се помиње да се Лутрија да странцима на управљање, како би правила добитак од 50 милиона евра“, вели Вучић, „неки кажу зашто ми не бисмо правили те добити. Шта ме брига ако ће толико зарађивати, јер ће уједно плаћати и више на основу ПДВ-а. То је тешко објаснити Србима!”, љутито је овај део тираде завршио Канцелар.

И заиста, зашто би 50 милиона евра остајало у Србији када могу да их лепо изнесу странци, а да Србији остане ПДВ? Јер, очигледно, Срби су неспособни да управљају српском државном лутријом, али су савршено способни да буду што масовније навучени на коцку, те да из својих празних џепова истресу 50 милиона евра у џеп немачког или аустријског газде.

Но, зашто Вучић на чело Државне лутрије не постави неког свог сарадника, у чије поштење и способност не сумња?! Па нека онда он за Србију заради тих 50 милиона! А кога би, заправо, могао да стави? Његов министар полиције и градоначелник престонице плагирали су докторате[7], а његов будући шеф посланичке групе је пет година узастопно објављивао исти текст у факултетском часопису као наводни резултат рада на пројекту[8]. Лепа слика поштења и стручности!

Вучић зна какви су му људи. Али он зна да и сам никада није имао право занимање, осим што је држао политичке говоре, састајао се са другим политичарима и агитовао на телевизији. Пошто вероватно мисли да су он и његови оно најбоље што Србија има, јасно је да за њега међу Србима нема никог ко би могао да управља Лутријом. Отуда се Државна лутрија Србије мора дати странцима. И још би било добро доплатити им по 10.000 евра за сваког запосленог.

„Узети од сиромаха да би се дало богатима!“ – то је била девиза Суперхика, чувеног гротескног јунака Алана Форда[9]. „Узети од сиромашних Срба како би се дало каквом богатом Немцу или Американцу!“ – то је, изгледа, парола нашег Премијера. Реформе које разарају друштво, уосталом, и служе томе да богати имају још више. А народ као да воли да му се ауторитарни Канцелар обраћа све осорније, са све мање поштовања.

Уколико Срби подрже такву политику на предстојећим  изборима, онда с резигнацијом морам да констатујем да можда и не заслужују ништа боље од оног што им је амерички амбасадор најавио: масовна отпуштања опустеле градове и Суперхика као премијера.

[1] ЗАШТИТА ОД ПОПЛАВА Благојевић: Србија од ЕУ добија помоћ као да је чланица

[2] Јешић: Благојевић изнео неистине о улагању у санацију последица поплава

[3] Александар Вучић на „Копаоник бизнис форуму“: Највећи страх имам од раста национализма; Жао ми је што није продат “Телеком”, макар и за нижу цену

[4] Избори одлажу ревизију са ММФ-ом

[5] Кајл Скот: Пред Србијом су тешке одлуке, много људи ће остати без посла, а може да се одрази и на читаве градове

[6] Аксел Дитман: Важно је наставити процес реформи у Србији и извршити приватизацију јавних предузећа

[7] Како до доктората? Лако! Случај министра Стефановића; Велике тајне Малог мајстора – Или како је Синиша Мали украо докторат

[8] Мартиновић копирао свој научни рад

[9] Алан Форд – цртани филм – епизода Суперхик

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије. Радио као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990–1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996–2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001., ванредни професор 2006., редовни професор 2011.).