Сваки догађај од ширег политичко-безбједносног значаја у Босни и Херцеговини има најмање два тумачења. За Србе је напад на полицијску станицу у Зворнику несумњиво био терористички чин, док се из бошњачке перспективе радило о крвној освети. Тако се и напад на премијера Србије Вучића у Меморијалном центру у Поточарима у Сарајеву минимизира и назива инцидентом и гнусним чином, док је за Србе покушај линча и неуспио антентат. Посматрано у политичком контексту, у Поточарима се догодио атентат на Вучићеву политику помирења и праштања, његова испружена рука, метафора коју премијер Србије често користи, остаће да виси у ваздуху.
С друге стране, у Поточарима је испаљен и хитац у сарајевску политику, по којој су у рату Бошњаци били жртве и страдалници, а Срби злочинци и дивљаци. Наведена матрица форсирала се као погодно средство за преустрој БиХ који би умјесто државе састављене од два ентитета, требало да изњедри централизовану државу коју би чинило пет мултиетничких региона. На основу призора које је свијет видио у Поточарима ствари изгледају сасвим другачије. По ријечима спољнополитичког коментатора Хајрудина Сомуна, дивљаштво показано у Поточарима равно је оном које испољава Исламска држава.[1]
Зашто је Вучић ишао на скуп на који нису хтјели отићи ни предсједник Србије, Томислав Николић, ни Милорад Додик, предсједник Српске, ни Младен Иванић, предсједавајући Предсједништва БиХ? Зашто је отишао и поред јавног упозорења свог министра унутрашњих послова Небојше Стефановића изреченог дан раније да се ради о високо ризичном скупу на који су већ стигли екстремисти? Вјероватно је Ангела Меркел била већи ауторитет од свих наведених, те су њене ријечи звучале убједљивије. Ко је од бројних, никад довољно искоординисаних полицијских тијела и безбједносних агенција, највише затајио? Прсти јавности највише су уперени у Дирекцију за координацију полицијских тијела и њеног директора Мирсада Вилића, који није дозволио да припадници МУП-а Републике Српске непосредно обезбјеђују премијера Вучића, нити да буду присутни на простору мезарја, гдје се одвијала централна манифестација. Онај ко је „вадио кестење из ватре“ био је МУП Републике Српске, чијим припадницима треба одати признање, као и министру Драгану Лукачу, због луцидности у доношењу безбједносних процјена и одлука”, јер је наложио да припадници Специјалне јединице МУП-а Републике Српске у цивилу буду распоређени унутар окупљене масе, а они су највише и помогли Вучићу приликом извлачења.
Да ли је напад на Вучића имао политичку позадину? Податак који у том смислу највише терети Бакира Изетбеговића, члана Предсједништва БиХ и тренутно најважнији бошњачку политичку фигуру, гласи да је комеморативни скуп у Поточарима, између осталих, обезбјеђивало и 150 припадника агенција „Securitas“, која је у власништву Мирсада Ћатића, Изетбеговићевог савјетника, наводно волонтерски[3]. На фотографијама и телевизијским снимцима које су направиле бројне медијске куће, виде се неки од припадника поменуте агенције[4] како се каменицама бацају на Вучића, и да се полиција бори са њима. Међутим, сваки догађај, који има значајнију политичко-безбједносну конотацију, као што правила налажу, треба посматрати у контексту регионалних, па и геополитичких прилика. Једино на тај начин догађај, попут покушаја линча премијера Вучића у Поточарима, може бити правилно објашњен.
У том контексту прва асоцијација јесте британска резолуција о Сребреници која, захваљујући руском вету, није усвојена од Савјета безбједности УН. Британци су били невјероватно упорни, нудили су више верзија резолуције, и Русе, који су првенствено намјеравали да пријетњом ветом спријече стављање резолуције на дневни ред сједнице Савјета безбједности, приморали да вето и употријебе. Али, зашто је Британцима толико било стало да резолуција о Сребреници буде усвојена, који су им циљеви били, које ефекте су хтјели постићи? Одговор, као и обично, нуди „траг новца“.
