Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету.
Јеванђеље по Матеју, 24,7
Свакако да није било времена када народ није устајао на народ. Исто тако, земљотреси, попут оног који је овог месеца убио око 300 људи у Мексику, нису никаква реткост.
Али не виђају се тако често политички земљотреси који дрмају саму структуру светске политике, у тако кратком временском распону: немачки парламентарни избори од 24. септембра, референдум о независности у ирачком Курдистану од 25. септембра, и предстојеће гласање о независности у Каталонији 1. октобра. Сваки на свој начин показује да је постхладноратовски поредак „краја историје“ био једна фатаморгана, која се сада распршује.
Немачка
Хвала Богу, ера Ангеле Меркел је готова. Наравно, не формално. Она ће још неко време опстајати као канцелар, наносећи додатну штету својој Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) и сестринској Хришћанско-социјалној унији (ЦСУ), својој земљи и европској цивилизацији. Али она је „хрома патка“, и то сви знају. Британски конзервативци, који су раније ове године остварили Пирову победу сличну овој коју је остварила ЦДУ-ЦСУ, бар признају да ће, после разумног интервала, Тереза Меј сићи са места партијског вође. Да Меркелова има и мало достојанства, она би објавила одлазак у пензију.
Уместо тога, она се прихватила мисије заустављања успона истинског победника избора: популистичко-патриотске Алтернативе за Немачку (Alternative für Deutschland – АФД), чији је политички успон практично ишао упоредо са губитком подршке коју је уживао ЦДУ-ЦСУ, чији се политички и морални банкрот може мерити једино са оним њиховог некадашњег партнера у Великој коалицији, Социјалдемократске партије (СПД). Обновљена, мање „велика“ ЦДУ/ЦСУ-СПД влада је искључена, како због тога што СПД и њен смушени вођа Мартин Шулц (патка која храмље још више од Меркелове) не смеју да ризикују додатно осипање свог бренда, тако и због хистеричне потребе естаблишмента да блокира могућност да АФД постане званична Опозиција. То упућује Меркелову у правцу покушаја прављења бизарне црно-жуто-зелене „Јамајка“ коалиције са Слободним демократама (ФПД) и Зеленима. Чак и да нема Хришћанских демократа, спајање ФДП-а и Зелених у некакав кохерентан програм владавине би представљало тежак задатак. А чак и да се некаква коалиција направи, она ће бити крхка, а нови избори, у року од две године, вероватни. Надајмо се да ће се они одвијати са Меркеловом у избеглиштву у Чилеу.
Ипак, праву вест представља АФД, који је сада трећа највећа партија у Бундестагу. Чини се да Немачка још увек није мртва. Како је приметио Срђа Трифковић:
„Током протеклих седам деценија од Хитлеровог пада (Untergang), било је, прво пожељно, затим неопходно, а коначно и обавезно за припаднике немачког мејнстрима да се стиде своје прошлости. Денацификација из раних дана окупације се претворила у дегерманизацију. А интегрални део тог коначног производа је била приврженост постмодерној либералној правоверности у свим њеним аспектима. То је нужно морало да укључи спремност на прихватање милион „миграната“ годишње (уз додатне милионе који би такође дошли ако би тако Дуопол одлучио – а и Меркелова и Шулц се слажу да горња граница не сме да постоји). АФД се с тим није сложио. Међутим, кад год би његове вође дале неку реално засновану изјаву попут: ‘Исламу није место у Немачкој’, или здраворазумску попут: ‘Не требају нам неписмени имигранти“, они би одмах бивали ‘хитлеризовани’…
Није случајно то што они који су преживели црвени тоталитаризам у бившој Немачкој Демократској Републици и њихови потомци масовно гласају за АФД. Они препознају идеолошки вођене кретене када их виде, као и људе који су способни и спремни да се истима супротставе. Иронично је да се може испоставити да ће масе из старе Прусије и Саксоније бити те које ће показати пут ослобођења наводно софистицираним мултикултуралистима са Рајне, решеним да иду путем самоуништења. Још увек има наде за Немачку.“
Ирачки Курдистан
Надмоћно већинско гласање у корист независности под покровитељством Регионалне владе Курдистана (КРГ) у Ираку може бити та искра која ће покренути нови регионални рат, који се већ указивао на хоризонту после предстојећег пораза Даеша и победе Дамаска. Мада је Сирија давала неке млаке сигнале спремности на прихватање неке врсте курдске аутономије, курдско гласање за независност у Ираку је Турску још више приближило осовини Иран-Ирак-Сирија коју подржава Москва. На гласање у ирачком Курдистану Багдад је одмах реаговао претњама војном акцијом.
