Ако са брда историјског искуства посматрамо садашњу ситуацију у свету и положај Балкана, онда се чини да ће Балканско полуострво у наредним годинама бити зона изразите геополитичке нестабилности. Наиме, историја деветнаестог и двадесетог века нам говори да је стабилност на Балкану постојала само у условима постојања стабилног међународног поретка успостављеног међу великим силама, било на основу равнотеже снага или очигледне хегемоније неке од њих.
Тако је европски поредак заснован после руског пораза у Кримском рату, Париским споразумом од 1856., најпре драстично промењен враћањем Русије на евопску дипломатску сцену, путем Тројецарског уговора, што је доцније неминовно резултирало руско-турским ратом за балканско османско наслеђе од 1877-1878. године. Нарушавање европског поретка заснованог Берлинским споразумом од 1878., аустро-угарском анексијом БиХ од 1908., отворило је балканску Пандорину кутију, омогућивши Балканске и Први светски рат.
Балкан је био миран док је функционисао Версајски и Јалтско-потсдамски поредак међународних односа, да би крајем тридесетих година и осамдесетих година прошлог века био увучен у низ плански створених сукоба. Почетком двехиљадитих чинило се да ће под униполарном америчком глобалном хегемонијом на дуже стазе бити мирна и стабилна нова балканска политичка конфигурација. Међутим, неуспех банкократског пројекта успостављања Новог светског поретка, под америчком физичком заштитом, те поновно враћање Кине и Русије на сцену светске политике као великих сила, отворило је питање одрживости постојеће балканске политичке мапе. Јер, историја потврђује да су Балкан и Блиски Исток, географске копче Евроазије и прави етнички и верски калеидоскопи, као створени да буду она поља на „великој шаховској табли” на којој ће глобални такмаци у условима непостојања стабилног поретка међународних односа одмеравати снагу до формирања новог међународног поретка.
У таквој ситуацији, настављање антисуверенистичке постпетооктобраске политике, која се на спољнополитичком плану дефинише у погледу војног аспекта као политика војне „неутралности” у формату Партнерства за мир, а у погледу цивилног аспекта као лавирање између ЕУропских интерграција и очувања добрих односа са Русијом, само ће додатно дестабилизовати регион и Србију. Јер, ништа тако успешно не подстиче сукобе као слаба, а уз то самољубива лична власт, као што нема бољег средства за одвраћање од снажне власти, која своју моћ заснива на стабилности правног поретка, чије су спољни заштитни инструменти војска и дипломатија. Не улазећи у правну и чињеничну анализу наводне (и непостојеће) војне и политичке неутралности постпетооктобарске, а то значи и Вучићеве Србије, која је на ФСК разобличена у текстовима пук. Јевтовића, подсећамо на неутралност за коју се у условима слома Версајског поретка, као за сламку спаса, ухватила Краљевина Југославија.
Дан после почетка Другог светског рата, 2. септембра 1939. године, Краљевина Југославија је прогласила неутралност.8) После тога почело се са политиком јавног и тајног балансирања између Немачке, В. Британије и СССР, у условима изразите унутрашње нестабилности и дезинтегрисаности, генерисане пре свега употребом тзв. хрватског питања. Укратко, од све три стране, које су почетком Другог светског рата имале различите и сукобљене интересе, југословенско политичко руководство је покушавало да сакрије преговоре о дипломатској и војној сарадњи које истовремено водило са сваком од њих појединачно. Југословенски политичари, једино спремни да, левантински изигравајући лажну неутралност, купују од данас до сутра време за свој опстанак на власти, испадали су смешни у очима моћних иностраних саговорника. Таквом својом преговарачком „вештином” довели су сопствени народ у ситуацију да постане жртвено јагње у ратној игри великих сила.