Наиме, након што су руски привредници, уважавајући сугестију предсједника Путина, повукли дио новца из британских банака, а ради се о суми од 174 милијарде долара, Британија се нашла пред финансијским крахом равном оном из 2008. године. Како би се спријечио банкрот, поново, као и 2008. године, ангажована је Санела Џенкинс[5] с намјером да одобровољи краља Салмана[6] да уложи милијарде долара у британске банке, и тако предуприједи финансијски крах. А шта би Џенкинсова у контактима са саудијским краљем, којег познаје још док је био шеф обавјештајне службе краља Фахда, као противуслугу за финансијску помоћ, могла понудити, него ширење саудијског утицаја у срцу Европе, односно на територији БиХ, који се најлакше може постићи радикализовањем прилика. У том контексту треба посматрати британску иницијативу за усвајање резолуције о Сребреници, али и хутбу којом је у петак, дан уочи скупа у Поточарима, главни имам џамије Краља Фахда у Сарајеву, Незим Халиловић Мудерис, позвао на “уништење” лобиста против резолуције о Сребреници и њихових породица, као и “ентитета сазданог на злочину и геноциду”. Та џамија је под ингеренцијом Саудијске Арабије, и има екстериторијални статус. Мудерис за свој рад не одговара рејсу Кавазовићу, већ старјешинама из Саудијске Арабије. Тако се отвара простор за познату причу о вехабијској идеологији и свим безбједносним импликацијама које су њени сљедбеници створили у БиХ. Очито је да страни центри моћи настоје до крајности радикализовати прилике у БиХ а примјеном различитих психолошких операција њене народе гурају на ивицу грађанског рата. Линч премијера Вучића требало је да буде увод у ратне сукобе који би запалили Балкан.[7]
[1] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=159100
[2] Текст Живи ништа не знају, поучите нас мртви, Ослобођење, Сарајево, 14.07.2015, стр. 12. и 13.
[3] Текст Изетбеговић преко свог савјетника имао 150 заштитара у Поточарима, Дневни аваз, 14.07.2015, стр 2.
[4] Препознатљиви су по бијелим мајицама и акредитацијом окаченом око врата.
[5] Рођена у Сарајеву као Санела Ћатић. Џенкинсонова је изузетно богата, захваљујући доброј удаји, али је берзанским операцијама увећала капитал који износи око 400 милиона фунти. Омогућила је земљакињи Арминки Хелић пријем код краљице и стицање титуле баронесе, а тиме и стално мјесто у Дому лордова Британског парламента. Хелићева је била савјетница британског министра спољних послова Виљема Хејга, а и данас је врло утицајна у Конзервативној странци актуелног премијера Дејвида Камерона.
[6] Салман бин Абдулазиз ел Сауд је краљ Саудијске Арабије. На престолу је од 23. јануара 2015. године, када је наслиједио полубрата Абдулаха. Салман је за владавине краља Фахда, који је Саудијском Арабијом владао прије краља Абдулаха, био шеф обавјештајне службе
[7] Како пише лист Ало, који власт у Србији често користи за незванично пласирање оног што мисли, пензионисани агент британске обавјештајне службе МИ6 Џорџ Базби главни је организатор нереда и покушаја ликвидације премијера Србије Вучића у Сребреници. Како наводи овај лист, Базби је током јуна боравио у БиХ, а од 1. до 7. јула био је у Београду, затим се поново вратио у Босну одакле је отишао за Лондон. Даље се наводи да је управо Базби преко својих пријатеља у БиХ организовао напад на Вучића у Поточарима, а ослонац је имао у десничарском – екстремистичком крилу партије Бакира Изетбеговића. http://pressrs.ba/info/vijesti/britanska-tajna-sluzba-organizovala-napad-na-vucica-14-07-2015