Овај курдски потез се одвија у време када амерички подржане, углавном курдске „Сиријске демократске снаге“ (СДФ) улазе у делове источне Сирије које је напустио Даеш, што је јасан покушај блокирања Сиријске арапске армије (САА) коју подржава Русија. Сматра се да САД – прецизније Пентагон, главни спонзор СДФ-а – имају два циља: прво, да блокирају тзв. ирански „копнени мост до Медитерана, који се протеже од Ирака, којим управљају његови шиитски савезници, до Либана, где доминирају њихови савезници из Хезболаха“; и, друго, да зграбе нафтна поља у источној Сирији која би служила као економска потпора за северно-сиријску курдску државицу, где је већ успостављено око туце непријављених (и нелегалних) америчких база. Ради остваривања ових циљева, моћни кругови у Вашингтону су спремни да ризикују војни сукоб са Москвом.
Док се један рат приводи крају, још један – а можда и два или три – можда тек почиње.
Каталонија
Као што су неки од нас још тад упозоравали, оно што је западно инсистирање у случају нелегалног оцепљења покрајине Косово и Метохија од Србије у фебруару 2008. представљало као „јединствен случај“, се претворило у прототип. Један од првих накнадних потреса се десио већ у августу те године, недуго пошто је Запад скоро једногласно признао независност наводне „Републике Косово“, када су Јужна Осетија и Абхазија прогласиле независност од Грузије, уз подршку Русије.
Ради се о томе да је сваки сепаратистички покрет „јединствен“ и валидан у очима мањине која стреми ка отцепљењу. Због тога, упркос томе што је велика већина земаља Европске уније убрзо, пратећи вођство САД, признала Косово, пет земаља није: Кипар (због отцепљене „Турске републике северни Кипар“, која практично представља окупациону зону Анкаре), Грчка (ради подршке Кипру), Словачка (забринута због мађарског иредентизма у својим јужним деловима), Румунија (такође проблем са Мађарима, у Трансилванији), и Шпанија (не само због Каталоније, већ и Баскије, а могуће и Галиције). То је тај додатни аспект каталонске кризе – она је још једна последица признавања Косова.
Недавно је Доналд Трамп исказао благо противљење каталонској независности, док се ЕУ снажно супротставља. Ово друго је помало иронично, с обзиром да суб-национални сепаратисти и наднационалне творевине попут ЕУ имају заједничког непријатеља – историјску државу-нацију. Већина каталонских „индепендиста“ су на моралној и политичкој равни управо тип људи каквог Брисел воли. Како је приметио један шпански блогер:
„Индепендисти су већином хипстери, борци за социјалну правду, феминисти и разноврсни дегенерици који широм отворених руку дочекују исламисте (пошто се брзо размножавају, мрзе Шпанце због тога што су их избацили 1492. као и Цркву, и не говоре шпански), исте оне исламисте који ће за две генерације представљати већину у хипотетичкој Каталанској Републици и наметнути шеријат. У неку руку би то било забавно за гледање али, с друге стране, не можемо да оставимо више од половине становништва тог региона, тиху већину, у рукама тих лудака… Ово је само одвраћање пажње од већих планова за стварање ЕУ супердржаве. Тако имамо поделу на, с једне стране, мејнстрим медије који су, мада са мало ентузијазма, за независност, и, с друге стране, ЕУ, која изражава врло млаку подршку за свог вазала Шпанију, чији су становници најватреније присталице ЕУ (колико ли мало знају). Можете бити сигурни да ће, ако постане независна, Каталонија фактички остати у ЕУ. Никоме није дозвољено да напусти ЕУ плантажу. На крају, ЕУ није брига да ли су њене државе чланице националне државе или региони, а може се аргументовати да је лакше управљати слабијим мини-државама.“