Очекујући војну помоћ од неспособне Француске, уверавали су Немце у југословенску „неутралност”, да би после 6. априла 1941. била објављена обавештајна документација о компромитујућој војно-политичкој сарадњи „неутралне” Југославије и Француске.9) Немце и Совјете су југословенски руководиоци, а нарочито касније пучисти, уверавали да не преговарају са Британцима, а „Београд је уочи Другог светског рата био важан центар за британску обавештајну службу и на Балкану и на Средњем Истоку”. Да је „британска обавештајна служба у то време просипала новац и по Београду и изван њега тешко се може оспорити”, потврђује савременик Ђ. Слијепчевић.10) Британци нису ни прстом мрднули када је Бугарска приступила Тројном пакту, али су то учинили злоупотребом пуча у случају Југославије. Требао им је нови фронт на Балкану, а за његов настанак било је нужно да се Бугарска и Југославија нађу на две различите стране. Као што су у циљу распламсавања рата у Европи, Британци жртвовавли Чехословачку, вербално јој гарантујући суверенитет, а забрањујући Прагу у лето 1938. да купи оружје од Москве.11) Јер, енглески интерес је био у томе, како сведочи у свом дневнику Стојадиновићев секретар Милан Јовановић Стојимировић, да се „доведе Немачка што ближе Турској и Русији, не би ли се запалио један нови део Европе, што даље од Острва”.12) Споразум са чланицама Тројног пакта чинио се једном делу југословенских политичара као сигурно обезбеђење државне целовитости, не знајући при том да су силе Осовине још 7. јула 1940. на највишем скупу одлучиле да југословенској Краљевини нема места у новом светском поретку.13) Најзад, 1940. године југословенско руководство се сетило до тада сатанизоване Москве, покушавајући у пет до дванест да од СССР набави оружје; при том скривајући од Кремља своје присне везе са Лондоном. Краљевина Југославија, која је у међувремену британским парама по Черчиловом укусу „нашла своју душу”, потписала је кобне ноћи 5/6. априла 1941. године Уговор о о пријатељству и ненападању са СССР.14) За пристизање наоружања, које су од Совјета у име Југославије тражили британски шпијуни генерали Симовић и Мирковић, било је одвећ касно. Остало је у једном приватном дневнику забележено да је амбасадора Гавриловића Стаљин у тренутку потписивања Уговора, говорећи му „како су Срби и Руси браћа по крви и религији”, наводно закрстио као какав епископ.15) Тог јутра када је Београд бомбардован, постало је јасно да су југословенски руководиоци својом политиком „неутралности”, вођеној по принципу „добар дан чаршијо на све четири стране”, довели своју државу и српски народ пред крст будућег страдања библијских размера.
Стварање услова за константну нестабилност у БЈРМ, Црној Гори, БиХ и РС и Србији говори о томе да је мирна перспектива овог простора у оквиру НАТО пакта равна илузији из 1941. године да ће приступање Тројном пакту сачувати мир на Балкану.
Садашња несразмера у војној моћи и спољној подршци између балканских протектората, комбинована са искуством из 1941. о англосаксонској игри на подели Балкана као поузданом ратном фитиљу, говори о томе да би Србија и Република Српска, као и 1941. године, извукле дебљи крај у новој балканској партији одмеравања снага међу великим силама. Да би се избегао такав трагичан исход, Србија мора да што пре одбаци непостојећу и самозаваравајућу политику војне неутралности под НАТО фирмом Партнерства за мир и ССП-а, те да кроз искрено стратешко војно и политичко партнерство са Руском Федерацијом приступи опремању и реорганизацији војске и реформи дипломатије.
Ако енглеском агенту Симовићу 1941. Москва није веровала када се заклињао у неутралност, зашто би после СОФА споразума веровала Вучићу. Наравно, као ни 1941. године, Кремљ ни данас не показује отворено своје подозрење у намере београдских званичника. Посматра и прати. Понуда је на столу, С-300 и савезништво или ризик сатирања преосталог народа у име лажне војне неутралности. Такав избор је и 1941. и данас чинио да се циници не налазе у Москви, већ у Београду и Лондону. За такав избор, нема сумње потребна је већ доза храбрости на страни Србијиних властодржаца, од оне која се тражи за пизистратовско саморањавање.
Крај
- М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, Београд, 2010, стр. 11-12.
- М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 254-256, 302.
- М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, стр. 304.
- М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, Правни систем Србије и стандарди Европске уније и Савета Европе, књ. 4, 2009, стр. 13-19.
- М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 23.
- М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 11-13.
- М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 23.
- М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 175.
- М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 178.
- Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, стр. 240-241.
- Ч. Попов, Од Версаја до Данцинга, Београд, 2015, стр. 440-441.
- М. Јовановић Стојимировић, Дневник: 1936-1941, Нови Сад, 2000, стр. 425.
- М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 313.
- М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 204-205.
- Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, стр. 261.
